Major

[vendy]

Odmah da kazem da ovo nisam ja pisala, ali znam lika koji jeste. Morala sam proslediti da ne bih se samo ja tripovala.

........................

Ni bluz više nije mogao da mu pomogne. Mesecima unazad je tako. Bilo je neke magije u njemu, mogao je da pronikne duboko i da izvuče na površinu one zadnje ostatke dobrog. Više nije vredelo, ili je postao potpuno prazan ili će morati da primeni drugačiju terapiju za svoju boljku.

A ostao je samo još jedan način.

Sve do večeras se nadao da neće morati da potraži Sandru. Nije želeo taj susret zato što ako ne upali, posle njega mu više ništa ne preostaje. Danas, nakon popodnevne dremke, shvatio je da će ipak morati da okuša sreću. Više se nije moglo izdržati.

Poludeće.

„Hoćeš da popiješ još nešto?“ viče šanker. Otkad dolazi u „Kriglu“ viđa ga na istom mestu. Uvek druga smena, uvek ista majica. Nikada ga nije pitao za ime, ali su već odavno prešli na ti. Ako su ikada i persirali jedan drugom.

Razmišlja o viskiju, baš bi dobro legao sa pesmom koja trenutno svira, međutim isuviše je skup. Voleo je da pije istu cugu, da ne meša. Njegov džep podneo bi dve ili tri čašice a trebalo mu je mnogo više. Mnogo, mnogo više.

„Daj mi onu domaću!“

„Šljiva? Ili kruška?“

„Kruška.“

Rakija je bolja od viskija, po svemu osim po tome što nije viski. Ne ide uz bluz, a on ne ide bez bluza. Zašto nijedan trenutak ne može da bude savršen?

Sliva se niz grlo kao vatra. Stvarno je brlja. Jednom je već pio takvu, u brdima pokrivenim snegom. Seća se ledenog sunca i mraza u nozdrvama, i kako se svetlost prelamala kroz flašu dok se pitao...



„Ko može da pije ovu pišaćku?“

„Ajde majore, nemojte biti na kraj srca. Dobra je, bolja nego ništa.“

Gleda u malog pa mu prosto dođe žao. Uniforma mu velika i sav se nakrivio od težine puške na ramenu. I ostali su uglavnom deca ali ovaj je najsitniji.

„Šta ti dete moje znaš o rakiji, kad ni život nisi čestito okusio?“ pita naglas i žali zbog toga. Umoran je, dosta mu je svega pa pravi greške. Vojsci treba podizati moral, a on radi upravo suprotno.

„Ne zna ništa, kao ni mi. Al ko nas je pitao majore?“ progovara Dugi. Ima momčina dva metra visine, pa mu stalno zadaje brige kad se prikradaju. Juče je poginuo Branko i svi su potreseni zbog toga. Zato je i dozvolio da ostanu jedan dan u selu. Zato im je i dao da piju rakiju, bili su dovoljno pošteni da mu je prijave pa nije imao srca da im brani.

„Gde ste našli ovu flašu?“ pita ih.

„Treća kuća odozgo. Zadnja ostala.“

On gleda u Darka Bogovića i pita se od čega je napravljen. Zadaje mu najviše brige. Mladić bez emocija, čovek rata. Znao je za takve primere, ima ih na Balkanu i više nego dovoljno. Neki se jednostavno rode sa tim ubilačkim genom u sebi, i samo čekaju priliku da dosegnu svoj puni potencijal. Osećao je da Darko još uvek nije dao svoj maksimum, i nadao se da će ga bog uzeti sebi pre nego što bude imao priliku to da doživi.

„Jeste li sigurni da je selo prazno?“

„Sve smo obišli majore, svaku kuću. Nema ni leševa.“

Gde mogu biti ti ljudi? Okolinu dobro poznaje, nigde nema pećine da se sakrije stotinak duša. U šumama ne mogu biti, posmrzavali bi se u roku od nekoliko dana. Ovo selo prazno je mnogo duže. Nigde znakova borbe, nigde traga nestalima. Biće da su odvedeni pa pokopani negde. Sada i to radimo, pomisli on. Prošlog meseca razgovarao je preko sigurne veze sa Potonjcem, dobrim prijateljem i starom vojničinom. Raznela mu granata stopalo. Razmenili su svega nekoliko rečenica, ali je bitnije bilo ono što je stari lisac prećutao. Nismo išli dobrim putem, nikako.

„Nemojte da se napijete, moramo da krenemo čim smrkne. Jasno?“

„Jasno!“



Napušta „Kriglu“ jer bi sigurno povratio. Ne od alkohola već od nervoze i briga koje ga izjedaju. Uvek je imao osetljiv želudac. Rakija evocira loše uspomene. Bolje je da misli na Sandru.

