Jos bez naslova

[MMIP]

3. ČUDAN PLEN




Visoko na nebu kao neki kralj noći, uzdizao se mesec. Svojom bledunjavom svetlošću osvetljavao je usnuli grad. Ulice behu puste, i sem stražara koji noseći baklje, koračaše njima zagledajući svaki tamni ćošak. Povremeno bi mir i tišinu remetile životinje, javljajući se i odazivajući na svom životinjskom jeziku, ne usuđujući se prići gradu. Ipak, jedna mala senka držeći se bliže zidovima kuća, tiho se šunjala. Čuvši bat koraka, brzo šmugnu u malu sporednu uličicu. Dva stražara, žustro su razgovarali uopšte ne obraćajući pažnju, prođoše tik pored nje i odoše pravo. Senka proviri, gledajući stražare kako se udaljavaju i krenu u suprotnom smeru od njih. Stigavši do zadnje kuće, priljubi se uza zid i stade čekati. Iznenada nešto je uhvati za ruku, povuče iza kuće, gde se ona spotače i pade na zemlju.
»Da su stražari iole pametniji, ti bi već bio u rudniku« Edharg tiho prozbori, dok je zanemeli Dahan ležao na zemlji. Malo dalje Telvir je držao za uzde tri konja natovarene i spremne za put. Zatim svako uze konja, i polako krenuše pešice vodeći konje u pravcu juga. Tako su išli dokle god se mogla videti svetlost iz grada, ali čim je ona postala jedva vidljiva, uzjahaše i krenuše sve brže i brže dok najzad ne pređoše u pun galop. Celu noć su jahali bez prestanka, da bi pred zoru ipak morali stati, ne bili se konji odmorili, naranili i napojili, a i njima je predah dobro došao. Posle podne nastavili su put, ali nisu išli glavnim putem nego starom stazom, koju su nekada davno dok još ne beše napravljen glavni put, uglavnom koristili seljaci, i koja je bila udaljena oko jednog kilometra od glavnog puta. Iako su bili bezbedni, sada su išli mnogo sporije, jer staza se nije koristila godinama i svakojako žbunje i šipražje je izbijalo iz staze, te su morali obilaziti i paziti da ne nalete na to žbunje. Predveče su već bili blizu Noratarna, te odlučiše da sačekaju zoru da nastave put.
Prve zrake sunca, koje je izranjalo negde daleko u prostranoj niziji, Edharg i družina dočekaše u Noratanu. Još ih je par kilometara delilo od mesta na kojem će kočija sasvim sigurno proći.
»Je li to pravo mesto?« upita Telvir dok je gledao po razrušenoj kamenoj kućici, obrasloj travom i mahovinom, dok je okolo nje raslo nekoliko drveća, praveći neku vrstu zaklona od vetra koji je Noratanom znao da napravi poprilične nevolje.
»Da na pravom smo mestu« Edharg mu kratko dobaci zadovoljno se smeškajući.
»Ja stvarno ništa ne razumem, jurili smo da stignemo što pre, a sada smo ovde dva kilometra od puta ispred neke ruševine i čekamo njih da oni ovde dođu, mislim da si ovaj put stvarno pogrešio« videla se ljutnja na njegovom licu, ipak nije znao nešto veoma važno što je Edhargu itekako vredelo.
»Pre nego što kreneš sa svojim kukanjem, nisam vam rekao zašto je ovo mesto važno« sjaše s konja i priveza ga za drvo »Sada ću vam to i pokazati« pozva ih da krenu za njim. Zaobišli su kuću i ušli u nekadašnje dvorište, u kojoj su još jedino ostali samo kameni zidovi od štala, svinjaca i nekih delova dvorišnih zidova, koji su još odolevali zubu vremena. Edharg stade i pokaza rukom ka okrugloj niskoj kamenom ozidanoj građevini, koja se nalazila na sredini dvorišta.
»Hej, pa to je bunar!« uzviknu Dahan iznenađeno.» Izgleda u dosta dobrom stanju, kao da ga neko održava« zbunjen, češkao se po bradi.
»Vidim bunar, ali stvarno mi nije jasno kakve to ima veze sa kočijom« i dalje nije popuštao Telvir.
»Pa dobro, kada sami niste u stanju da vidite to, moraću vam objasniti. Mi se nalazimo, tačno na sredini između Tale i Hanetila, da li sam u pravu«
»Nisam to znao, baš interesantno« Dahan ga je sa pažnjom slušao.
»Dakle, put između ta dva mesta je dugačak oko stopedeset kilometara, e sad ako u njihovoj pratnji ima osam konja sa ona četiri koja vuku kočije, dolazimo do broja od dvanaest konja, oni ne mogu preći toliko kilometara bez vode, da li možete pogoditi gde na tom putu ima najbliže vode?«
»Da nije ovde? Hoćeš da kažeš da jedino ovde ima vode na celom putu?« sada je Telviru postalo mnogo jasnije.
»Pa, u svakom slučaju je najbliže«
»Fantastičan plan, ovog se nikada ne bi setio, zar nije tako Telvire« oduševljeno uzviknu Dahan.
»Samo momenat, uveriću se u to, tek onda kad ih budem video« mada je bio u pravu, bar za sada, ipak iznenađenje se veoma brzo približavalo ka napuštenoj farmi.
»Telvire nećeš još dugo čekati na taj odgovor, jer ako me oči ne varaju ovog trena nešto ide ka nama, i diže strahovitu prašinu za sobom« i zaista, iako dosta daleko moglo se sasvim jasno videti oblak prašine koji se kretao ka njima.
»Stižu! Nemamo puno vremena, brzo svi u zaklon!« na brzinu konje odvedoše u unutrašnjost zgrade. Dahan odjuri do svinjca, preskoči njegov zid i sagne se, Telvir nađe mesto gde i konji, dok Edharg odabra najneobičnije mesto, bunar, uskoči u njega stavši na rub, koji je spajao nadzemni deo bunara sa onim koji je vodio dole ka vodi, dvadesetak metara niže.
