Doslo je vreme da i ja postujem jednu svoju pricu. Ovo je zapravo samo mali deo koji sam do sad napisao, tako-reci samo uvod, i koji se nastavlja dalje u pricu sa stvarnom radnjom, likovima i "stvarnim" mestima kroz koje glavni lik prolazi u prvom licu. Postovacu i ostatak nakon sto stignem malo da ga preuredim, jer ima neke greske (logicke, ali i one hm pravopisne verovatno) i naravno, ako ima zainteresovanosti za nastavak .
Prica je na pocetku krajnje abstraktna i zanesenjacka kolko god sam to uspevao, donekle tipicna za mene. Niko je do sad nije procitao, tako da su eventualne kritike dobrodosle.
Jos uvek nemam pravi naslov, "Nada" je samo radni, ali ima teznje da postane SF pod uticajem svih stvari koje se nama i oko nas desavaju danas u stvarnom svetu, preneseno u fikciju. - enjoy!
ps. Imam nemacku tastaturu, sorry.........................
Nesto kao ptica velikih krila kad mase nad zemljom i taj prostor ispod nje. Tu gde ja stojim u bilo kom trenutku ili mestu,
ispunjeno je teskim vazduhom i zato se teze dise. Sad, mogu se ponekad naci malo dalje od ovog pritiska koji je izazvan,
kako sam to opisao, mahanjem krila divovske ptice i onda se osecam drugacije, nekako lakse, mada su ti trenuci sve redji
i nisu to oni - pravi, oni kakvi su nekada bili. Dugo sam verovao da se sve to odigrava u mojoj glavi, ali sam napokon
poceo da verujem. Vrteo sam se dugo u krug kako bi sebi objasnio sta je to i sta sa tim ciniti sad kada znam. Nisam uvek uspevao da
podnesem. Cesto sam sebe dovodio do ludila i izvlacio se iz tog velikog i konacnog vrtloga, ali mi se uvek vracao ili sam se ja njemu vracao,
nisam siguran. Vrtlog.
Poceo sam da ucim i da se snalazim kao sam umeo. Jedino od cega sam se osecao slobodnije je bilo hladno zemaljsko tlo.
Visine su me uzasavale, sada znam zasto, ali onda nisam uspevao da savladam i podnesem svu tu moc, Boze dragi, tu atomsku bombu koja sakuplja sve sebe i upija kao crna rupa i raste do velicina koje onda nisam mogao da sagledam. Zato sam izbegavao visine, pre svih, one iznad mora.
Sve je vise bilo ovakvih mesta, dogadjaja, ljudi, stvari koje tako snazno prepoznajem, kao udar groma, od kojih sam bezao, pa sam se onda sve vise caurio u sebe. Napokon, uskoro je dosao period oslobadjanja od straha.
Izgubio sam osecaj za vreme u tom periodu. Sve mi se cinilo da jako dugo traje. Medjutim, postajao sam sve manji i taj vanjski pritisak
pticijih krila je sve vise rastao. Nisam umeo da procenim kada je najbolje vreme da se izkukuljim. Zbog toga sam odlucio da
polagano izlazim napolje, i za sebe samog neprimetno i onda da pocnem da pravim posete. Tako sam ih tada nazvao - posetama.
Tacno sam znao gde treba ici. Zapravo nisam uopste razmisljao kuda idem, ali sve se tako lako i u nekom blagom miru izdesavalo,
da sam onda zakljucio da sam ja, zapravo, tek u drugoj kori ljusture u kojoj sam se, cini mi se, jednom davno ucaurio.
Ovaj osecaj spoznaje je ucinio da se lakse osecam i nekako bezbednije. Bio sam konacno radostan, da, iako sam se osecao starim, imam
jos toliko puno da prozivim i dozivim do konacnog kraja. Nije mi se zurilo.
Prvo mesto koje sam posetio je bilo jedno kraj izvora. Hteo sam da oslusnem nesto. Ovo je bilo prvi put da sam zaista osetio pulsiranje
jednog velikog dela zivota koji postoji, koji je tu pod mojim prstima i pod uhom.
Ovakvih stvari ne moram da se secam, one su stvarne i deo mene, kao sto znam da postojim. One su moje budjenje i prvo ucenje.
Voda je bila hladna, a priroda oko nje divlja i nabujala. Kada sam zaronio sake u vodu i kada sam ih smirio i opustio, kretao je neki novi grc da me hvata,
koji nije onaj prvi od jeze zbog hladnoce izvora. Onda je nesto pocelo da me vuce na dole, ne tako jako da bi me povuklo na dno vode, nego onako kao da
mi se ruke produzavaju u dubinu i onda se tako lagano sjedinjavam sa svim - dokle god ova voda dopire, od izvora, kroz kanale i pukotine gde prolazi,
njene podzemne puteve, njeno nastajanje. U samom njenom korenu stvaranja, osetio sam taj bljesak svetlosti od krustala, sve do mojih zila koje
mi govore sta treba da vidim. Nista sem same lepote, mislio sam tada. Bio sam zahvalan na svemu tom sto vidim i sto uopste postoji.