Sandra rokerka. Slovo srama za svog oca, generala Marka Babovića. Seća se koliko su mu je puta drugovi opisivali dok bi dokoličarili u kasarni. Kako se oblači, kako šminka, dupe, sise, ponašanje i sve ostalo. Divio se generalu i pomalo ga žalio zbog toga. Vojska je kao porodica, kada počne da te bije loš glas čuje se daleko. Teško je bilo kriviti ga, jer je svoj život posvetio armiji, a uz to se priča i da je rano izgubio suprugu. Najgore je kada te saplete rođeno dete.

A onda ju je upoznao sasvim slučajno i zauvek promenio svoje stavove o njoj. Zaustavila ga je u hodniku.

„Oprostite, tražim oca. Generala Babovića.“

„Mislim da je otišao jutros za Kragujevac.“

Tužan pogled u njenim očima. Nije bila onakva kao u pričama njegovih drugova.

Bila je anđeo.

Sandru je nemoguće opisati, zato što svo divljenje počinje i završava se u njenim očima. Potrebno je daleko više od jednog čoveka da bi se njena božanska pojava sagledala, da bi se pojmio sav sklad njenih pokreta, ta harmonija mirisa, zvuka, i osećaja nedokučivih običnim smrtnicima. U trenutku je postao zaljubljen, po prvi i jedini put u svome životu.

Kao u groznici počeo je da razgovara sa njom svestan samo potrebe da ostane što duže u njenom prisustvu. Srećom, ona mu nije branila. Videli su se i sutradan, i još mnogo puta posle toga. A onda se jedne kišne večeri, dok su lutali gradom u potrazi za mestom koje bi ih ugostilo na još jednom piću, nebo smilovalo na njegove muke dopustivši da im se usne spoje u poljubac.

Metalni glas vraća ga u neprijatnu stvarnost ulice.

„Izvini druže, izvini...samo da te pitam nešto.“

Gleda ispijenog narkomana. U poslednje vreme previše ih je na ulicama.

„Jel imaš petsto dinara? Baš sam u problemu...“

Razdaljina među njima se brzo smanjuje, a on nema trunku volje da ga izbegne, pomeri se u stranu ili zauzme gard. Najradije bi mu dao što traži i poštedeo se muke, ali trebao mu je svaki dinar.

„Nemam ništa. Mani se.“

Kasno je. Bitanga ga već grabi za rukav i unosi mu se u lice. Petlja po džepu očigledno da bi ga zastrašio ali nije isključeno da ima nož ili kakvo drugo oružje.

„Nemoj me lagati, ubiću te. Razumeš?“ tiho sikće. Može da oseti smrad. Pogled se sreće sa zastakljenim očima i on shvata da je mladić veoma lep, ispod maske bolesti koju je sam odabrao. Rastojanje je savršeno. Umesto odgovora čelo se sreće sa licem razbojnika i kost puca. Sasvim je siguran u to, taj zvuk je dovoljno samo jednom čuti da bi se zauvek pamtio. Nikada neće zaboraviti kako ulazi u ono što je preostalo od kuće i...



Zatiče užas.

Naselja nije bilo na mapi. Dobro su se zabarikadirali i raspalili po njima. Ne može da prebroji stradale, zna da samo jurišaju i brišu sve pred sobom. Uleteo je u rov među prvima. Neprijatelj je očigledno trošio poslednju municiju. Svega tri kuće, verovatno nekakvo vikend naselje u srećnim vremenima, a sada poslednje uporište pred neminovni poraz. Čuje svoje kako se dozivaju, nešto je eksplodiralo ali nema vremena da razmišlja o tome. U jednoj od kuća može biti snajper, ovi klinci nisu obučeni za takve situacije. Neka srede bunker.

Prva je čista. Samo zalihe hrane koje će im dobro doći. Dva dana ni zalogaj nisu okusili, i voda je na izmaku. Pogrešio je određujući smer ali to ne sme da im prizna. Nema veze, čim ovde završe pokušaće da ih vrati na pravac. Provlači se ispod tarabe i prelazi kod suseda. Prozor je otvoren, čuju se glasovi borbe i on zauzima poziciju i nišani.

Pravo u užas kog se već dugo pribojavao.

Darku su pantalone spuštene do kolena. Puška na podu, pištolj u ruci. Žena je licem okrenuta ka podu dok je drži za kosu i udara. Sav je u delirijumu. Lokva krvi je velika, zubi ostaju u njoj svaki put kada je podigne kako bi je opet spustio uz trijumfalan krik. Njegov životinjski pogled fiksira devojčicu, koja sklupčana kraj šporeta očiju raširenih u užasu gleda prizor.