Osmorica vojnika u crvenim uniformama, sa srebrnkastim šlemovima, okruglim štitovima, na kojima se nalaziše oznake vladara Kalmije kralja Kaliona, crvena planina na kojoj je stajao zmaj raširenih krila, obmotavajući svojim dugačkim repom planinu, i dugačkih kopalja na kojima se na vrhu vijorile male zastavice crveno žute boje, jahali su napred dok je iza njih išla kočija na kojoj sedeše dva vojnika. Stadoše ispred farme. Jedan od njih, stade izdavati razna naređenja.
»Dvojica neka vode konje iza i neka ih napoje, ostali neka zapale vatru i spreme ručak, imamo najviše tri sata za pauzu!« mlatarao je rukama pokazujući koji vojnik će šta raditi, i po njegovoj odlučnosti videlo se da je iskusan zapovednik. Konje brzo osedlaše, te ih odvedoše ka bunaru, a i brzo prikupljeno suvo granje zapališe. Niko od njih nije sumnjao da se još neko nalazi u njihovom prisustvu, a kamoli šta im se sprema. Edharg je morao brzo razmišljati, stigli su samo malo pre njih i nisu mogli bolje da spreme zasedu. Sada su bili razdvojeni, on u bunaru, Dahan iza zida svinjca a Telvir u ruševini farme, bez ikakve mogućnosti za dogovor, gore od ovoga nije moglo biti. Ubrzo zatim iznad njegove glave pojavi se drvena kofa, koju je privezanu kanapom spuštao u vodu vojnik. Gledao je, onako pripijen uza zid kako kofa leti, bačena dole a zatim povlačena gore puna hladne kao led bunarske vode. Od sve te treske i udaranja kofe o vodu a zatim i o zidove, nije mogao razmišljati. Udarajući o zidove voda iz kofe se prelivala, tako da posle desete kofe beše dosta mokar. Odjednom mu sinu jedna poprilično čudna ideja, ideja da se otarasi vojnika koji je izvlačio vodu iz bunara. Onog trena kad ju je on povukao ka gore, Edhar snažno zgrabi konopac i svom snagom povuče ka dole, odmah osetivši težinu na njegovom gornjem kraju. U sekundi konopac popusti, i krenu dole, ali još nešto je krenulo dole. Vrišteći i udarajući o zidove bunara, raširenih ruku u pokušaju da se uhvati za nešto, vojnik strmoglavce prohuja pored Edharga. Začu se strahoviti tup udarac o kamenje, koje se nalaziše na dnu i poslednji uzdah. Kakva sudbina pomisli, ali šta će sada da urade ostali vojnici. Nije znao da se sada gore trenutno nalazio samo jedan vojnik, dok su ostali bili ispred farme. Ugledavši da je njegov drug nestao u bunaru pritrča i pogleda u njega. Mogao je samo da vidi obrise tela koje je ležalo nepomično na dnu, i bilo je samo pitanje vremena kada će ugledati njega kako stoji na rubu. Odjednom vojnik se izvrnu preko ivice bunara, i isto kao i onaj kojeg je Edharg povukao, završi na dnu bunara. Šta se to desilo, uopšte mu nije bilo jasno kako je vojnik mogao pasti.
»Jesi li dole? Spremi se da prihvatiš konopac« iako je šaputao, Dahanov glas se odbijao o zidove bunara. Prihvativši konopac uspne se gore.
» Gde su ostali? Pomislio sam da će svi na prvi vrisak da pojure ka bunaru«sem konja koji su mirno pa-
sli travu, u dvorištu ne beše nikog više.
»Provirih da vidim šta se dešava, pošto sam znao da si uskočio u bunar, i ugledah dva vojnika kako vode konje. Kada sam video da je jedan upao unutra a drugi pritrčao ka bunaru, preskočih brzo zid i pripomognu i njemu da uskoči u bunar« prigušeno se Dahan nasmeja.
»U pravi čas, izgleda da ostali nisu mogli ništa čuti jer je bunar prigušio njihove glasove« to je ispalo i više nego dobro po njih mada je još vojnika ostalo da se savlada.
»Dobro i šta ćemo sad da radimo, na koji način ćemo se rešiti ostalih?« upita Dahan a ozbiljnost mu se vrati na lice. Edharg se zamisli, njih ne beše ni desetoro i mogli bi da se sa njima sukobe direktno.
»Prati me i budi spreman« skide ogrtač i baci ga na zemlju, uputivši se zajedno sa Dahanom ka izlazu gde behu vojnici.
Ugledavši dva nepoznata čoveka kako im idu u susret, pomalo iznenađeno vojnici poskakaše od vatre, grabeći koplja naslonjena na kočiju.
»Ko ste sad vi? Šta radite ovde?!« besno uzviknu zapovednik mašeći se za mač.
»Hteo bih da me pažljivo saslušate, ostavite kočiju i pustiću vas da idete gde god hoćete, mada bi vam preporučio da ne idete u Kalmiju« prekrštenih ruku samouvereno i odlučno Edharg odgovori, znao je da će ih ovo veoma razljutiti, ali u kojoj meri to će tek saznati.
»Šta! Da li sam ja to dobro čuo! Da ostavimo kočiju, ne znam odakle si se pojavio ali znam gde ćeš završiti! Vojnici pobijte ih !« na njegovu komandu vojnici krenuše ka njima sa uperenim kopljima.
»Da sam na vašem mestu sigurno ne bih slušao o-
vog ludaka!« doviknu Telvir sedeći na zidu farme. Pojava još jednog čoveka ih zbuni, jer su sada morali paziti i na njega .
»Čini mi se Edharže da ćemo se ipak boriti sa ovim usijanim glavama« odgovori Dahan, zaklanjajući svoju levu stranu štitom, dok je polako izvlačio mač iz korica.
