Sta ste sanjali?

[Namo*Mandos]

Gomila majmuna poput orang utana, samo manji, kako mi preprecava put kroz jesenju zimzelenu sumu.
Morao sam da se vratim do propale benzinske pumpe kako bih kupio sladoled i cekao da odu.
Nisam imao para za sladoled.

[Kessa]

Uh ljudi strava tema, mada nisam stigo sve da procitam...
Nego imam pitanje, da li ste ikada sanjali san tako da je istog momenta povezan sa stvarnoscu, meni se desavalo vise puta, ali imam jedan koji je na mene ostavio toliki utisak da se i dan danas najezim kada se samo setim, inace bilo je ovako:

Uvod pre nego li opisem san: Svako se seca bombardovanja Srbije 1999-te godine, naime tada sam bio prvi razred. Inace celog tog bombardovanja se nisam plasio, nekeko sve sam to shvatio kao neku ozbiljniju salu, i nekad mi je bilo pomalo cudno sto su se drugi plasili, ali ok bio sam manji verovatno ne i dovoljno svestan pa sam zbog toga to sve tako shvatio, ili sam samo zeleo da potisnem tog trenutka lose osecaje i osecanja.

Prelazak na san, koji inace nije bas ni dugo trajao, ali dovoljno u sustini:
Sanjam kako se igram nekim kockicama, i igrackicama koje sam tad imao, (dogadjaj koji sanjam je naravno bio posle bombardovanja), sve je ok zezam se tako, kad ulaze roditelji kazu: >>Sine kasno je vreme je da legnes da spavas<<, i tako ja legnem da spavam u svom snu.

Dalja radnja sna i povlacenje paralele san i java:
Java i stvarnost: Moj otac je u to vreme radio tu u jednoj firmi koja je bila u komsiluku, i obicno kada dodje za vreme pauze on me probudi.
San i Java, paralelno uporedjivanje: U snu ja mirno spavam, kada odjednom se u snu pojavljuje otac i jos sa ulaznih vrata panicno nesto vice(Vikao je nesto tipa: >>Opet nas napadaju, opet bombarduju, brzo, brzo!<<), dok na javi otac je ulazio u moju sobu otvarajuci vrata, i govorio normalnim glasom: >>Ustani Nikola. Hajde budi se polako.<< , jednostavno san koji sam sanjao nije bio mnogo daleko od realnosti, samo razliciti dogadjaji su se odigravali.

Ali sta je u celoj toj prici toliko starasno sto me natera da se najezim svaki put kada se setim, stvar je sledeca:
Trenutak u snu kada otac panicno upada u kucu, se prebacio u stvarnost, tako da sam se ja naglo probudio sa saznanjem da se desava neko bombardovanje po recima oca, a trenutak kada on mene stvarno budi kao da se izbrisao trenutacno. S obzirom na to da kada me je probudio istog trena je napustio sobu, ja sam preplasen misleci da nas napadaju i bombarduju, uvijen u cebe cucnuo u cose i treso se ko nenormalan od straha, tako da se i dan danas najezim kada se setim sna i tog dogadjaja, tad sam prvi put osecao strah od bombardovanja, iako ga usopste nije bilo.

[High Duke]