„Vidi, vidi!“ urla on razdragano. „Vidi mamu pička ti materina!“

„Stani! Darko, prestani!“

„Vidi mamicu! Vidi!“

„Darko!“

On prekida svoju zabavu i pogledi im se sreću. U trenutku mu postaje jasno šta treba da učini. Metak promašuje glavu i pogađa ga u rame. Darko kao da nije iznenađen, na njegovom licu i nema reakcije. Umesto da uzvrati njemu on ispaljuje hitac u pravcu devojčice.

„Stani!“

Sledeći pucanj pogađa pravi cilj, ali za malu je kasno. Ostala je u sedećem položaju, tiha kao što je i bila. Kako li je ovaj monstrum od čoveka uspeo da stigne do kuće pre njega?

„Majore...“ slomljen glas iza njegovih leđa. „Majore...“

Dugi ga gleda, a oči mu pune suza.

„Skrenuo je Dugi. Morao sam ga ubiti.“

„Majore.“ vojnik plače. Gleda ga u neverici. Ovo je previše za njega. Samo da ostali izdrže. Još samo malo, dok ih ne odvede na sigurno. Posle će se lično pobrinuti da ih vrate kućama. Ovi momci su videli dovoljno rata.

„Dugi smiri se. Darko je poludeo.“

„Majore.“

„Šta je Dugi?“

„Samo ja sam ostao.“



Očigledno slabiji nego što ga je procenio, napadač ostaje da leži na betonu. Onesvestio se ne pustivši glasa. Dobro je što nije morao još da ga udara.

Sandra, zaboga gde si?

Samo su se jednom sreli nakon što se vratio sa fronta. Samo jednom bilo je dovoljno da joj stavi do znanja da je drugačiji od onog čoveka koga je ispratila do konvoja koji će ih zauvek razdvojiti. Mnogo stvari je doneo sa sobom, sve one su ga gušile, proždirale, a ona je stajala na njegovim vratima srećna kao i pre. Uz to po svoj prilici i verna, a to je najviše bolelo od svega.

„Šta očekuješ, da cvilim od sreće?“ upitao ju je.

Osmeh koji bledi, oči koje se pune bolom a ne suzama i danas ga peku. Tamo gde je trebao, nastojao je da ubija što manje. U jedinu stvar koja ga je mogla vratiti u život pucao je bez razmišljanja. Doduše rečima, ali ipak smrtonosno.

Zašto li je ubio njihovu ljubav?

Nije mogao da se nosi sa ljubomorom, sa zavišću prema svima koji su imali sreće da ne ponesu pušku. Ne nakon svega što je video. Svi oni su nesmetano živeli svoje živote, dok su njegova i glave mnogih drugih bile u torbi zarad kolektivnog boljitka. Nije hteo da se poistoveti sa njima. Nisu bili isti.

Tako je mislio tada. Ove večeri on zna da mora da pronađe Sandru.

Zašto nema mobilni telefon?

Poznavao je njenu dušu, njen temperament tinejdžerke. Iako nije više u dvadesetim, nije bilo šanse da je propustila petak veče. Treba samo hladno razmisliti o mogućim mestima i sigurno će je sresti. Samo dobro razmisliti i sigurno će je pronaći.

Skrenuvši iza ugla umalo da se saplete i poput svog malopređašnjeg sagovornika poljubi asfalt. Kutija sa cvećem. Starica kraj nje se u prvi mah uplašila, a onda mehanički zakreštala.

„Cveće sine, evo buket za sto dinara! Još malo baba ima.“

Otkud da prodaju u ovo doba? Nemaština u državi pomerala je sve granice na koje je bio navikao u nekim srećnijim danima. Nije znao koliko će morati da luta, buket je možda bolje bilo ostaviti za neki drugi put. Njene sitne oči žmirkale su ispod marame, i on još jednom dozvoljava da ga preplave sećanja.



„Neću baba!“

„Ajde moraš, ništa nisi jeo danima. Vratiće ti se snaga.“

Ona pruža svoju krastavu ruku prema njemu. Ružna je toliko da oseća kako mu se želudac grči u pokušaju povraćanja. Više nema šta da izbaci, potpuno je prazan. Baba drži komad mesa. Juče je kuvala, u prostoriji se još uvek oseća smrad. Vezan je, ne može da se brani.

„Ajde zini!“

„Beži od mene gaduro! Ubiću te!“

Ona se cereka. Kao u filmovima strave, gleda u njena usta puna kvarnih kostiju, i pokušava da shvati sve što se dogodilo.