Sada se stvarno pokolebaše, jer kad su čuli da ga je oslovio tim imenom, koje je nebrojeno puta otimalo vredne dragocenosti namenjene kralju, ali ne kao neki razbojnik u zasedi, već dočekivalo i pružalo šansu svakome da izvuče živu glavu, nudeći to sada i njima. Sa druge strane njegove neverovatne borbe, koje su ga svrstale u najopasnijeg čoveka u Kalmiji, itekako uticaše na njihovo pomalo plašljivo ponašanje, ipak zapovednik se pokaza malo više hrabriji no što se moglo predpostaviti.
»Proklete budale! Bojite se imena jednog najobičnijeg pljačkaša! Svako može da se predstavi kao da je on lično, ali mene nećete uplašiti kao ove bedne kukavice! Ima da vas iseckam na sitne komade« izderavši se, jurnu na njega.
Ne pomerajući se ni za pedalj, Edharg sačeka da zapovednik priđe bliže, i tek tada vrlo spretno, u poslednjem trenu izmače se u stranu izbegavajući udar mača. Drugi napad zapovednika beše koban, ponovo je jurnuo, ali ovaj put Edharg ponovo izbegavajući, izvuče mač i proburazi ga. Zapovednik se zatetura, njegova čvrsto stegnuta šaka popusti i mač pade na zemlju, koraknu dvared a zatim s glavom napred pade na zemlju, i to mu beše kraj. Uvukavši mač u korice Edharg se okrete ka ostalim vojnicima, sledilo je ono što su oni i očekivali. Njegova kratka borba odagnala je
sve sumnje i vojnici su sada znali ko stoji pred njima.
»Imali još neko primedbi na moj predlog?« odgovor beše sasvim jasan, jedan po jedan pobacaše
koplja na zemlju.
Pre nego što ih je pustio, gde god je ko hteo da ide, Edharg naredi da iz bunara izvuku onu dvojicu i da ih zajedno sa zapovednikom pokopaju u šumarku, koje je okruživalo farmu. Jednog izabra i podrobno ga ispita sve što je znao o kočiji. Posle pola sata vojnici su uzjahali konje i otišli.
»Pogledaj, razdvojili su se, dvojica su krenuli prema Kalmiji« doviknu Dahan dok je osmatrao njihovo kretanje.
»Oni su mrtvi a da toga nisu ni svesni, misle da će ih nagraditi kad ih izveste o pljački kočije« reče Edharg, ali beše svestan da ne smeju da se na ovom mestu dugo zadržavaju, jer bi mogli poslati plaćenike za njima.
»Imamo tri, najviše četiri sata prednosti, bolje da požurimo«
Odoše do kočije, koje su imale samo jedna vrata na zadnjoj strani, zaključana lancem.
»Mislili smo da je ključ kod zapovednika,ali ga nismo našli« reče Telvir
»Ako je govorio istinu, vojnik mi je objasnio da ih je kočija čekala u Virgu, da je već bila zaključana, i da će biti otključana u Vizorgi« ukratko, Edharg ispriča njegov razgovor sa vojnikom.
»Lanac nije problem, sada ćete videti kako se otvaraju vrata« dosta samouvereno Dahan ode u dvorište, i vrati se sa dva koplja. Provuče ih između lanca i vrata, odupre se jednom nogom o njih, i poče polako da vuče ka sebi. Pod pritiskom, lanac prsnu i odvoji se na dva dela. Otvorivši vrata Edharg uđe unutra. Sem jednog velikog sanduka, koji se nalazio skroz na drugom kraju, ne beše više ničega. Mislio je da će zateći mnogo više sanduka, ali ipak i taj jedan je svojom veličinom obećavao.
»Treba mi pomoć, ne verujem da ću moći da ga podignem, poprilično mi izgleda težak« doviknu im.
»Ja ću ti pomoći, Telvire ti sačekaj tu« Dahan uskoči unutra, ugledavši sanduk uzviknu sav od sreće »Pogledaj koliki sanduk, mora da unutri ima zlata da možemo kupiti ceo jedan grad!«
Sanduk je sa strane imao drške, što bi trebalo da im olakša nošenje, ali onog trena kada ga podigoše, behu svesni da sanduk nije uopšte bio težak, kako je na prvi pogled izgledao.
»Edharže, nešto mi je ovaj sanduk mnogo lak«
»Da, i meni je nešto ovde čudno« odgovori mu, dok su ga iznašali. Otvorivši ga, ugledaše nešto što se nisu nadali da će videti, sanduk je bio ispunjen slamom. Telvir osta bez reči, dok je Dahan pokušavao da nešto pronađe u sanduku, preturao je po slami i izbacivao je napolje. Mnogo toga prođe Edhargu kroz glavu, od toga zašto su oni prenosili sanduk pun slame, do toga da ne beše ovo neki lažni tovar, a da je pravi već u Kalmiji.
»Ne mogu da verujem da je prazno, mora nečeg biti!« i dalje se Dahan nadao da će naći nešto u sanduku.
»Ovo je nameštaljka, kočije sa pravim tovarom se sigurno već nalaze u Kalmiji, izgleda da su nas izigrali, ipak nisam to očekivao« pomalo razočaran, Edharg je znao da se to kad tad moralo desiti.
»Stani malo! Nečeg ima tu! Nekakva vreća!« po-
če vikati.
»Stvarno, izvadi je da vidimo« reče mu Telvir, povrativši se od početnog šoka.
Pod prstima oseti da se nešto četvrtasto nalazi u njoj, otvori je i pogleda unutra. Metnu ruku i izvuče mali kovčeg. Beše napravljen od drveta, sa ukrasnim rezbarijama u vidu nekih njima nepoznatih znakova, dok su na poklopcu jedan naspram drugog sedeli grifoni, lavovi sa raširenim krilima.
»Možda ovo nešto vredi?« držeći je u rukama upita.
»Možda? Stavi je u torbu, moramo da krenemo odavde, a kad stignemo u Hanetil, pogledaćemo malo bolje šta se nalazi u njoj« odgovori mu ne obazirući se mnogo na kovčeg, što ga je držao u rukama. Brže bolje, pripremiše se za put, sa osećanjem razočarenja, ali tu nisu mogli ništa, te krenuše opet ka jugu prema Hanetilu, i jedino što su imali vredno, ne računajući kovčeg čiju vrednost nisu znali, behu konji koji su ostali, i za koje će sigurno dobiti lepu svotu novca.

