Nada

[Miliowilix]

Eve i mene!

Hmmm... Vidim da sam odabrao pravu muziku za ovu pricu... EKV mi se i dalje vrti na paylist-i...

Pocinje krajnje bizarno, bio sam skeptican posto izuzetno apstraktne price, pesme, slike nisu moj fah. Volim kada je ocigledno sta je pisac, slikar hteo da kaze, kada nije samo nabrajanje pojmova cija bi poenta trebala da bude "E ja sam cudan i niko me ne shvata osim mene samog i sve je tako tripozno i ceo svet je a) divan b) odvratan." Medjutim to ovde nije slucaj Ili ne u tolikoj meri u svakom slucaju.

Svidja mi se sto je atmosfera nekako vedra. Ili se meni tako cini. Vidim da je lik fasciniran/odusevljen onim sto vidi i otkriva. Ono sto me buni je sto nije preciznije objasnjeno sta se desava. Do sada sam pozadinu lika shatio na 5 razlicitih nacina ali vidi se osnovno. Tj. makar sam JA shvatio, osim ako se stvarno radi o necijem radjanju onda sam skroz promasio, je da se lik suocio sa nekim strahovima, svojom prosloscu i odlucio da zaboravi na nju, postao snazniji i odlucniji i resio da svet kuje prema sopstvenom ukusu i ne dopusti da mu ista stoji na putu. Ali videcemo dalje

Mnogo mi se svidela masta u... ummm... Apstraktnom putovanju. Bas sam uzivao u kreativnosti. Opisi su bili jako lepi, kratki, razumljivi, imao sam utisak ko da se meni dogadja. Doduse ima mnogo skakanja tipa sad pada, sad leti, sad je na zemlji, sad je u vodi... a pri tome se nigde nista ne desi. Ili su te sile trebale da ga oblikuju?

Susretanje s covekom mi se svidelo. Prvo sam mislio da to on vidi sebe dok je neiskusan i ranjiv kako se penje do izvora (pre iskusenja). Ma nema veze, necu vise da lupam pretpostavke, odlucio sam da ovaj put shvatim pricu na svoj nacin bez mape pa ko prezivi pricace

Stil je lep, drzi paznju cak iako covek ima utisak da vreme stoji i da se nista ne desava (mislim ok nije da se ne desava ali ja sam dobio utisak da se sve desilo u trenutku). Ali cinjenica je da mora da postoji neka materija, dinamika, nesto opipljivo, neki nagovestaj o tome da li je ovo stvarno ili nestvarno ili san ili... nesto! Ne mogu reci da sam odusevljen ali definitivno mi se svidja i cekam da vidim sta ce dalje biti. S jedne strane bilo bi lepo kada bi se radnja brze odigravala jer postoji mogunost da ces izgubiti zainteresovanost citalaca, a s druge strane ne treba menjati stil ako je vec zapoceto ovako.

Moj savet: manje apstraktnosti, vise dinamike.

Toliko za sad

[Miliowilix]

Btw. sa ovakom mastom i prikazima jesi li pokusao s pisanjem poezije? Mislim da bi ti islo.

[Namo*Mandos]

E hvala Milio na komentaru, dok se ne cuje tvoj glas u krcmi, prica kao da i ne postoji...

Elem, vec sam dobio kritiku od Nene (pazi kako skracujem nickove od miloste, bas sam ljiga ) i drugih da je prica do sad neuhvatljiva tj. da lebdi u vazduhu. No, i ako zvuci abstraktno, ipak sam pisao sa nekom sigurnoscu u taj osecaj kao da sam ga negde sam doziveo ili odsanjao, dodatno inspirisan elementima vatre, vode, vazduha i zemlje kao osnovnih pokretaca zivota. A zivot, i sam delom abstraktan i misteriozan u svom nastanku, pocinje da bude stvaran tek onda kada sami iskusimo njegove cinioce ovde i sada. Kao radjanje i prva svest o sebi i o svojoj okolini, kao san i budjenje... i kao ne ne ne i kao da da da... malo mi je glupo da sebe interpretiram, trudim se da iskljucim taj ego trip (da, da, da bas mi ide od ruke), pisao sam iskljucivo za sebe i sada eto, objavio, a pisem kao sto slikam - pa onda citam kao da je neko drugi napisao, pasivno, sve gledajuci sta se koji mandrak tu desva...Poeziju sam pisao kao klinac i zvuci jos abstraktnije nego ovo, a sad sam probao i ... tja, nekako sam sam sebi smesan i patetican u stihovima.

Anyway, the story continues...