Dugi i on lutali su danima nakon što su pokopali poginule borce. Iako je u prvi mah primetio zalihe, sva hrana bila je pokvarena. Konzerve i pakovanja bez oznake, puna trulih, ogavnih stvari. Sveže vode nigde, ali to ih nije toliko brinulo jer se još uvek moglo nakupiti snega.

Stvar je bila utoliko gora što nije imao pojma gde se nalaze. Razum i sve što je tokom školovanja učio govorili su jedno, ali realnost je bila potpuno drugačija. Bili su izgubljeni.

Sve više su se umarali, pogotovo Dugi. Halucinirao je, glasovi ubijenih su ga proganjali. Voda koju su sakupljali imala je čudan ukus, kao da je zemlja bila zatrovana. Nakon beskrajno mnogo vremena, kako mu se činilo besciljnog hodanja u krug, konačno se probudio na drugačijem mestu. Njegovu bojazan da su zarobljeni i nadu da su spašeni veoma brzo smenio je užas spoznaje.

Prljava postelja za koju je bio vezan nalazila se kraj drvenog stola. Na stolu Dugi, kraj stola šporet, a za šporetom baba. Smeje se kada vidi da je budan pa prilazi i gura mu čašu da pije. Ne može da odvoji pogled od raskomadanog vojnika. Poznaje mu šaku, tetovažu na nadlaktici, uniformu. Ona trpa komade u kazan i zadovoljno se smeje.

„Jedi da i tebe ne ubijem.“

Kao da želi da mu dokaže lomi mu mali prst. Cirkulacija je slaba od kanapa kojim je vezan, ali oštar bol mu se u sekundi rasplamsava čitavim telom. Oseća srce kako ludački udara i samo želi da sve prestane. Samo je jedan način. Žvaće pa pljune. Još bola. Okreće glavu. Bol. Na kraju proguta.

„Tako, tako lepi moj. Samo jedi.“



Ulice su prepune mladog sveta. Parovi, pojedinci, uglavnom pijani, željni dobre zabave i srećni. Ako uspe da je pronađe možda se i njemu popravi raspoloženje. Pab na koji nailazi je poznat i budi daleko lepše uspomene.

„Poljubi me opet.“ Kaže Sandra dok ga gleda kroz poluzatvorene kapke. On se smeje približava joj usne pa brzo dune u kriglu i poprska je penom.

„Marš stoko!“ smeje se i udara ga. Onda zadrži ruku na njegovoj i brzo se privuče.

„Volim te.“

„Volim i ja tebe mazo.“

„Stvarno?“

„Najstvarnije.“

„A koliko je to najstvarnije?“

„Ne možeš da izmeriš.“

„Eh, kako to ne možeš?“

„Ovako.“ Privlači je i ljubi dugo. Njegova, samo njegova Sandrica. Svestan je svoje sreće i činjenice da je duboko u duši spoznao pravu ljubav. Postoji li nešto na ovom svetu što može to da pokvari?

Na njihovom mestu stoje dva momka. Nazdravljaju. Od nje ni traga. Zagleda polumračni separe, šank stolice, viri u ženski toalet. Uplakana tinejdžerka ga ljutito gleda.

„Alo bre, ovo je ženski!“

„Pardon.“

Izlazi na ulicu. Mora tragati dalje. Bilo bi lakše kada bi znao gde sada živi. U poruci nije navela svoju novu adresu. Uvek je bila romantična, inteligentna devojka koja se gnušala tehnologije. Pismo u sandučetu, nakon bezbroj spuštanja slušalice i nemog gledanja kroz špijunku, svaki put kada bi pokušala da izgladi stvari među njima. Svaki put kada bi samo pokušala da razgovara.

Ružičasti koverat, njen miris u njemu. Prsten koji pada na pod i zvuk papira koji razmotava i otkriva sadržaj.



Jaje.

Dugi je jednim delom pojeden. Ostatke melje i trpa u tegle, on joj pomaže u tome. Ima ih na desetine.

Nema snage da se suprotstavlja Babi. Ona ima potpunu kontrolu nad njim, ne zna kako ali to oseća. Odavno ga je odvezala. Pušta ga da prošeta, selo je mirno i netaknuto, tek poneka zavesa se pomeri ali stanovnike ne sreće. Ne pomišlja da pobegne, ako se udalji više nego što sme oseti njene kandže na vratu i vraća se nazad. Onda jede, pa zaspi ukoliko ne mora da pomaže u kuhinji.

Jaje. Te noći ga budi i daje mu smotuljak papira. Razmotava i začuđeno gleda u nju.