[draganče]

Čitao sam sve dok nisam došao do ovih imena: Telvir, Edharg i šta već još ima. Šta koj kurac!? Oćeš da se ispovraćam čitajući? Si bre normalan ti??? Napusti forum!

[Julius]

[MMIP]

5. SAN ILI STVARNOST




Nepregledno more trave povijalo se na laganom vetru praveći talase, odavalo je utisak kao da se ništa živo ne nalazi na stotinama kilometara naokolo. Ipak u Noratarnskoj stepi sve je vrvilo od raznih insekata, ptica koja su se gnezdila na zemlji i sitnih životinjica. Zahvaljujući niskoj travi, manje životinjice, kao što su zečevi, koji su živeli u manjim kolonijama, mogli su na vreme da primete kada im preti opasnost i na vreme sakriju u svoje rupe. Zbog nedostatka vode, zatim toplog vremena koje je trajalo skoro šest meseci i blage zime, veće životinje su retko zalazile dublje u stepu, jedino onda kada su u potrazi za boljom hranom išle od severa ka jugu i obratno.
Zahvaljujući starcu iz prodavnice starina, znali su kuda treba prvo da se upute, istočno do jezera Imuil, a zatim prateći obalu pravo prema Anragoru, najvećem i jedinom gradu na jezeru. Naravno, put uopšte ne beše lak, trebalo je preći stepu koja se protezala skoro do samog jezera, morali su spavati na otvorenom, i nisu mogli očekivati da potraže bilo kakvu pomoć, barem dok ne stignu do jezera, gde bi sasvim sigurno sreli ribare, koji su imali svoje barake, gde su živeli za vreme sezone ribolova, do prvih zimskih dana. Tek petog dana putovanja u daljini se naziraše drveće, što je značilo da je jezero sasvim blizu. Kasno predveče stigoše do obale, gde su konji mogli da se napiju vode bez ograničenja, što nisu mogli dok su prelazili stepu. Te večeri, dok su se odmarali uz svetlost vatre, Edharg se seti da oni uopšte nisu znali ime starca, koji im je pomogao da saznaju nešto više o kovčegu. Još malo je mislio na njega, kovčeg njihov put ka Amsdgardu, dok polako ali sigurno ne utonu u okrepljujući san.
Odjednom jedan piskutavi zvuk, propara mu uši, i on se trže iz sna. Sunce već beše visoko na nebu. Iznad sebe, na drvetu ugleda pticu, upadljivih boja, koja se ponovo oglasi onim istim zvukom, koji ga je probudio. U prvom trenu se zapita, zašto ga nisu probudili, da bi tek tada kada pogleda oko sebe shvatio da se ne nalazi pored jezera, i da Telvir i Dahan nisu tu, kao ni njihovi konji. Nalazio se u nekoj dolini, oivičenoj šumarcima. Na svega nekoliko metara od mesta gde je stajao, prolaziše put. Veoma čudno, pomisli Edharg. Nešto mu je govorilo da bi trebalo da krene tim putem prema gore, ali šta to nije znao. Polako je išao, pažljivo posmatrajući okolo sebe, ne bili se nekako nečeg prisetio, međutim sve mu beše nepoznato. Išao je pravo, a zatim naglo skretao, praveći polukrug iza redova drveća. Obišavši drveće ugleda zaista lep prizor.
Put je vodio pravo ka maloj kućici, dok je sa jedne i druge strane puta, načičkano raznobojno i raznoliko cveće prosto mamilo svojom lepotom. Kućica je izgledom podsećala na neku veliku pečurku, bar njemu, sa malim okruglim prozorčićima, zelenim vratima, i jarko crvenim krovom, u obliku šešira. Čim je pomislio da bi trebao da pogleda ima li koga u kućici, iz nje pevušeći neku nerazumljivu ali vrlo privlačnu melodija, iziđe starac u svetlo plavoj odori. Njegov šešir beše tako namešten da mu je obod padao skroz do nosa, zaklanjajući mu lice od Edhargovog pogleda. U ruci je držao motiku, i ne obazirući se u opšte na njega, zakorači u svoju cvetnu baštu.
»Hm, da vidimo gde sam ono stao, a da od tebe.Dobro, ne moraš odmah da se ljutiš, eto kada te okopam zaliću te dva puta« starac je razgovarao sa cvećem kao da je neko živo biće a ne biljka, i sa velikom pažnjom polako je povlačio motikom između njih. Pošto ga je malo posmatrao kako okopava cveće, očekujući da će ga ovaj primetiti, međutim kako je starac i dalje, malo pevušio a pomalo i razgovarao sa cvećem, što pomalo beše i smešno, odluči da ga upita gde se on sada nalazio.
»Izvinite na smetnji, da li biste mi rekli gde se ja sada trenutno nalazim?« starac ne mrdnu ni za pedalj, i dalje kopajući cveće.
»Samo mi je još i ovo trebalo, gluv, razgovara sa cvećem, šta će sledeće da mi se desi« to beše pravo pitanje, jer Edharg nije mogao ni da pretpostavi šta je, ili ko je starac ispred njega.
»I sam sâm sebi to pitanje postavljao više puta« starac progovori. Edharg se prenu i htede da ga ponovo upita ali starac, uspravivši se nastavi govoriti.
»Hteo bi da znaš gde se nalaziš, ti spavaš naslonjen na drvo pored obale jezera Imuil«
»Ne, tamo sam bio sinoć dok se nisam probudio i našao se ovde, na ovom mestu« zastade na tren i shvati da je starac tačno znao gde se on sinoć nalazio.
»Samo trenutak, kako vi to uopšte možete znati? Da li ste rekli da spavam!?«
»Uh, nemam mnogo vremena za razgovor, to ćeš već sam shvatiti, sada je najvažnije da me saslušaš i ne prekidaš« starac podiže ruku i polako spoji prste. Tog trena, na njegovim prstima pojavi se plavičasta iskra, koja se lagano uputi ka Edhargu. On htede da izusti nešto, kad shvati da njegove reči nisu izlazile iz usta.
»Tako je već bolje, ponoć je već prošla i moje vreme je ograničeno, ne znam koliko ću još moći da razgovaram, a da oni to ne primete« starac iskorači iz bašte na stazu i krenu ka Edhargu.
»Imali ste prednost do jezera, ali sada svaki pogrešan potez vas može razotkriti. Posmatraće vas, ali neće ništa preduzeti dok ne budu sigurni da se kovčeg nalazi kod vas. Jedna stvar je vrlo bitna, ni u kom slučaju nemojte da vadite kovčeg iz vreće dok ne pređete južnu granicu Langirota« tog trena kada izgovori ovo poslednje, začu se kreštanje ptice, koja je naprosto, udarajući krilima poskakivala u letu, prelete ih i spusti se na obližnje hrastovo drvo. Boja perja joj po glavi, leđima i repu bejahu crni, dok joj trbuh beše beo. Malo je skakutala po grani, a zatim stade i pogleda u pravcu gde stajaše Edharg i starac.
»Stigla je, vreme je da se rastanemo, i još nešto, čuvajte se svraka« starac reče, gledajući smrknuto u pravcu ptice.
Potom se okrete i ode u kućicu, ostavljajući Edharga da razmišlja o svemu što mu je rekao. Iako ga Edharg manje više nije slušao, samo zbog toga što ga je brinulo to, što nije mogao izgovoriti ništa, pa krenu za starcem. Iznenada sve oko njega poče da obavija mrak, i da nestaje u tami. Sledećeg momenta, stajao je u potpunom mraku. Pokušao je da ide u pravcu, gde je trebalo da se nalazi kuća, ali posle pet minuta, izgubio je orijentaciju. Malo po malo iz nekog pravca, počeše da dopiru neki glasovi. Bejahu sve bliže i bliže dok ih najzad ne razazna. Neko je dovikivao njegovo ime.
»Edharže! Edharže probudi se!«
Otvorio je oči, i ugledavši Telvira i Dahana kako stoje iznad njega, shvatio je da to sve bejaše običan san, ili možda ne?