[Namo*Mandos]

--------------------------------------

Pogledao sam u bunarsku svetlucavu vodu i primetio da me gleda jedna starica iza visoke trave i mladog drveca malo nize niz bagremljem okruzenim podrucjem. Onda je ona na svoj nacin osetila moju svesnost njene prisutnosti i uz prepad je pobegra dalje kroz travu sto dalje od mene. Mislio sam da je zaustavim, ali mi je susret sa ljudima bio dovoljno zaboravljen i nepoznat da bih sada umeo bez ikakvih losih posledica da im se opet priblizim. Ipak sam odjurio nize do visoke guste trave gde se starica nalazila. Tu je zemlja bila vlazna i gotovo mocvarna i teze se kretalo dalje. Tu sam stao i svojom voljom uspeo da isceznem iz staricinih osecaja moje prisutnosti, kroz zemlju i kroz vodu nadolazio mislima do njenih tragova brzo i lako. Kretala se uzurbano, ali sporo, bio sam prisutan svuda oko nje, upoznao sam zivot u njoj, kao i njeno trenutno stanje izbezumljenosti, jer za razliku od coveka u sumi, ona je takodje osecala strah, ali ne pred necim sto nije mogla da ocekuje i sto joj je sasvim nepoznato. Ostrina vetra je presekla blagi miris vazduha iznad njene glave i put se, kao sam od sebe, otvorio pred njom. Trava se sklonila, vodivsi je u pravcu suve zemlje i vocnjaka, tamo gde je zelela da stigne. Duboku blato oko nje se spustilo i ona je naterana da predje kroz otvoreni put mnogo brze nego sto je do tada sama mogla da predje. Pustio sam je da ode.

Siroko podrucje sa visokom travom i mocvarnom zemljom se smirivalo, a ja sam i dalje stajao s druge strane kod bunara, suprotno od pravca ka kom sam oterao staricu od sebe. Nisao joj morao prilaziti blizu da je sklonim od sebe, tako da je ona nemocna, ali hitra zena, ostala pri punoj svesti, ne dobivsi moju punu paznju, niti moje direktno obracanje. Ipak, znao sam da ovo ne sme da bude dobro i da sam vec nacinio par gresaka. Puno su otvorenih ociju oko mene, moram se od sada ponasati kao oni.
Ostalo je jos malo vremena do potpunog mraka. Pa sam potom krenuo u pravcu svetiljki u daljini. Nisam ih video, ali sam znao gde su. Tu su bili i ljudi. Vise ljudi, znao sam. Ovo je mesto gde se obradjuje zemlja i oni zive od njenih plodova. Ovim ljudima je priroda bliska i sve sto u njoj raste i cveta. Oni veruju u stvari koje ne mogu da vide svojim ocima. Celi ovaj kraj je bio naseljen ljudima, mada ta sela nisu bila velika i nije ih bilo puno, osecala se dinamika zivota koja je strujala u njima. Sada je sve bilo mirnije, vece jos bilo mlado.

Jos uvek nisam znao svoj tacni polozaj, nisam znao koji su i odakle su dosli ovi ljudi, niti jezik kojim govore, mada sam mogao da ucinim da se medjusobno potpuno razumemo. Kroz misli i secanja one starice koju dozivaju Nana, koje nije pravo njeno ime, naucio sam nesto o obicajima i kultu ljudi kojima sam se priblizavao. Iako su njihova shvatanja sveta i zivota bila uglavnom pogresna, kao se ucinilo, njihovo vekovno sazrevanje ih je dovelo da to u sta veruju postane deo njihove stvarnosti i zbog toga sve sto su radili nije bilo pogresno ili uzaludno, vec onako kako za njih mora da bude da bi i dalje stvarali, imali svoje ciljeve i snove za svoju buducnost i buducnost svojih pokoljenja. Taj instikt je nesalomivi deo njih, ali oni nisu mogli da kontrolisu svoju sudbinu uvek na pravi nacin, bili su cesto izgubljeni u svom postojanju i cesto im je bila potrebna rec koja ce ih nekud povesti. Pomislio sam kako to umem i znao sam da je mnogima bas to potrebno - rec nade, rec utehe, rec koja ce im pomoci da izadju iz mraka ako su u nju upali. Znao sam jos da izvan ovog kraja ima i drugih krajeva sa jos vise ljudi kojima treba ruka spasa iz svojih malih ili velikih problema, ali ja nisam mogao na sve da odgovorim, ne.Nisam smeo. Mogao sam samo da se uticem na situacijom koja se nadje ispred mene, da bi pritom tako mogao da uticem i na druge povezane stvari ako je to potrebno. Jedino cu tako moci da im sluzim, ako je potrebno, a da pritom ne naruzim niciji mir i ravnotezu koju se trude da odrze vec mnogo vekova. Opet sam se setio igre koja me je mamila i ovaj pristup ljudima mi se ucinio manje teskim, ali ne i lakim. Moram da im prilazim onako kako je njihov obicaj, koliko god je to moguce i trebalo je da me oni na neki nacin prihvate kao svog. Onda, mi se javio onaj smeh od ranije. Sebi sam izgledao poput ocibnog seljaka koji vec od svog rodjenja zivi medju ostalima slicnim njemu iz ovog kraja. Takvim me cinila i moja odeca, kao i mnoge obicne stvari na koje je vlasnik moje odece bio naviknut, izgledao sam jako nalik njemu - coveku iz sume.