„Ako ga razbiješ ode ti glava.“ Govori mu. „Kad izađeš odavde idi samo pravo dok ne dođeš do prve raskrnice. Onda ćeš znati kuda dalje. Kuću ćeš prepoznati. Uđi u avliju i zakopaj ga na pragu. Nemoj brinuti, sada tamo nema nikoga, ali domaćin će se uskoro vratiti sa svojima. Ti ćeš ove sihire za njih postaviti.“

Bez problema dolazi do cilja baš kako je stara i rekla. Velika, očigledno nekada bogata kuća. Prstima vadi zemlju i pažljivo zakopava. Čini mu se da i on čuje glasove kao što je nekada Dugi, ali oko njega nema ničega.

Baba je zadovoljna. Mazi ga.

„Bravo sine. Bravo oči moje.“



Trese glavom, pomalo ljut na činjenicu da ne može da zaboravi. Sećanja su slojevita i zadiru duboko, a bio bi najsrećniji kada bi slike iz rata bile slabije. Onda bi nesmetano mogao da misli na nju. Preteško je ovako.

U Sandrinom papiru nije bilo jajeta, samo reči. Teške reči koje je toliko puta pročitao. Zadavale su tup bol ali nisu mogle da izmame suze.



Ljubavi moja,

Nadam se da ćeš me udostojiti čitanja ovih redova. Ne znam šta se desilo sa tobom, sa nama. Mogu da shvatim rat, mogu da pokušam da zamislim užase koje on nosi sa sobom. Mogu i da shvatim to što me više ne želiš, ali ne mogu da shvatim da ne možeš da me pogledaš kao čoveka i razgovaraš sa mnom.

Čekala sam te svakog dana, kao zaleđeno jezero. Ljubomorno sam čuvala svaku emociju zamišljajući trenutak koji će te ponovo vratiti u moj život. Ali taj trenutak se nije dogodio. Ne onako kako sam želela, kako je trebalo da bude.

Mogu da ti pišem kroz šta sam prolazila, o stvarima užasnim poput samog rata koje su se dešavale ovde. Neću to učiniti, više nemam želju.

Ovo pismo ti pišem zato što ne mogu da te napustim u tišini. Vraćam ti prsten u nadi da ćeš jednog dana imati snage da ga daš nekom drugom. To ti želim od srca, s onoliko žara sa koliko sam i sama želela da ga večno nosim na ruci, u nekim prošlim, srećnijim vremenima.

Stan sam prodala juče. Previše toga me vezuje za tebe. U svakom kutku sam maštala o nama, čekala da pozvoniš na moja vrata, sređivala se pred naše odlaske u grad. Prepun je duhova prošlosti. Tata je umro, to si verovatno čuo, tako da ionako prevazilazi moje potrebe. Nas, kako stvari stoje, neće nikada biti u njemu.

Novu adresu ti neću dati, ne zato što sam ljuta, već zato što ne želim više da se nadam. Gotovo je.

Želim ti puno sreće u životu.

S.



Nije mogao da je krivi zbog donete odluke, naposletku, sam ju je primorao na takav korak. Pokušavao je da se umiri mišlju da je sve to dobro za nju, da ionako ne bi opstala kraj njega. Ipak, duboko u sebi znao je da će doći dan kada će morati da je potraži i pronađe.

Gde je zaboga mogla da ode?

Negde oko dva posle ponoći postalo mu je jasno da verovatno neće uspeti u svojim namerama. Samo gvozdena vojnička volja terala ga je da nastavi sa potragom. Kafići, klubovi, već je rutinski ulazio u njih i skenirao goste pogledom. Nije se plašio brzopletosti, Sandru nije bilo teško uočiti. Njemu pogotovo.

Samo gledaj i pronaći ćeš, govorio je sebi. Mali je ovo grad, koncentriši se i gledaj.



„Gledaj.“

Baba ga je buhvalno dograbila za glavu i izvukla iz kreveta. Poslednjih dana sve teže je razdvajao san od jave i trebalo mu je duže vremena da se razbudi. Kao da je isisavala život iz njega.

„Šta da gledam?“ progovori on. Sve je bilo kao i uvek, prljava soba i pokvarena hrana. To mu nije smetalo da uživa u obrocima.

„Gledaj! Kroz prozor!“

Mesečina obasjala dvorište, vidi se kao na dlanu. Grobna tišina ako se izuzmu škripavi udisaji starice, i srce koje mu se u grlo popelo. U dvorištu zakržljala kruška, a u krošnji sedi Darko. Lepo ga vidi, kao po danu. Pušku stavio u krilo pa nemo gleda u njega.

„On je mrtav.“ Govori Babi „Lično sam ga ubio.“

Ona se smeje, pa pljune među prste i mahne rukom.