Drugarica mi dala da popravim neki njen tablet (koji inače nema), posto mu se polomila nekakva plastika pa treba da joj zalepim. Mene mrzi i ja ga ostavim na velikom jastuku kod kreveta. Odem negde u grad, i zavrsim na Tasmajdanskom parku i nadem se sa nekim ortakom. Malo mi tu nesto blejimo, pricamo, kad dode neka njegova ekipa sa loptom za americki fudbal koja je pala u zitko blato pa je sva blatnjava i klizi. Kao, kazu mi da im je bacim, ali ne mogu jer znam da
ce da mi isklizne zbog blata, nemam dovoljno velike sake da je lepo ugrabim. Odemo u neku prostoriju u blizini i tamo pocnemo da igramo neku igru koja lici na americki fudbal, ali su pravila veoma opskurna, posto nema golova ili bilo kakvih linija i kao da se svode na to: Baci nekom drugom loptu pre nego sto te neko mlatne. Posle toga krenem ja kuci i kao legnem na krevet da se odmorim. Pokusam da dohvatim mobilni i odjednom se zacudim sto je ekran tako veliki. Onako bunovan gledam i vidim da je potpuno drugaciji od mog mobilnog i da ima gomile nekih aplikacija, kao i neke igrice, i shvatim da sam dohvatio drugaricin tablet umesto mobilnog. Pomislim u sebi: Oh, silly, silly me.
Izađem napolje i stojim tu kod mene u ulici na cosku kod mesne zajednice sa nekom zenskom osobom koja mi je kao dobra dugarica (neodredena osoba). Odjednom, dok stojimo tu i pričamo, ljudi izadu iz nekog kamiona prekrivenog ciradom i vade puske i pistolje. Shvatam kako na sve strane po ulici ljudi pocinju da vade pistolje i zapitam se da li to nesto planirano. Pocne prangijanje na sve strane, ne zna se ko koga i zasto roka (iz vatrenog naoruzanja). Utrcimo mi u prvo dvoriste u Ljube Stojanovica i udemo u zgradu, upadnemo nekim ljudima u stan. Skapiram da i ja imam pistolj i pocnem da pucam kroz prozor na ljude. Nazalost, iako sam gadao muskarce pogodim dve devojke, ali samo povrsinske rane, izgleda. Istrcimo i udemo u neka kola i upalimo ih i krenemo preko te male raskrsnice, kad nam unutra ulete jedan lik kojeg sam gadao, a promasio i riba koja je bila sa njim, a koju sam pogodio. Lik se baci na mene na suvozacevo mesto i uperi pistolj u glavu. Ja popizdim i uz vesto hrvanje otmem mu pistolj. On kaze: e,jebi ga, znaci ukeban sam. A riba cuti na zadnjem sedistu. Njega isto bacim pozadi i dok idemo nanize ka pumpi, on kaze: "jebote, neko me je pogodio kuglicom." Kad stvarno ima neku ranicu na ledima. "Neko me je pogodio kuglicom na kojoj stoji slovo M." I stvarno, on izvadi kuglicu na kojoj pise slovo M, kao malena kugla za bilijar. Tu shvatimo da je to municija za pracku i da ga je neko prackom pogodio. Pogledam ja devojku i vidim da sam je pogodio metkom u bedro, i ima rupu tu, ali nije velika i ne krvari mnogo. Stizemo do pumpe i
nalecemo na policijsku blokadu napravljeno od paleta na koje su naredane neke male gume, mozda 30cm u precniku. Stanemo mi tu i ja ovog lika i ribu predam policiji, posto kao saradujem sa njima.
A onda shvatim da je to bila sve kao igrica, i da sam presao na sledeci nivo. Nalazim se u nekom prirodnom okruzenju, nekoj udolinici okruzenoj padinama, sa veoma malo drveca i rastinja. Sa dve padine moze da se stigne do mene, a i ja mogu da idem samo na te dve padine, posto je svuda drugde mapa takva da ne mogu da se penjem. Preko te dve padine, jedne veoma blage, onako usecene izmedu strcecih bokova brda, i druge veoma strme koja vodi negde visoko, pocnu da nadiru neki demoni u oklopima. Posto jos uvek imam onaj pistolj, pocinjem da pucam kao lud po njima i ubijam ih. Skapiram da vise nisam sam i da su se pojavili i drugi igraci oko mene. Posto sam primarno pucao u demone na blagoj padini i tu privremeno ocistio situaciju, odem do druge da vidim sta se tamo desava i vidim da tamo skoro niko ne brani i pocnem i tu da ih ubijam. Ali mi tu nekako dok pucam meci izgledaju kao pikseli koji lete, a ne pravi meci. Pocnem ja da trcim uz tu padinu i ubijam ih redom, probijajuci se uz muke stizem do samog vrha gde se nalaze tri velike kutije, kao neke cokoladne bombonjere, samo duboke. Ispred stoje dva mnogo zajebana demona u oklopima i jedna devojka izmedu njih, koja je kraljica (aka Boss). Izvadim dva bodeza i pokoljem ih, kad posle nesto vremena izadu oni iz kutija, i shvatim da se zapravo iz tih kutija spawnuju svaki put kada ih ubijem. Ubijem ih ja ponovo. Krenu oni opet da izadu i
prekoljem ih pre nego sto se izvuku, sve osim devojke, koju pustim da izade, a onda razoruzam. Kazem joj da nema nikakve sanse protiv mene. U to me
drugarica zove na mobilni da pita sta je sa tabletom, i ako ne moze da se popravi, zeli ga nazad da se seca kako joj je bilo lepo dok joj je bio ceo i radio kako treba (tablet). Ova devojka koja je preda mnom shvata da nema gde i kaze mi da ce neko drugi nju sutra ubiti, onako za stalno i da niko ne moze nista da ucini po tom pitanju. Ali mi kaze da uzmem stvari iz njene kutije kada ona umre. Kaze: "Sta je to tebi, ti si blizu, pet minuta ti treba da skoknes dovde od gajbe." Unutra su neki slatkisi i oko 30 evra. Ja joj kazem da cu to da uradim, i onda opet prodem kroz Tasmajdanski park pored crkve Svetog Marka i odem kuci i uzmem da popravljam ovoj tablet.