Napokon sam usetao niz put okruzen kucama. Moj osecaj srece se produzavao, jer mi nista nije bilo toliko strano. Brzo sam prihvatio neku pripadnost ovom mestu. Selo je izgledalo tiho, ali u kucama se odvijao zivot. Svetiljke su u njima sijale.
Na drugoj strani ulice priblizavao mi se covek na konju. Bio sam primecen, ali je on bio smiren sa uverenjem o svojoj prednosti jer je na konju brzi i spetniji od bilo kog ko hoda. Stao je predamnom i pogledao me je sa visine. Bio sam nesto visi od njega, ali je on na koju izgledao dosta mocnije i dominatnije bas kako se i sam u tom trenutku osecao. Moje prikrivanje je uspelo! - pomislio sam. Sada ce me svi videti kao jednog od njih, i ako ne znaju ko sam i odakle dolazim. Covek me je pritom upitao na svom jeziku koji sam sada razumeo, imao je zapovednicki ton.
Rekao sam mu, na njegovom jeziku, na kratak i razumljiv nacin da dolazim iz sume. Moja boja glasa je ucinila da me on sad sagledava nesto drugacije, jer takav ton nije ocekivao. Moj glas mu je vise ovukao paznju, nego to sto sam rekao.
Moj pogleda je izbegavao njegov, ali sam tada pogledao u oci zivotinje koju jase. Osmehnuo sam se i sazalio je. Htedoh da je dodirnem po njenom blagom, a ozbiljnom licu, medjutim, covek ju je otrgao od mog dodira i opet, zapovednicki pitao sta trazim ovde. Sada, lakog odgovora nije bilo, ali nisam hteo da zavaravam ovog coveka i onda sam ga pogledao u lice. Tama ga je prikrivala, ali sam ga ja potpuno jasno video.

Ovaj je covek zabrinut i pod teretom, u njemu ima puno ljubavi prema ljudima oko njega. On ima svoju porodicu! Uvek je bio tako ozbiljan, pogotovu u ovo vreme kada se brinuo za one koji su mu bili verni i dragi.
Reci su mi potom izlazile iz grla:
- Nisam siguran, neznam tacno gde se nalazim, zeli te mi pomoci?

Moja pomoc drugima je bila uslovljena time da se i meni pomogne i da mi se dozvoli da progovorim ako za to ima potrebe. Jos uvek sam bio sam, naizgled nemocan covek, kome je potreban neki zaklon i hrana. To je ovaj covek shvatio i pritom se dvoumio oko toga da li da uradi onako kako ja zelim da bude ili nesto drugo , kao sto je proterivanje iz njegovog mesta, mozda cak nasilje! Sve je to bilo moguce u njemu, ako se povuce odredjena snaga volje za bilo cim za sta je on bio sposoban da ucini. Posle kratkog dvoumljenja ponovo mi se obratio:
- Nocni stranci nisu dobrodosli ovde, ali vidim da si jedan od nasih, ali te ne poznajem, trazis pomoc od mene jos uz to.

Coveka su dozivali po imenu Jak, sto je na njegovom jeziku i obicaju njegovog naroda imalo odredjenu smisao, mada se znacenje tog imena menjalo vekovima, a Jak zapravo i nije njegovo pravo ime, ali su ga tako svi zvali, pa sam ga onda i ja tako prihvatio.
U njgovom dvoumljenju je preovladavala snaga volje da mi pomocne, ali mu razum to uporno nije dozvoljavao i stalno ga je vracao na sumnju. Jedna osoba na koju Jak takodje sa ovakve visine gleda, a pritom ga neizmerno voli je bio njegov sin Nemir. Taj decak je bio jako povucen i cutljiv, sto je Jaka na neki nacin brinulo, jer je po njemu Svet bio pun izazova u kom opstaju samo jaki. Ta je misao bila na neki nacin izazvana sa moje strane u potrebi da se priblizim njemu i ostalim ljudima iz sela. Tada sam progovorio slicnim tonom i recima kojima mu se jednom, ne tako davno obratio njegov sin, a sto Jak nije zaboravio iz jednog svog odredjenog razloga:
- Ako mi pomognete, ja cu vama uciniti sve sto od mene zatrazite.

Ovo ga je konacno ubedilo da ,bez obzira na uvek budnu sumnju, pristane da mi pomogne, ali uz dosta uzdrzanosti.
- Kod moje kuce ima jedna stala,- rece odlucno Jak posle trentka razmisljanja, - Tamo cu te zatvoriti da prenocis. Znaj da su mi oci otvorene i kada spavam. Ako se pokazes dobro, dacu ti hrane ujutru i onda cu te odvesti da uradimo jedan posao -.
Tada sam mu se zahvalio, bez reci, on je okrenuo konja i ja sam krenuo za njim kroz selo.