„Hodi vojniče, hodi ovamo!“

Darko kao pero skače na zemlju, pa pravo prema prozoru. Samo je prošao kroz zid i stvorio se kraj kreveta. Uniforma zategnuta, kosa očešljana, oči upale u glavu, jedva da se vide. Stao mirno pa gleda u njega.

„To je tvoj vojnik, vidiš kako te gleda.“ Kaže stara.

„Nije on više moj vojnik. On je mrtav.“

„Ništa nije mrtvo, pa ni on. Ajde naredi mu nešto.“

On ćuti. Najradije bi zažmurio i čekao da ovaj košmar prođe, ali strah ga je od babe.

„Naredi mu!“

„Odstupi vojniče.“ Govori tiho, a Darko se istog trenutka povlači u ćošak.



Do rata nije bio sujeveran. Posle rata desilo bi se da se tu i tamo, ponekad stidljivo zahvali Bogu. Ugledavši Anu, poželeo je da ga izljubi u znak zahvalnosti.

Ana Milošević. Nekada davno njegova poznanica, a ako se stvari nisu promenile i Sandrina najbolja prijateljica. Stajala je sa još dve devojke u redu ispred kioska brze hrane.

„Ana.“

Bled pogled, potom osmeh prepoznavanja.

„Ej, pa ćao.“

Pruža mu ruku, pridržavajući torbicu. Drugarice gledaju u njega sumnjivo. Osete da joj je neprijatno.

„Kako si?“

„Dobro sam. Kako si ti?“ uzvraća joj pitanje.

„Evo malo iz izlaska...“

„Bile ste u gradu. Lepo.“

„Ti?“

„I ja isto. Krenuo na spavanje, znaš kako je, godine su to.“

Ana se smeje i odmahuje glavom. Mučan trenutak tišine.

„Kako je Sandra, viđaš li je?“ rešen je da pokuša pa šta bude.

„Viđamo se. Dobro je.“

„Nismo se čuli dugo.“

„Znam.“

„Voleo bih da je vidim.“

Ana ćuti. Definitivno su još uvek u dobrim odnosima, može da oseti koliko bi mu ružnih stvari skresala u lice da je u tome ne sprečava dobro vaspitanje.

„Da li bi ti bio problem, samo na trenutak?“ pokazuje joj rukom da se pomere iz reda. Ako već treba da ispadne glup, radije bi da nema svedoke. Ona ga začudo sluša.

„Možeš li mi reći kako da je nađem? Ispao sam budala kada smo nas dvoje u pitanju. Hteo bih samo da je vidim, da se izvinem.“

„Čoveče, ne verujem da ona hoće da te vidi. Mnogo je patila. Nemaš pojma kako joj je bilo.“

„Ana veruj mi, ne znaš ni ti kako je bilo meni.“

„Ali jedva se povratila. Samo ćeš napraviti štetu.“

„Neću. Hajde Ana, znaš koliko sam je voleo.“

Ana ćuti. Dvoumi se, stavljena je u nezgodnu situaciju.

„Mogu ti dati njen broj mobilnog telefona.“

Ne trudi se da prikrije iznenađenje. Sandra je zaista odlučila da promeni način života.

„Otkud to da ona ima mobilni?“

„Svi imaju mobilni. Hoćeš da zapišeš?“

„Naravno hvala ti.“

„Ali nemoj da joj kažeš da sam ti ja dala. Izmisli nešto molim te.“

„Nema problema. Neću ni pisnuti.“

Žurno ukucava brojeve u imenik aparata, zahvaljuje se i odlazi. Imao je sreće. Sada još jedino ostaje da se nada da će hteti da mu čuje glas. Nema vremena za gubljenje, pozvaće je čim odmakne niz ulicu. U jedno je sasvim siguran



Oseća se bolje. Svako jutro je sve snažniji i počinje da razmišlja o napuštanju matore veštice. Dosta je očvrsnuo, pa lako podnosi gnusne obroke i teši se činjenicom da njegova agonija neće još dugo trajati. Još uvek ne zna u kom pravcu bi mogao da krene, ali je i smrt od metka bolja od zatočeništva u kom se nalazi. Samo strpljivo, i trenutak će doći.

Darko ih ne napušta. Svake noći ga vidi kako stoji u uglu, poslušan na mestu na koje ga je sam poslao. Već se navikao na njega, ni ne pomišlja da mu se ponovo obrati. Njegova tamničarka ne insistira na tome, i ona se pravi kao da ga ne primećuje.

Jedno jutro je ipak drugačije.

„Bježanje možeš da zaboraviš.“ Kaže mu Baba

„Što?“ pita on. Nije iznenađen što zna za njegove namere, no njene stege su oslabile. Ima utisak kao da bi istog trenutka mogao da ode.