[Elu Tingol]

Sanjao sam da se vozim sa predsednikom Tadićem u gradskom prezozu i kao nešto pričamo.

[HilariusBookbinder]

Sanjao sam da vozim auto. Auto je stari Varburg, koji sam imao pre sto godina. Vozim mojom ulicom, i nekako su mi noge kratke, jedva stižu do pedala. Odjednom, (a to je bilo pošto sam prošao pored svoje kuće, zavio iza ugla; tamo iza stare šljive) na haubu skočiše neke lisice. Mislim da ih je bilo 5, ali nisam siguran. Jedna od njih se, ne znam kako, odjednom našla pored mene, na suvozačevom mestu. Gleda me netremice, dok ja pokušavam da održim auto na putu.
Najednom, ona mi kaže:
"Tvoji problemi su iza nas. Stižu nas. Pokušaj da im pobegneš."
Ja se okrećem, i vidim da iza nas, nekih 10 metara iza nas, stoje, i sablasno nas gledaju, četiri moje bivše devojke.
Pokušavam da dam gas, da bismo pobegli, ali mi noga nekako ne stiže do papučice; pokušavam tu nešto da menjam brzine, ali mi menjač ostade u ruci...
Onda se spuštam u sedištu, kao da hoću da dohvatim onu papučicu za gas, ali ona se udaljava sve više, urasta u pod. Sad sam već toliko spušten da gotovo ležim u sedištu.
Odjednom tresak! Udarili smo u nešto!
Budim se!

[High Duke]

Stavio bih tvoj san u zanr horor-basne, sa elementima akcione jurnjave. Lepo si me nasmejao.

[HilariusBookbinder]

Aha, znam. Uvek ja imam tako živopisne snove.
I meni je sad smešan taj san. Sanjam ga još od kad sam bio klinac. I svaki put su oni problemi (u ovom poslednjem snu su to bivše devojke) drugi. Sećam se prvi put kad sam ga sanjao, iza nas je bio neki div ili tako nešto, koga sam pročitao u nekoj bajci... sad sam već i zaboravio.
I onako kako sam ja rastao tako su se i ti "problemi" menjali.
Da, Hmmm, šta bi Frojd rekao na to?

[Shieldmaiden]

Sviđa mi se tvoj san. Dobro bi se uklopio u neku romantičnu komediju . Ghosts of girlfriends past il tako nešto.

[Joffrey Lannister]

Sanjao sam da imam jednog dvojnika, pa kao kasnije da sam ga poklonio rodjaku. Barem mi se cini da je tako bilo.

[HilariusBookbinder]

[Shieldmaiden]

Moj najstresniji san poslednjih nekoliko dana:

Počinje u kancelariji ŽELJKA MITROVIĆA. Još veća je ljiga nego što preko medija deluje - kao da si ga iskombinovao sa ultraljigavim šlihtavim Smokijem Samardžićem. Ne sećam se šta je sve pričao, ali samo što mu sluz nije izbijala iz pora. Pravio je aluzije na to kako zna da mu je kancelarija ozvučena i postavljao mi razna pitanja i namigivao u fazonu "znam da lažeš zbog mikrofona". A sve vreme sam pričala istinu.
Siđem iz kancelarije i nađem se u šoping molu nasred kog se nalazi pristanište za morske trajekte. Trajekt je parkiran po sred šoping centra, kao da se zabio u zgradu. Razmišljam o tome da treba da kupim kartu za Hvar, ali u tom trenutku ispljunem dva krvava trula zuba. Posmatram ih na dlanu i tako su jadni i žuti i nepravilni. Opipam jezikom ustnu duplju i shvatim da imam trč trč pa zub, ko da sam petardu žvakala. Obuzmu me čemer i samoubilačke misli (beš život bez zuba), ne smem da zinem da zatražim kartu od sramote. Da ne dužim dalje: trajekt krenuo dok sam ja išla u garderobu po stvari i ja trčim za trajektom duž gata sva natrontana ogromnim kamperskim ruksakom i gomilom kesurdača u nadi da ću se uhvatiti za stepenice u poslednjem trenutku. Ne uspem da uđem. Neki čovek koji pomalo liči na Ričarda Brensona nudi da mi iznajmi svoju jedrilicu da stignem trajekt. Jedrilica uža od jednog metra i deluje jako nesigurno. Ja sednem na nju, on mi doda moj ruksag i kese i barka potone jedno pola metra od težine. Otvorim jednu od kesa i shvatim da je prepuna neke kineske bižuterije i gluposti i da sam greškom iz garderobe pokupila tuđu. U to dune neki vetar i ja pomislim - slabo sam obučena, bolje da se vratim kući. Ne treba mi opet upala bešike. Probudim se.

Šta bi tek Frojd na ovo rekao.

Verovatno bi zaspao od smora na pola .

[High Duke]

Ovo sam sanjao pre neki dan. Nista nisam izmislio. Jedan od najkoherentnijih snova koje sam ikada imao:

Ja sam ja i pratim samog sebe kroz ceo san. Napolju je hladno, sneg je i neko bezobrazno dete moje komsinice (komsinica je kreten i postoji, dete ne postoji) trci golo po snegu i mi se pitamo kako mu je to dozvolila i kako ne vodi racuna. Nervira nas sto se dere ispod mog prozora i neko kaze, da bog da crklo od hipotermije. Sledeceg dana dolazi drustvo kod mene i ja hocu da skuvam caj. Odlazim preko puta ulice u mesnu zajednicu posto oni imaju veliki elektricni cajnik. Tamo me legitimisu i ispitaju, pa kad vide da sam tu iz kraja daju mi da skuvam caj. U nekom trenutku dok sa se ja vracao sa cajem, it hit the fan. Zombi apokalipsa.
Morao sam odmah da bezim, nikog nisam od drustva video vise. Nemam nikakvo znanje o tome kako je i zasto pocelo, veci deo sna samo prezivljavam, uglavnom bezeci posto nemam nikakvo oruzje osim kamenja i motki. Pobegnem iz Beograda u nekom retardiranom autobusu sa jos nekim ljudima i zavrsim pitaj boga u kom gradu.
Okupljamo se u neku vecu grupu prezivelih i skupi se par hiljada ljudi, a glavna je neka devojka koja je sve organizovala i sve nas vodi. Nerviram se sto imam svoje crne pantalone iz New Yorkera, a ne cargo pants, i bas mi fale veliki dzepovi koje bih imao na njima. Elem, treba organizovati i hraniti sve te ljude, sto je veliki problem, jer nema dovoljno ni hrane ni oruzja.
U tom nekom gradu nadjemo prodavnicu oruzja i snabdemo se, i ja pokupim neki pistolj, sacmaru, nozeve i na svoje odusevljenje i jedan mac. Kasnije teska srca pistolj koji sam nasao moram da dam nekome, posto je potreban veliki broj naoruzanih da bi sa svih strana okruzivali prezivele. Ali neposredno posle toga moramo da bezimo, tako da nemam cak ni par sekundi vremena da napunim sacmaru municijom. Samo sam ubacio kutije municije u ranac (i u snu moj champion ranac) i nisam stigao ni da otpakujem, nego sam pokidao jednu kutiju i iz nje zahvatio nekoliko caura i stavio u dzep pa usput tek poneki metak stignem da ubacim i opalim, kada je bas frka.
U snu nema mnogo samih konkretnih desavanja, sve je samo bezanje prezivljavanje sa par tako detalja. U jednom trenutku valjda saznamo nekako da je virus koji pravi zombije vanzemaljskog porekla i da se negde nesto srusilo na zemlju sto ga je donelo. Mislimo da je cela planeta pregazena i neko kaze kako bi bilo lepo da imamo svemirski brod da pobegnemo.
U jednom trenutku sam imao sa sobom neku kutiju keksa koju sam cuvao za crne dane, posto nema dovoljno hrane, ali sam odlucio da dam vodjici da rasporedi nekoj gladnoj deci. Nesto kasnije u drugom gradu pronadjem desert eagle i srecno zakljucim da imam municiju za njega posto sam pokupio jos onomad iz radnje. Ali u snu imam jedan veliki problem. Ja ne znam zaista da koristim bilo sta od tog vatrenog oruzja, tako da mi zapravo najbolje ide vitlanje macem (mada i ono ostavlja much to be desired) i ono iako najopasnije, ne trosi municiju. Upadam u neku kucu da proverim stanje municije i zatvorim vrata, punim taj desert eagle kad sa sprata naravno dodje zombi na mene. Ali ovaj je drugaciji, svestan i prica. I iz njegove price zakljucim da postoje dva moda virusa koji se medjusobno mrze. I da jedan pravi mindless zombije, dok su drugi iako ne previse pametni, pametni. Presecem mu glavu macem i
odem da podelim to saznjanje sa onom ribom koja je glavna. Nisam jedini koji je te veceri sreo mislece zombije, i napravimo plan da se podelimo i navucemo dve razlicite horde da nas jure, jednu mindless zombija jednu "pametnih" i navucemo ih jedne na druge da se uniste. Odlucimo da im jebemo mater zombijsku i san se zavrsava kako odlucno repetiram sacmaru i kazem: Let's go.