Dosli smo do Jakove kuce i on mi rece da sacekam tu ispred ulaza i onda sidje s konja. Jak je tada uocio kako sam ja neobicno visok covek u uskoj odeci, ali pravog drzanja. Za tren mu se ucinilo kao da plutam u vazduhu, a opet sam mu izgledao sasvim obicno, odnosno onako kako on ocekuje da neko iz njegovog kraja izgleda. Moje lice mu je bilo nejasno zbog tame i kose koja ga je delimicno prekrivala, ali nije jos uvek pokazivao interesovanja da ga bolje sagleda.
S druge strane tu je stajao Jak, skoro za glavu nizi od mene, ali ocvrsle grade i imao je, cinilo se, vecu snagu od vecine ljudi u selu. On je svojevoljno cuvao selo. Niko ga nije naterao na to vec je on svaku noci prolazio oko kuca i basta na svom konju, cisto zbog toga jer je znao da bi to neko trebao da uradi, a on je od retkih sposobnih i voljnih za to u celom selu. Drugi zitelji odobravaju tu njegovu odluku i precutno su mu zahvalni zbog toga, jer zele da veruju da su tako sigurniji u svojim domovima.

Usao je u kucu i ja sam ga cekao. Kuca im je bila mala. Sa dve ili tri prostorije u njoj, koje se preko hladnih zima pretvaraju u njihovo toplo jezgro - srce njihove male porodice koju su zajedno stvarali, bolovali i ozdravljivali. Tada sam znao kako mogu voleti ovog coveka i sve njegove u kuci. Opet, morao sam da budem uzdrzan i da na Jaka gledam kao i na mogucu opasnost, jer je ovaj covek spreman na mnoga dela koje mogu povrediti kako druge, tako i njega samog i njegovu porodicu. Izasao je iz kuce, dok mu je zena gledala kroz prozor - nije mogla puno da vidi zbog mraka.
Zena mu je bila mlada i radoznala, ljubka u svojoj naivnosti, ostra u svojim odlukama. Medjutim, u njoj je bilo nesto mnogo vise od toga.

Jak je poveo svog konja i krenuo oko kuce i pozvao me je da ga pratim. Nedaleko iza kuce bila je stala napravljena od jakog pruca i krova od slame. Na njoj su bila vrata od drveta koja su napravljena cvrstim i tesko salomljivim. Znao sam da to nije napravio samo za stoku koju cuva u stali, vec i iz drugih razloga, mozda slicnim zbog kojih mene zeli da zatvopri unutra, uveren da cu ja tesko pobeci odatle, a da on to ne primeti.
Usli smo i pre nego sto me je zatvorio unutra kazao mi je:
- Tu imas seno ispod nogu i tu lezi. Ja cu doci ujutru u zoru po tebe. Ne diraj mi stoku, jer neces dobro proci.
Nagazio sam na seno i legao dole. Pored mene su lezale ovce i jedna krava, a konj je stajao vezan. Zivotinje su bile jako mirne i nisu reagovale na mene. Pozeleo sam da utonem u san. Jednim izdahom prizvao sam umor da bi ga osetio sto jace u sebi. Toplina je zarila oko mene i sve je stalo u momentu. Spavao sam mirnim snom. Nisam ocekivao ovu bezbriznost i tisinu. Ocekivao sam plamenove buktajuce zemlje, tamne dubine okeana, vilovite visine nebeskog svoda, ali nista od toga mi nije proslo kroz san.
Bio sam stalozen i miran k'o u smrti, kao da sam jedna od zivotinja koje su me okruzivale. Bio sam lak i srecan. Jedinu prisutnost koju sam video u snu je bila prisutnost ljudi koje sam do tada sreo. Njihova lica i misli su sada bili moji, a ja sam bio jedan od njih. Nisam cak ni osetio, ili nisam ni zeleo da osetim, kada je u ciku zore Jak dosao i otvorio vrata stale.

---------------------------------------

[Orion]

Namo, vise mi se svidelo ono sto si napisao pre ovog zadnjeg posta. Ima i ovde materijala, ali mislim da treba da sednes i dobro to pogledas, i preradis i izmenis gde treba. Pogotovo pocetak, ima nekih recenica koje prosto bodu oci, i kvare strukturu price i lepotu jezika ( inace vrlo lepo pises ). Probaj da izmenis ovo : osetila moju svesnost njene prisutnosti
...bagremljem okruzenim podrucjem..mogao sam samo da se uticem na situacijom ( ovo verujem da je stamparska greska )
Puno su otvorenih ociju oko mene ( verovatno i ovo ).. Moj pogled je izbegavao njegov.. ( mozda bi bolje bilo-izbegavao sam njegov pogled ? ). Ima tu jos slicnih stvari. Pises na jedan vrlo zahtevan, rekao bih " dubok " nacin, tim vise moras da obratis paznju na strukturu recenica, i kako to zvuci. Moj je predlog da ovo nekako redigujes, ili cak ponovo pazljivije napises. Dosadasnja prica mi je bila dosta bolja od ovog zadnjeg posta.