»Ma, to je samo san, nije valjda da veruješ u snove« sedeći nalegnut na drvo, Telvir je objašnjavao šta misli o njegovom snu, pošto je čuo sve o njemu do najsitnijih detalja.
»Ja ne kažem da verujem u to, ali bio je tako stvaran naprosto sam mogao da osetim miris cveća u bašti«
»Možda si se zamorio, znaš kad stignemo u Anragor, uzećemo sobe i odmorićemo se nedelju dana, ipak je ovo dalek put, a do Amsdgara treba preći još toliko, ako ne i duplo više«
»Da, možda si u pravu, ipak neka se kovčeg ne vadi iz vreće dok ne stignemo do Amsdgarda, tako ću biti mnogo mirniji« odgovori Edharg, nekako još pod utiskom čudesnog sna.
»Da bolje da je skriven od radoznalih očiju svraka« pomalo podrugljivo Dahan dobaci.»Pazite dobro, evo baš sada nas jedna sumnjivo gleda« i pokaza u pravcu jezera, dok se Telvir suzdržavao da ne prasne u smeh. I zaista, tik pored obale jezera na jednom kamenu stajala je svraka. Nepomerajući se gledala ih je svojim crnim očima.
»To nije smešno, ne želim da se bilo šta desi, tako da će kovčeg ostati u vreći« reče pomalo ljutito, posmatrajući pticu koja je izgledom neodoljivo podsećala na onu iz njegovog sna, ali kako je mogao da zapamti sve detalje sna, to ga je zbunjivalo najviše.
»U redu, kako ti kažeš, nemoj odmah da se ljutiš, nismo mislili ništa loše« odgovori mu Telvir.
»Znam, vreme je da završimo sa pričom i nastavimo put, jer nam dan prolazi« reče Edharg.
Završivši sa pričom, na brzinu doručkovaše, dimljenog mesa i hleba, a zatim pokupiše stvari osedlaše konje i nastaviše svoj put ka Anragoru.

[Julius]

I ovo je kul,samo malo fali neke dinamike.