[HilariusBookbinder]

Zaspao sam sinoć sa knjigom u ruci. Sećam se da sam razmišljao - u, majku mu al su dobre priče! - pre nego što sam zaspao.

Sanjao sam da sam se vratio kroz vreme (ne znam kako) i ubio pisca knjige kad je bio još klinac. Onda sam se ponovo vratio (ehm, ponovo vratio?!) u sadašnjost, i napisao sve njegove priče i izdao ih pod svojim imenom. Prvo sam ih izdao na engleskom, pa na španskom, pa na ruskom, i tek kada je izašlo izdanje na srpskom jeziku, ljudi oko mene su počeli da govore kako sam lopov i lažljivac. Moji prijatelji, čak i moji roditelji su me gledali i coktali: "Tstststs! Razočarao si nas!" Neki ljudi u skupim odelima su došli i odveli me. Vodili su me kroz neki trg, gurali smo se između ljudi koji su pokazivali prstom na mene i govorili: "Lopov. Lažljivac!" A meni je bilo čudno što viču baš to, a ne - plagijator. Ona dvojica u skupim odelima su me vodili, nisam video gde ali sam znao (nekako sam znao) da me vode da bi me streljali ili odsekli glavu, ili spalili na lomači, tako nešto.
Ljudi su onda počeli i da me pljuju, a ja sam vikao: "Ali ja sam ga ubio. Ubio sam ga, kako znate vi za njega?"
Nismo stigli do gubilišta. Probudio sam se.

Zbirka priča "Ako je to ljubav" Mihajla Pantića se zatvorila i pala na pod pored kreveta.

[elf]

Sanjala sam da sam u crnoj gori u nekoj kuci sa mojom babom i mi tu nadgledamo kao neke radove na nekoj ogromnoj podzemnoj zeleznici.Ja se tu kao onesvestim i sledece sto se desava je da me baba budi i kaze "Imamo problem!". Ja ustajem,penjem se gre,izlazim na terasu, a u daljini iznad mora ogroman svemirski brod(model iz SW-a,ne secam se imena) i ja tu kazem "Gde bash sada nashli da dodju vanzemaljci!" i probudim se....

[Namo*Mandos]

Dosao sam u Beograd koji je bio postapokaliptican i zagadjen,
bio sam u potrazi za nekim ljudima sa kojima , kao, treba da se nadjem, ali posto nije bilo ni telefona ni interneta
morao sam da krenem kroz grad kako bi ih nekom ludackom srecom naleteo na njih.
Stavsta se tu usput nadogadjalo, ali sam uspeo da naletim na jednog koji je kao neki apatican duh lutao okolo,
nije me ni prepoznao, niti obracao paznju na mene, kao da sam nevidljiv.
Razocaran, krenuo sam da napustim grad, sto uopste nije bilo lako.
Onda sam dosao na ideju da skocim u Dunav kako bi sebe izbavio uzasnoga grada, jer drugog izlaza nije bilo.
Imao sam srecu jer je Dunav plovio "uzvodno".