[Namo*Mandos]

[Orion]

Samo ti pisi. Normalno, neces prilikom pisanja vagati svaku rec, to bi uzimalo previse vremena.
Nego kad zavrsis neki tekst, onda lepo sve procitas, vidis sta treba prepraviti, gde ubaciti izmene.
Zapoceo si nesto jako interesantno, sad pazljivo pratimo kako ces dalje ... poceo si zaista dosta dobro, tako da ocekujemo
i da nastavis kvalitetno .
Svidja mi se kako pises, ali je teren kako bih rekao, klizav. Vrlo zahtevan. Prica moze skliznuti i gde ne treba, previse se razvuci ili izgubiti na zanimljivosti, a moze otici i u dobrom pravcu, biti zaista odlicna.
Ja se iskreno nadam, ovom drugom, odlicnom. Dobro si poceo, samo polako, bez zurbe.

[Namo*Mandos]

hvala, hvala... nesto me postovanje tehnicki zajeBva... kad ukucam space ili markiram tekst - odnese me na vrh stranice...
al, idemo dalje...
--------------------------

Sve je oko mene vec bilo budno pre mene. Toplina koja me je okruzivala, povukla se u dubinu mog bica i donela mi je blagi osmeh na licu u trenutku pre nego sto sam otvorio oci. Jak me je posmatrao, gledao je da li nesto fali ili se promenilo u stali, pa kad je uvideo da je sve u redu i da sam ga spazio,
obratio mi se:
-Imam posao za tebe. Posle ces dobiti hranu, kad je budes zaradio.Hajde, odmah!
Hteo sam da ostanem barem jos koji trenutak u stali, da pomilujem i zahvalim se zivotinjama na blagom snu, ali nisam hteo da Jak ceka na mene, vec sam krenuvsi napolje, zivotinjama izdahbuo nezni dodir zdravlja i deo iste srece koja je kruzila mojim telom.

Dvoriste oko kuce je silazilo na jednoj svojoj strani ka jednom potoku koji je u polukrugu okruzivao dvoristem kako svojim nadzemnim, tako i svojim podzemnim kanalima. Zbog toga su zemljiste, kao i ceo vazduh u vecem delu ovog prostora bili izrazito vlazni. Jakovo verovanje je bilo da im to donosi bolest i nespokoj u kuci i da se to najvise odrazava na njegovog sina koji tu odrasta.
Sisli smo do granama i kamenjem ogradjenog potoka, onako vesto kako je Jak to umeo da napravi. Medjutim ovo nije bilo dovoljno da zadrzi snagu vode kroz godine. Postalo mi je jasno sta Jak zeli od mene, ali sam sacekao da mi to on kaze.
- Vidis ovaj potok? -, kazao mi je s namerom da mi sve potanko objasni kao da objasnjava svom mladom sinu, - njega treba ponovo ograditi, ali ne samo sa granjem, vec i sa kamenom. Ako budes sisao dole nize niz potok, videces mesto gde voda postaje sira i plica. Tu ima velikog kamenja kojim se ovaj deo oko dvorista moze ograditi -.
Onda mi je pokazao na kojim mestima tacno treba da ogradim, jer se tu voda najvise razlivala niz dvoriste. Rekao mi je da velikog kamenja mozda nema dovoljno, ali sta god budem uspeo da nadjem, da dovucem i napravim nasip. Hteo je, u stvari, da ja uradim tezi deo celog posla, a on ce mi pritom objasniti kako najbolje da polozim kamenje i u tome pomoci, jer nije imao poverenja da cu ja to dobro da uradim ili da cu ikad uspeti da to sam uradim bez njega. Potvrdno sam klimnuo glavom i onda sam sisao niz potog do onog mesta gde je voda plica, nestavsi tako iz Jakovog pogleda.
Ono sto mu jos nisam rekao je da od ove njegove zamisli i celog tog posla nema puno koristi. Na ovaj nacin se potok moze samo privremeno zaustaviti od razlivanja u vreme jeseni i ranog proleca, ali njegov glavni problem su zapravo bile vode koje su tekle ispod zemlje, a kroz godine, cak pre nego sto njegov sin bude potpuno stasao, voda ce odvuci kameni nasip niz svoj tok, bas kao sto sada odvlaci i rastura ogradu od granja. Drugo, dovoljno velikih kamenica za ovaj posao na povrsini zemlje nije bilo, cak ni priblizno. Jak je od mene ocekivao ono sto je i za njega samog bilo manje moguce, ali ipak nije odustajao od svoje zamisli, jer se delimicno mesala sa ocajanjem, kao i mnoge njegove zamisli poslednjih godina.