Onda, posle nekog vremena koje mi je bilo dozvoljeno za to mesto, kao da sam samo trepnuo okom i probudio se ili usnio drugi san.
Bio sam na nekom drugom nepoznatom mestu. Pustos i gola zemlja.
Posle kratkog posmatranja shvatio sam da sam i ovde dosao u posetu putem kojeg se ne secam, al' sam ga bio svestan i nije mi bio toliko vazan,
jer pravi put tek sad pocinje. Hodao sam, hodao, pitao se zasto je sve mirno i nepregledno, zasto je sve tako nisko i tvrdo, pitao sam se kakvom to cudnom voljom ovo mesto tera sve drugo sto postoji daleko od sebe. Kao da je puno ljubomore i u isto vreme nepodnosljive ceznje prema zivotu i zbog toga zivot tu nece nikad doci. Samo ja, bez dozvole da budem tamo i da prolazim njenim ravnim predelima.
Poceo sam opet da osluskujem. Vetar, sav vazduh, da vidim sta ima da mi kaze. Puno toga sam cuo i razumeo. Mogao sam tako jos jako dugo, medjutim shvatio sam da to moze vecito da traje i da to nije jedino sto trazim. Ono sto sam trazio bilo je opet ispod mene. Ovaj put jako nepristupacno i, kako mi se cinilo, bez zelje da mi se pokaze. Bilo je u isto vreme blizu i daleko, blisko, ali i jezivo na samu pomisao.
Setao sam tako sve dalje i mislio o tome kako da mu pridjem. Slusao sam melodiju vazduha oko sebe jos neko vreme, nadao sam da ce mi biti
od pomoci da razresim svoje nedoumice, jer mi se nesto strasno vrtelo glavom; hteo sam da jednostavno propadnem kroz zemlju sve dok mi svo telo ne izgori u vrelom srcu koje je zastrasujuce kucalo tamo dole duboko. Plasio sam ga se, molio sam glasove vazduha da me odvrate od ove pomisli, ali nije vredelo. Sve vise sam znao da moram da padnem u taj ambis koliko god me on bude vukao ka svom zaristu.
Odjednom je sve utihnulo, kao da je sve stalo. Nisam vise bio tamo. Padao sam. Bilo mi je sasvim jasno da padam. Opet, osecaj nije bio toliko strasan koliko sam mislio da ce biti. Zapravo, ne barem u pocetku, jer sam se setio da se jos uvek plasim visina i da pri svakom padu mora biti nekog dna.
Na trenutke sam pomisljao kako je sve to nepodnosljivo, pokusavao sam sebe da ubedim kako nemam razloga za strah.
Gusta tama je neverovatnom brzinom prolazila pored mene. Znam da su mi dolazile i takve sumnje, da sam mislio kako padam kroz neki bunar bez dna.
U nekom trenutku osetio sam toplinu kako mi dodirije stopala koja nisam mogao da pomeram. Toplina je potom zahvatala celo telo.
Razne stvari su mi se prividjale, sve je oko mene prolazilo i letelo na gore. S naporom sam spustio lice na dole i onda sam ugledao svetlost ispod sebe.
Imala je boju zalazeceg sunca i kako sam joj se problizavao, postojala je meni sve bliskija, sve poznatija svetlost, vanvremenska.
Poverovao sam da sam zaista u svemiru i da padam ka nekoj zvezdi kroz mutni, tamni oblak dima i prasine. Toplota je postajala sve jaca i pekla me je.
Znao sam da nema svrhe odupirati se, ipak sam pokusao nesto da ucinim kako mi kosti ne bi izgorele u prah. Prvo mi je palo na pamet da treba da zastitim lice. Pri toj pomisli, vrelina zvezde mi je obasjala celo telo svojom bojom i od te svetlosti sav osecaj rastuce topline je nestao. Dobio sam zastitu.
Tada sam promenio poziciju iz padanja u letenje. Dobro sam znao kakva je ta zvezda ispred mene. Ona je uzarena i tecna, jer sam u nju konacno uleteo kao u vatreno more. Plutao sam. Bilo je jako toplo, ali toplota je sad dolazila iz unutra, iz mene.
Naostrio sam cula i onda sam opet poceo da slusam. To je bilo jedno veliko srce, bilo je majka svih drugih srca i svega sto pulsira u ritmu
kojim ono otkucava. Dosao sam do njegove sredine i tu ostao jednu malu vecnost, sve slusajuci i posmatrajuci zatvorenih ociju.
.....................................