[MMIP]

6. SPAS U ZADNJI ČAS




Naredna dva dana išli su obalom jezera, bez većih problema i samo su s vremena na vreme nailazili na usamljene ribare, koji su pored trošnih baraka na vodi napravljene od tankih stabala i prekrivene trskom, krpili mreže ili popravljali čamce. Od njih su saznajali koliko je daleko grad te su znali koliko će im trebati da stignu do njega. Svraka koju su onaj dan prvi put videli, pratila ih je u stopu, što u početku nije mnogo smetalo Telviru i Dahanu, pošto nisu mnogo pridavali pažnju na njenu stalnu pojavu. Za razliku od njih Edharga je to mnogo iritiralo, podsećajući ga na san koji je pokušavao da zaboravi. Sledećeg dan, sasvim slučajno, kada su prolazili delom obale, koja beše obrasla niskim žbunovima, vreća sa kovčegom, koja beše okačena o sedlo Dahanovog konja, zakačivši se za jedan žbun, pocepa se i kovčeg tresnu kroz rupu na zemlju. Ugledavši to svraka poče kreštati leteći iznad njihovih glava. Zatim se uputi preko jezera u pravcu severa. Edharg predoseti da će se nešto loše desiti.
Prošlo je nedelju dana, od tog događaja, koji su sada svi zaboravili, vreme je bilo lepo i uživali su u putovanju. Zadnjeg ribara kojeg sretoše, reče im da se Anragor nalazi ne više od tri dana jahanja, što ih još više razveseli, prvi deo puta se bližio kraju. Toga dana pred samo smrknuće, dobiše neočekivanog gosta. Vodeći veoma mršavog konja za uzde, odeven u odeždu jarkih boja i crvenom kapom na glavi priđe im nepoznati čovek. Njegovo bezizražajno lice, ulivalo im je neko čudno nespokojstvo.
»Oprostite na smetnji, ali video sam u daljini odsjaj vatre, te rekoh sebi da bi ovde možda mogao prenoćiti, noći su hladne a ja se ne snalazim dobro u ovim predelima gde nema sela i gradova, naravno ako nemate ništa protiv« naklonivši se , reče im dubokim, hrapavim glasom.
»Ne, naravno da nemamo ništa protiv, izvolite pridružite nam se« odgovori mu Dahan.
Stranac odvede konja do prvog najbližeg stabla, priveza ga a zatim priđe vatri i sede na staro srušeno deblo.
»Odakle idete i gde ste se zaputili?« upita Edharg.
»Putujem iz Hanetila za Anragor, vi ste prve osobe koje sam sreo na svom putovanju, inače sam trgovac tkaninama« reče stranac jednoličnim glasom.
»Kakva slučajnost i mi smo...« Dahan nestigne da dovrši rečenicu, pošto ga Edharg cimnu za leđa.
»Da i mi smo hteli da idemo u Hanetil ali smo se predomislili i krenuli smo za Anragor, trgovče?« nastavi tamo gde prekide Dahana.
»Ah, da, izvinite nisam se predstavio, ja sam trgovac Gabrog«
»Ja sam Virt, a ovo su moja braća Mirt i Sirt, pokušavamo da se bavimo trgovinom ali nam baš i ne ide od ruke« dok je sve ovo govorio, možete samo zamisliti izraze lica Telvira i Dahana dok su ga slušali, ali je Edharg nastavio dalju priču sa trgovcem Gabrogom.
»Čuo sam da je ove godine vašar u Hanetilu bio naprosto preplavljen trgovcima tkanine«
»Ne bih mogao da kažem, nisam bio na njemu, već je kasno, nadam se da ćemo zajedno nastaviti put, laku noć« razgovor neočekivano brzo beše završen i trgovac Gabrog ode ka mestu gde mu bejaše privezan konj, skinu sa njega prekrivač, namesti ga na zemlju i legnu.
»Nek me grom strefi ako sam išta shvatio, Mirt i Sirt?« prošaputa Telvir, gledajući začuđeno u pravcu trgovca.
»Čim je spomenuo da ide iz Hanetila, odmah sam shvatio da nešto krije, jer iza nas niko nije išao, a sa ovako mršavim konjem, sigurno nas ne bi stigao ni sa dva dana odmora« takođe šaputajući objasni im malopređašnje ponašanje.
»A ona priča o vašaru, prvi put čujem da se u Hanetilu održavaju vašari, i to još vašari tkanine« reče Dahan.
»Proveravao sam da li je on zaista to što kaže, i po njegovom odgovoru sam sasvim siguran da on nije nikakav trgovac, jer da jeste znao bi da se u Hanetilu uopšte ne održavaju vašari, a kamoli vašari tkanine« sa smeškom na licu završi.
»Mislim da ćemo morati da pripazimo na ovog takozvanog trgovca, možda je hteo da trguje sa našim glavama kad zaspimo« Telvir posegnu ka maču za pojasom, ali ga Edharg zaustavi.
»Ne, sačekaćemo da vidimo šta će on prvi uraditi, možda je samo neki sitni lopov, primirićemo se kao da spavamo, a onda ako uopšte nešto pokuša da uradi. . .«
»Uhvatićemo ga na delu« Dahan dovrši njegovu započetu rečenicu.
»Upravo tako, Telvire to je najsigurnije rešenje«
»U redu, ako ti tako kažeš, mada bi ja drugačije po
stupio« odgovori Telvir.
Pre nego što legoše, Dahan nabaca dosta debelih grana, da drži što duže vatru, a zatim se smestiše bliže drveću, i legoše okrenuti ka mestu gde se nalaziše trgovac Gabrog. Vreme je polako prolazilo. Povremeno je tišinu remetilo pucketanje drveta u vatri, i huk sove na susednom stablu. Ponoć se bližila i vatra beše sve slabija, i jarku svetlost zameniše tamno crvena svetlost žara vatre. Ipak izlazak punog meseca nadomesti svetlost vatre, čak beše i bolja pošto osvetli, iako ne toliko jako kao svetlost vatre, obalu i celo mesto gde oni behu.
Tada jedna prilika u senkama drveća, polako priđe konjima i poče nešto tražiti. Beše to trgovac Gabrog, vešto preturajući povremeno se osvrtao, prema mestu gde su spavali Edharg i njegova družina. Pošto je proverio i zadnjeg konja, lice mu poprimi izraz pomešanog besa i straha.
»Prokleta bila, mora da je kod njih, moram je naći inače će se gospodar veoma razljutiti, a to ne bih želeo nikako« grozničavo je stezao pesnice dok je smišljao šta mu je dalje činiti.
»Možemo li ti mi nekako pomoći, ili si možda već našao ono što tražiš« iza njegovih leđa začu se poznati glas. Brzo se okrenu i ugleda Edharga i Telvira kako stoje spremni za borbu.
»Gde je Dahan?« primetivši da ga nema Edharg upita Telvira.
»Pa znaš ga, zaspao je kao beba, sreća naša što on nije čuvao stražu« odgovori mu.
»Hm, dobro sami ćemo izaći na kraj sa ovim ''trgovcem''. Dakle, možemo da razgovaramo na lakši način ili ako ti hoćeš na teži, od tebe sve to zavisi« reče mu, spreman pažljivo promatrajući svaki njegov potez. Gabrog je slušao netrepnuvši, a zatim se poče smejati iz sveg glasa.
»Da li je ovaj poludeo?« reče Telvir, međutim Edhargu se ovo uopšte nije sviđalo, nešto se iza tog čudnog, i nadasve neobičnog smeha skrivalo.
»Ovo nesluti na dobro, ja ću ga držati na oku, a ti polako idi prema Dahanu i probudi ga« reče to i isuče mač.
Iznenada, Gabrog zbaci sa sebe ogrtač, i sada je ispred njih stajao u crnoj uniformi, sa sivim oklopom na sebi, držeći dugački krivi mač u svojoj ruci, koji do malopre beše sakriven ispod sada bačene odore.
»Sigurno si shvatio koji način biram, ali veruj mi neće dugo trajati« izrekavši to, poče uzvikivati neke nerazumljive reči, i sledećeg trena shvatiše da nisu sami i da su se našli u veoma velikoj opasnosti.
Iz nekoliko pravaca počeše da istrčavaju ljudi, odeveni kao i Gabrog, naoružani sa mačevima i kopljima, uzvikivajući ratničke povike. Edharg odbi napade nekolicine ljudi, uzmičući ka mestu gde su prethodno ležali.