Jak nije imao puno poverenja u mene, kao sto nije imao puno poverenja u ljude uospte. Pogotovu zbog toga sto jos ne zna ko sam ni odakle dolazim, i zbog toga sto sam mu rekao da se toga ne secam, sto je bilo istina, ali je on s pravom sumnjao u to. Mislio je da sam neka nesretna lutalica izgubljena u ovom Svetu, kao i mnogi drugi i da u sebi cuvam neku tuznu pricu za koju on nije hteo da zna, jer je i on bio slican ovakvom liku kakvim je mene zamisljao.
Opet, imao je volje da veruje u coveka i trazio priliku za to. Jos uvek se nije umorio od razocarenja koja su ga stalno sustizala. Zbog svega toga je odlucio da se odazove na moju molbu za pomoc. Znao je da mu ne bi bila cista savest da me je pustio da dalje lutam, negde izgladnim i iscrpim se do smrti. Sve je to bilo u trenucima u njegovoj glavi. Znao je, isto, da mora biti jako oprezan, kao sto i jeste bio, i da, cak i kada pomaze, ne bude to iz neke svoje naivnosti, vec da barem moze nesto za uzvrat dobiti, barem jedan pokusaj da i drugi njemu u necemu pomognu, pa neka je to bio neuspeli pokusaj, samo da je osetio volju kod drugih ljudi, koju je i on jos uvek imao, a sve redje pronalazio. Zbog toga je hteo da mu pomognem oko ovog posla oko kojeg vec duze nije bilo puno nade. Zeleo je nekog nad kojim bi mogao da se sazali, da mu pomogne, onako kako vec dugo niko nad njim nije sazalio, sto je negde pritajno i prizeljkivao, jer su svi ocekivali pomoc od njega. Mene je sada video kao blagog coveka i idealnu priliku u idealnom momentu za to, sada kada je sa svojim mislima bio u senkama svog zivota i senkama zivota drugih ljudi iz sela.

Zagazio sam u plicak i mislio o apsurnosti Jakovog zadatka, pa onda o njegovom pravom smislu. Dvoumio sam se oko toga kakva bi moja pomoc stvarno trebala biti oko posla koji mi je udelio. Znao sam da ce, ako uradim onako kako on to od mene ocekuje - biti sasvim dovoljno, ma kako to ja nespretno i sporo budem uradio. Sa druge strane hteo sam zaista pomoci ovom coveku, ali ne samo oko nasipa, vec da ga rasim sustine njegovog problema sa kojim voda sama po sebi nema veze. Nisam mogao to da uradim, a da mu se bitnim delom ne otkrijem. Moje otkrivanje bi, kako sam naslucivao,
u najmanju ruku zbunilo ovog coveka, kao i sve ostale koji bi pri tom saznali, ali on - Jak, bio je do sada najbolja osoba koja je spremna da sazna. Moja ljubav i sazaljenje prema njemu je bilo veliko. Odlucio sam da vise ne oklevam. Ne mogu uvek i pred svima kriti sebe. To ne bi nikom bilo od velike koristi. Ako postoji neki prelomni trenutak, onda je to sad. Ako se Jak i njegova zena budu uplasili i zbunili, moracu uciniti da to ublazim kod njih koliko god je to moguce, polaku cu im se otkrivati do te mene do koje oni to u tom momentu mogu da podnesu, a da im se zivoti iz korena ne promene. Za njih cu predstavljati cudo, a cudo je ono cemu se oni u svakom beznadju svaki dan mole.

Voda je u dubinama ispod mojih stopala, ispod povrsine zemlje bila negde mirna i stalozena, a negde je bila divlja, neukrotiva. Prolazila je ispod velikog dela dvorista, sem na njegovom ulazu s puta. Ispod njihove kuce su se racvali kanali u vise pravaca. Trebalo je zatvoriti i preusmeriti ove vodene tokove. Zalio sam za svim sto sam tada i posle morao svojom voljom da promenim u prirodi, za svakim zivim bicem koje je pritom zrtvovano, ali sam isto znao da ne mogu uvek ostavljati stvari kakve jesu i da cu u buduce cesto morati svojim delanjem da poremetim nastale tokove u prirodi.
Jak je bio na drugoj strani dvorista za svojim drugim poslom, ali je pazljivo osluskivao. Svoje dvoriste je dobro poznavao za svoje mogucnosti i pri tom ga je i osecao u sebi u izvesnoj meri.