„Veliki baksuzluk je bio u onom jajetu, a ti si ga zakopao. Nećeš proći nekažnjeno zbog toga.“

„Što?“

„Ko urok postavi, njemu se i vrati. Zlo će da te snađe.“

„Kakvo zlo?“

„Smrt.“

On ćuti i gleda je. Zna da se ne šali, za svašta je sposobna, u to je mogao da se uveri. Postaje mu jasno zašto ga više ne drži tako čvrsto pod kontrolom. Vezan je daleko ozbiljnijim silama.

„Ne boj se, kada dođe vrijeme pustiću te ja na slobodu.“ Njen krezubi osmeh budi gnev u njemu.

„A kada je to baba?“

„Budi strpljiv. Uskoro.“



Nije bilo potrebe da se predstavlja, prepoznala mu je glas.

„Otkud ti?“ Jednostavno i iskreno pitanje, bez trunke emocija.

„Imam jako veliku potrebu da te vidim.“

Nekoliko sekundi tišine sa druge strane.

„I sada si toga postao svestan?“

„Oduvek sam svestan toga.“

Opet tišina. Nije hteo da je prekida.

„Ne znam šta ti je sada u glavi, ali ako se ne varam, imao si više nego dovoljno prilika da me vidiš.“

Koliko god da je bila savršena, imala je razvijenu sujetu svojstvenu ženama.

„Molim te, sve mogu da ti objasnim. Znaš koliko te volim...“

„Nemoj molim te.“ prekide ga. Nije bilo šanse da odustane.

„Molim te! Moram da te vidim. Želim sve da ti objasnim.“

„Malo je kasno za objašnjenja.“

„Nikada nije kasno Sandra.“

„Čoveče, prestala sam da osećam bilo šta!“

U ovo je poverovao.

„Ne tražim da se pomirimo, tražim da razgovaramo.“

Sandra ćuti. Može da je zamisli kako grize usnu i uvrće pramen kose oko prsta. Uvek je to radila kada je sateraju u ćošak.

„Pozovi me sutra. Sada sam umorna.“

„Slušaj Sandra. Stvarno nije patetika, ali ja ne znam da li će me sutra biti. Tražim samo da se vidimo i da porazgovaramo.“

„Zašto te zaboga ne bi bilo? Jesi li bolestan?“

„Ne.“

„U šta si se onda upetljao?“

„Nisam se upetljao.“

„I hoćeš da se nađemo sada? U ovo doba?“

„Tako je. Dođi kod mene.“

„Kod tebe?“

„Da.“

„Ti si lud čovek.“

„Možda. Ali ipak dođi. Hajde Sandra, učini to zbog mene.“

Znao je da pristaje i pre nego što je odgovorila. Tišinu sa druge strane remetilo je njeno disanje. Pustila je pramen da joj nemarno padne preko lica.

„U redu.“

Vratio je telefon u džep. Više nije bilo nervoze. Po prvi put nakon dugo vremena, žureći da što pre stigne do stana, osećao se onako kako je i trebalo.



„Mirno!“

Vojnici su disciplinovani. Njih desetorica pod punom ratnom opremom. Neka lica deluju mu poznato ali samo Darka poznaje dobro. Svi su sišli sa kruške i postrojili se pred njim. I baba je prisutna, stoji mu iza leđa i šapuće.

„To su Drekovi, duše vojnika. Ne idu ni gore ni dole već lutaju po ovom svijetu, zbog grijehova koje su počinili.“

„Šta ja da radim sa njima?“

„Ti ćeš ih voditi u bitku.“

„Kakvu bitku?“

„Bitku za njihove duše.“

„Ne razumem.“

„Oni moraju okajati grijehe, inače će se vječno patiti. Ti ćeš im komandovati, a tvoj vojnik će vam pokazati put. Pušku ću da ti vratim. Ako sve uradiš ako treba, slobodan si otići.“

„Protiv koga se borimo?“

„Protiv onakvih kakvi su i oni za života bili.“

„Kada krećemo?“

„Sada.“



Darko vodi, oni ga prate. Posmatra im uvela lica dok grabe po neravnom šumskom tlu. Ne oseća ništa, kao da je i sam mrtav. Oni ne govore, a ako im i izda neku komandu, samo ga nemo poslušaju. Jedva se vidi prst pred okom.

Odjednom, drveće se proređuje a pred njima čistina. Brisan prostor. Na zemlji razapeti šatori, i helikopter. Noć je vedra, pa se razaznaje stražar, ali čini se kao da spava. Iza njega dve barake, a kraj jedne vezani starac i dete.