»Kakva je ovo buka, ne može čovek na miru da spava!« viknu Dahan pospano nesvestan u kakvoj se opasnoj situaciji nalaze.
»Ne moraš još dugo da brineš, možda ćeš spavati večno, ako pre toga ne uradiš nešto po ovom pitanju« odgovori Telvir, što je bilo dovoljno da ovaj shvati šta se događa, skoči brzo na noge uze štit i mač, i potrčaše zajedno ka Edhargu.
Sada su sva trojica, žestoke napade ljudi u crnim uniformama, odbijali sa istom žestinom, pokušavajući da se probiju ka svojim konjima. Vriska i dreka vojnika, mešala se sa udarima mačeva po štitovima i oklopu. Na sveopšte iznenađenje sve trojice, ovi ratnici ne behu neki dobro obučeni ratnici, jer su njihove napade vešto odbijali i nanosili im strahovite povrede. Međutim nešto drugo beše na strani neprijatelja, koliko god da su im nanete rane, oni su ustajali i ponovo jurišali. Posle sata borbe, uspeše da dođu na domak konja, ali i dalje behu napadani sa svih strana. Ovaka borba ih iscrpe, jedno koplje zakači Telvira za nogu, t e se on osloni na drvo, zaštićujući se od napada sa leđa. I dalje nisu mogli shvatiti šta je ove vojnike vraćalo u borbu, jer Edharg jednom od njih odseče ruku, ali je on uzevši mač u drugu ponovo jurnuo, što ih pomalo poče plašiti. Ipak pritisak malo popusti jer neki od vojnika više nisu ustajali, ležali su umrljani nekom crnom tečnošću, ne davajući znake života, ali još njih je i dalje napadalo. Dok je Edharg branio levi bok Telvira, dotle se Dahan izdvojio, boreći se protiv dvojice. Vojnik svom snagom zamahnu mačem ka njemu, što on uspe da blokira sa štitom, ali od siline udarca, kožni kaiševi kojima je držao štit, pukoše i štit mu skliznu na zemlju. Ipak ovo blokiranje otkri telo vojnika, te Dahan to iskoristi i proburazi ga, ali mač mu se zaglavi u telu. Drugi vojnik jurnu na njega, i Dahan u poslednje momentu pusti mač, i rukama uspe da uhvati vojnika za njegove ruke, ali u tom naletu ga ovaj obori. Kezeći se i cerekajući vojnik je polako spuštao mač ka Dahanovom vratu. Snaga ga poče napuštati, a kraj beše tako očigledan. Odjednom, vazduhom počeše odzvanjati zvuci fijukanja. Dahan začu nekoliko tupih udaraca, koji se odbijaše po leđima vojnika. Njegovo lice se naglo promeni, razgoračivši oči, zinu i iz usta mu pokulja crna tečnost. Njegov pritisak popusti, i pade telom na Dahana, srećom mač pade tik pored njega na travu.
Iz pravca šumarka, jedna za drugom letele su strele, i sa velikom preciznošću, pogađale vojnike, u ruke, noge, telo, glavu, jednostavno nisu birale mesto gde će uleteti u njihova tela. Iznenađenje beše veliko, vojnici nisu znali šta se dešava, svaki pokušaj Gabroga da ih natera u dalji napad, pao je pred ovim nepoznatim saveznikom. Počeće polako da se povlače ostavljajući svoje mrtve. Jedna strela pogodi Gabroga u ruku, što mu
da do znanja, da je i njemu vreme da se izgubi u senkama noći. Pometnja vojnika, koji bežaše, polako se stišavala dok su bežali što dalje od mesta borbe, dok na kraju ne utihnu, ostavljajući Edharga i Telvira u neviđenom čudu.
»Dahane! Nadam se da mu se nije desilo nešto strašno« Edharg strahujući za njega, krenu ka mestu gde ga poslednji put videše.
»Ako nemaš ništa protiv ja ću ostati ovde« odgovori Telvir, gledajući u pravcu mesta, odakle su strele doletele.
Priđe, a zatim ugledavši ruke prijatelja, kako su virile ispod tela vojnika, zgrabi telo i gurnu u stranu. Sem nekoliko manjih posekotina, Dahan nije imao drugih problema, i gledao je pravo u Edharga.
»Je li gotovo?« tiho progovori.
»Da, razbežali su se poput zečeva« odgovori Edharg.
»Ne znam da li bih mogao više izdržati, da ga nisi sredio« uzdahnu, dok je ustajao.
»Nisam ga ja sredio«
»Nisi? Ali, onda, kako, ko ga je sredio?« zbunjeno
gledajući promuca.
»Pa pogledaj sam, niko od nas nema luk i ne gađa sa strelama«
I zaista, vrhovi tri strele su štrčali iz tela vojnika, kao i na drugim vojnicima koji behu pogođeni njima. Odgovor na to se polako približavao, a na to ih upozori Telvirov povik.
Kratkim nečujnim koracima, vitka prilika u dugačkom zelenom ogrtaču, prekrivene glave kapuljačom, polako je išla, izvlačila i skupljala strele iz tela mrtvih vojnika. Beše sve bliža i bliža mestu gde oni stajaše. Edharg i Dahan, zauzeše stav da se bore, ne znajući šta se krije ispod zelenog ogrtača.
»Stani i predstavi se, da li si prijatelj ili neprijatelj!« doviknu on ka nepoznatoj osobi.
»Da sam neprijatelj, vi bi već bili mrtvi« odgovori im i spusti kapuljaču, i mada su već po glasu predpostavili da ispred njih stoji žena, tek sad behu još više iznenađeni. Mlada devojka, duge crne kose, koja joj je padala preko desnog ramena, blistavih očiju na prelepom licu, obučena u tamnozelenom odelu koji je isticao njenu figuru, za njenim pojasom beše zadenut kratki bodež, ukrašene drške, dok je u ruci držala dugačak drveni luk. Gledali su je, prosto neznajući šta da odgovore, dok im je prišla i stala ispred njih.
»Moje ime je Keriana, ja sam vaš zaštitnik i vodič na putu ka Amsdgard«
»Vidi ti ovo, a zašto bi nama trebalo tako nešto? Uostalom kako ti znaš da idemo u Amsdgard« upita Edharg.
»Verovali ili ne, ja znam sve o vama i stvari koju nosite, ali sada nije vreme da pričam o tome, oni će se vratiti, treba odmah krenuti za Anragor«
»Ako dođu, završiće kao ovi ovde« Telvir nabusito odgovori, pošto mu ne beše prijatno čuti da ih je ova devojka spasila od napadača.
»Vi neznate sa kim imate posla, ovi ratnici nisu obični ljudi, oni uopšte nisu ljudi«
»Ne znam na šta misliš, ali oni meni veoma ljudski izgledaju« reče Dahan.
»Pogledajte ovo« priđe jednom od vojnika, koji beše nastradao u prvom naletu, uze i okrete ga na leđa.
»Nemoguće, ovo je nešto nestvarno!« Dahan zabezeknuto uzviknu. Lice ratnika beše napola istopljeno u neku tamnocrnu smesu, koja se sve više i više topila, tako da na kraju ostade samo umrljano odelo da leži na zemlji. Dahan se toliko uplaši da poče brisati odelo, pošto je na njega, što naravno znate, pao vojnik i iz straha da se to isto ne desi i njemu, ali ga Keriana brzo umiri.
»Ne brini, tako oni umiru«
»Pojasni malo to, ko su oni?« iako zabrinut, Edharg se ne dade uplašiti tako lako.
»Močvarne spodobe, sluge okrutnog gospodara, hteli su da vam otmu ono što njemu treba«
»Što dalje slušam, postaje mi nemoguće, močvarne spodobe su sluge nekog okrutnog gospodar, koji hoće nešto naše, sve ovo mi nema nikakvog smisla, i šta mi imamo što on hoće?«
»Sve u svoje vreme, sada treba da me poslušate i krenete sa mnom za Anragor, pošto ovde nismo sigurni«reče Keriana. Da li treba verovati, u sve ove stvari, i u ovu devojku, na to pitanje će dati odgovor buduća dešavanja, pošto Edharg odluči da joj ipak veruje.
»U redu, onda da krenemo«