Posao je bio komplikovaniji nego sto je izgledalo. Pored kontrole nad svojom snagom morao sam misliti o tome kako da ne potresem svo zemljiste u okolini i nista ne poremetim na povrsini, nista sto bi oni na bilo koji nacin primetili.ili sto bi cak razorilo dvoriste.
Resio sam potom, umesto da preusmerim podzemne tokove vode - da osusim zemljiste i nacinim da voda ispari, ali ne u vazduh, vec dubokou zemlju i tako je natalozim u jednu jamu koju cu da otvorim i cija ce voda dalje da se izliva kroz ponore podzemlja daleko od ovog mesta. Tako cu zemljiste uciniti tvrdjim i stabilnijim. Deo te vode ce nadoci u potok, sto ce vodu tu uciniti dubljom, ali vec postojece korito potoka uciniti stabilnijim, a njegove zidove jacim tako da se voda vise nece razlivati izvan njega.
Nastao je mir. Svi zvukovi su zanemeli. Vazduh je stao, a predeo je postao nespokojniji. Voda oko mojih stopala je polako narastala i sve uzurbanije se kretala u mnogim pravcima. Krenuo sam niz potok do mesta gde sam trebao da napravim nasip. Onda sam stao i zemljiste je ispod mene pocelo da se spusta nanize, a obale potoka su se lagano podizale. Sve se brzo menjalo upored sa njegovim stalnim mirnim tokom, ali to se u prvom mahu nije primecivalo.Kamenje u potoku se pokretalo uzvodno, cineci potom vrtlog oko mene, onda je izaslo iz vode na obale ucinivsi ih cvrscim i utvrdjenijim, mesavsi se sa zemljom i vec postojecim granjem. Sada je nasip izgledao vise kao da je nacinjen delovanjem prirode kroz godine nego kao delo covekovih ruku, ali ipak stabilno i samoneunistivo.
Moje telo se nalazilo u neobicnom polozaju zaustavljenog pokreta, poput stene cije se neprestano menjenje moze videti samo okom vecnosti. Otvorili su se ponori duboko u zemlji, vode su tekle i nestajale i ponovo se stvarale, vazduh je postajao tezi. Sve je bilo poput nekog zivog stvora koje duboko dise, koje spava, a u cijem se telu sve neprestano menja i raste.

Sada je sva voda zaobilazila Jakovo dvorsite. Vazduh je bio vlazniji i topliji, ali zemlja suva i tvrdja. Sve ove brze promene su dovele do jednog momenta svog vrhunca koji je Jak na neki nacin u treptaju oka primetio i onda se okrenuo da bi dosao i proverio kako napredujem sa njegovim zadatkom. I ako je bio za svojim svakodnevnim poslom, vreme mu je ovaj put proslo neodredjeno, sporo i brzo u isto vreme. Njegova cula su naslutila promenu, kao da je u jednom minutu proslo celo godisnje doba i nastupilo novo.
Zatekao me je do kolena u vodi. Posmatrao sam listove drveca kako padaju i odlaze nizvodno. Bio je zatecen u svojoj nemosti. Primetio je promene, nesto sto malocas nije bilo tu, a sto nije mogao da shvati. Promene su bile ocegledne, ujedno, izgledalo je kao da je ovako oduvek bilo, a ishod mog rada na nasipu do tog trenutka - sasvim neodredjen. Napravio je cudljivo, po malo decije lice, koje se suocilo sa sebi jos uvek nesvatljivom situacijom. Tako mi je u tom momentu otkrio svoju ranjivu stranu, stranu mladog decka koji u njemu nikad nije sazreo, sve neprihvatajuci tezinu zivota koji mu se namece kroz svoje odrastanje, a u sledecem mometu kad je to zeleo da prikrije od mene, na mom licu se prikazao sirok osmeh, pun vedrine i njemu skoro zaboravljenog bezbriznog sjaja koji je rashladio ceo vazduh ucinivsi ga laksim i prijatnijim za disanje. Ceo taj trenutak - nas dvojica kako stojimo jedan naspram drugog, potsetilo ga je na detinjstvo, slika je bila upecatljiva i nezaboravna za ceo jedan zivot.
Time sam uspeo da Jaku umanjim zaprepascenje i povecam radoznalost. U sledecem trenutku, otrgao je sebe iz tog stanja i doviknuo mi:
- Sta radis tu u vodi? Kazao da dovlacis kamenje odozdo!?
- Nisam morao, kamenja ima dovoljno i ovde.
- Rekao sam ti da trazis i dovlacis velike kamenice!
- Nije potrebno.Voda sada zaobilazi dvoriste i kucu.


--------------------------

[Namo*Mandos]

------------------------------------------

Ova moja izjava ga je jos vise zacudila i zbunila. Poznavao je svoje dvoriste dobro - kao svoj dlan, ovde je odrastao, ali nesto sam ja tu promenio od jutros, nesto sto ranije nije bilo. Da li je to kamenje koje je navuceno na obalu, utisak da je korito potoka dublje nego ranije ili sam to mozda samo ja i moje prisustvo u njegovom okruzenju, njegovom domu, u njemu samom? Jak je bio dosta mudar covek. Njegovi instinkti su se medjusobno dodirivali i naslucivali moje, ali je on to primecivao tek kao neki zaboravljeni san.
Izasao sam iz vode, stavio ruku na rame i rekao mu
- Doji, pokazacu ti.