Da li je moguće da će da ih uhvate nespremne?

Gleda svoju vojsku dok razmišlja o taktici. Njegovo tamnovanje uzelo je maha, sve što je ikada naučio čini se nepotrebnim. Šta može da naudi armiji mrtvih? Gotovo da se smeje dok ispunjava svoju beznačajnu ulogu.

„Juriš!“

Oni ne trče već lete. Jedan od krupnijih samo je prošao kroz usnulog vojnika i ostavio ga da se batrga u lokvi sopstvene krvi. Vrata prve barake se otvaraju a puške ispadaju iz ruku pred užasom sa kojim se susreću. Ipak, neprijatelj je brojniji, a rat doprinosi sposobnosti razuma da se na sve brže navikne nego u normalnim uslovima.

Čuju se prvi pucnji, ali čini se da samo usporavaju njegove, bez veće štete. Kao da se samo zbog sećanja na metak zaustave, a potom već idućeg trenutka nastave svoj pir. Njihove puške ne pucaju, one kidaju. Ne pada mu na pamet da se meša u borbu. Lagano puzi i posmatra dešavanje pred sobom.

Tada ga prepoznaje. General Babović, glavom i bradom. Puca u starca koji pokušava da odveže svoje stege, otvara vrata barake i uzima devojku kao taoca. Polugola, tanka kao skelet, ona vrišti pred prizorom koji vidi. Dve utvare pokušavaju da ga dograbe, ali ne mogu, ustuknu svaki put kada ovaj prinese cev devojčinoj lobanji. Ostatak gotovo rutinski, dovršava posao sa preostalim živim vojnicima.

Dakle to je cena iskupljenja.

Vazduh se kida od buke dok helikopter odnosi ono po šta su došli.



„Uđi.“

Sandra ga gleda nekoliko trenutaka, pa prelazi prag. Godine nisu ostavile traga na njoj. I dalje izgleda kao devojčica. Nekada je mogao sebe da zamisli kako provodi večnost uz nju.

Nije joj prijatno što zaključava vrata, ali stvar je gotova. Grabi je za mišicu i gura u sobu. Možda bi i pokušala da vrisne, ali iznenađenje prizorom je isuviše veliko.

„Ko...ko je ovo? Ko su ovi ljudi?“

„To su Drekovi Sandrice. Vojnici ubice. Duše koje lutaju.“

Ona tupo gleda, a brada joj drhti. Sve je očekivala, ali ne da će je njen nekadašnji princ povrediti.

„Nisam se samo ja vratio ljubavi. I oni su došli sa mnom. Tvoj tata im je umakao, i uskratio im iskupljenje. Bio je zločinac Sandra.“

Njene su ga suze nekada pekle kao vatra, a sada mu se gade.

„Moj tata je umro.“

„U tome je problem bebo. Zato si ti tu, živa i zdrava.“

„Šta bre ja...“ ona grca dok je nemo gledaju.

„Ti Sandra. Hteo sam da te poštedim svega ovoga ali ne mogu više. I ja želim da živim.“

„Pusti me, molim te. Molim te, molim te.“

„Oprosti mi ljubavi.“

Dok se vuče po podu, savladana strahom, on je opkoračuje i ljubi u teme. Ne žuri se, ključ od vrata mu je u džepu, a komšije ionako ne obraćaju pažnju.

Potom kako vojniku i dolikuje gleda svoj odred i izdaje naređenje.

„Vojsko, juriš!“

[Iris]

U životu nisam čitala ovakvu priču. I nadam se da neću skoro opet.
Ipak, taj ko ju je napisao... SVAKA ČAST. Neverovatno.

[vendy]

Nisu mu ostale price ovakve mada ima i drugih sa primjesama horora. Samo sto sam ja ovu procitala u 2 AM ne sluteci nista.
Ubuduce cu citati u podne za svaki slucaj.
PS: Inace on je ovo i objavio u svojoj zbirci

[Iris]

Zbirci? I licilo mi je na profesionalca. Mozes li da kazes ko je u pitanju?

[GreyWolf]

Napeta priča ali su mi babuskarini motivi neubedljivi ili sam nešto pogrešno shvatio.

[Iris]

A jeste bilo nesto nedoreceno u tom delu price...

[vendy]

Pa skoro je izasao njegov prvenac... Iskrena da budem ja ga i dalje ne smatram profesionalcem mada su njegova djela takva. Valjda jer ga znam godinama



ovdje je prikaz njegove knjige,



a ovdje neki od komentara

PS: Meni je bakuta bas gotivan lik u prici. Malo mi lici na Dextera iz istoimene serije. Neki njen nacin da iz svog njenog ludila izvuce najbolje sto moze