[Julius]

Nije lose,bolje od prethodne glave. Samo napred!

[MMIP]

[Julius]

Uuuu kul ti je ova mapa.
Samo mi je malo cudno, da mocvare budu kad se ide ka zemljama severnjaka (pretpostavljam da je to neka hladna zemljaala skandinavija)A pre toga da bude pustinja. Malo mi je nabacano sto se tice klime

[govno-nisam]

KAKO SI NAPRAVIO OVU KARTU.....GDJE...
DAJ NEK KAZE NEKO AKO ZNA...HVALA..

[Zolla95]

Koji program koristiš za izradu mape?

Odlično izgleda

Ja sam radio u hexograferu i fotošopu ali ne bi mi bilo na odmet da uradim jednu ovakvu



p.s. draganče a šta tebi smetaju imena koja je smislio?

[govno-nisam]

ZOLLA95

KAKO SI NAPRAVIO KARTU....GOVORI !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

[Zolla95]

gde? u hexograferu ili fotošopu?

Imaš tutuorial na YT za fotošop a u hexografer je veoma lak, baš baš lak za korišćenje

[govno-nisam]

ZOLLA95

hexografer JE LOS.....
ZNAS JOS NEKI PROGRAM...

[MMIP]

pa koristio sam fotoshop , a za ornamente pover point.
pravio sam mape u Conquer Clubu, pa mi nije tesko napraviti mapu. ovo je crno bela verzija,a ima i u boji.
Cak sam na pocetku koristio i paint.
evo recimo ovo sam radio u paint(dok nisam poceo koristiti photoshop) belgarijada-nije perfektno ali je dobro za vezbanje