Posao je zamnom i ja sam ga doveo do ulaza u dvoriste pred puta kroz koji sam prvi put usao. Okrenuo se ka kuci i izgovorio na njemu najrazumljivijim jezikom:
- Zemlja je sada suva i tvrdja. U ovom delu gde stojimo nece ti nicati nikakva trava, osim dole kraj potoka. Voda zaobilazi tvoju kucu u polukrugu i delom se talozi duboko ispod i tako ce biti mirna postojna. To ce ti doneti mir i potrebnu cvrstinu u kuci koja je u samoj sredini. Ovamo, na levoj strani gde ti je stala i gde ti je basta, zemlja ce biti plodna, jer je blazena iznad tog taloga vode koja su ispod. Sa te strane snovi su takodje blazeni. -
Onda sam se okrenuo prema njemu:
- Nemoj se plasiti tuge i bolesti. Sada si ti gospodar svog prostora u potpunosti.
Jak je samo stajao, slusao sta pricam i sve to zamisljao. Onda je izgovorio jedva cujnim glasom:
- Otkud ti to znas? -
- Meni se sve to samo ukazuje - rekoh mu, - kao sto si ti sve ovo dobro razumeo o cemu ti sada govorim. Haj'mo opet dole da ti pokazem.-
Zaobisli smo kucu i stali pravo iza nje kod mesta gde se potok odvajao od granice sa njegovim dvoristem.
- Ovako ce moci jos dugo da stoji, ali ako zelis da ti kuca bude uvek cvrsta, moraces nekad da usmeris misao na ovo mesto, tu gde se potok odvaja i tece dalje od tvog dvorista. Onda ce se sve dobro drzati.Ovo ce biti mesto gde ces moci najbistrije da razmisljas.
- Ali zasto? - upitao je jos uvek u cudu.
- Da bi bio gospodar svog prostora, ovog prostora na kome zivis. Odavde, iz tvoje kuce, ti se okreces ka ostalom svetu koji te okruzije u ravni zemlje i vode -
Ovo mu je sada bilo manje jasno, ali nije trazio dalja objasnjenja. Bacio je pogled preko dvorista, okrenuo se opet ka meni.
Moj pogled se iz nasmejanog pretvorio u isti kao sto je njegov pogled postajao, pun nemira i ozbiljnosti zbog onog sto ce mi reci:
-Ti, ti nisi sa ovog naseg sveta kad tako govoris. Znao sam ja odmah da nesto...-
- Jak! -, pomislih tada da mu pridjem blize.
- Otkud znas moje ime?! - Krenuo je korakom u nazad. - Ti si... -

Nisam smeo da dozvolim ovu situaciju. Jak je poceo polako da se gubi. Nisu ga dotakle toliko moje reci, koliko moja zelja da me on sto bolje razume. Zadrzao sam ga cvrsto na tlu i prisao mu opet stavivsi ruku na njegova ledja, kako su to u ovom selu ljudu radili kad zeleli da pokazu dobronamernost.
- Jak, ja zelim da ti budem prijatelj, hteo sam samo da ti pomognem oko nasipa -.
Ovaj moj cin ga je vratio u njegovu stalnu realnost. Uspeo sam da mu zaustavim strah i povratim osecaj da je svoj na svom posedu i da je zato cvrst.
Hteo sam da mu ponovo probudim mudrost i znatizelju, a sebe opet nacinim obicnim covekom cijom sudbinom on i dalje upravlja.

- Jel umes da lecis? - upitao me je, sto je meni opet vratilo osmeh na lice. Umesto odgovora, skrenio sam pogledom sa strane ka putu kako bi on obratio paznju na zvukove koji dolaze iz daljine.
Ti zvukovi su bili zvukovi nevestog pevanja i nevesto odsvirane melodije. Ovo je u meni gotovo izazvalo smeh, ali u sledecem trenutku moj osmeh se povukao, u zabrinutost, povorka muzike i veselja je bila blizu. Otrcao sam ponovo gore ka ulazu u drvoriste, Jak me je pratio. Stali smo ispred kuce ne zeleci previse da se priblizimo putu gde ce ovi ljudi proci. Zvukovi su zvonili kao u ehu, onda su postajali sve odredjeniji i prepoznatljiviji. Bili to svatovi i mi smo mogli sve jasnije da ih vidimo.
- Cudno je za vas ovo vreme za vas Jak, moj prijatelju. Svako trazi neki lek da bi razbistrio tezinu gustog vazduha koji se talozi svuda oko vas -.
Svatovi su prolazili pored kuce i okrenuli se pozdravljajuci Jaka kroz pesmu i veselje. Jak im je na to odgovorio mahajuci rukom i veselim, ali namestenim izrazov lica koji je trebao da pokaze kako se i on sa njima raduje. Medjutim, nije mogao istinski da se raduuje, isto kao ni ti ljudi u svatovima. Nije sada mislio o meni, vec o njima i svima ostalima u selu i njihovom zivotima.
- Ono sto ti vidis nije samo tvoja briga -, rekoh mu, - ali pogledaj malo bolje. Pogledaj ovu mladu devojku koja se udaje. Ona je u svojim mislima na nekom drugom mestu. Ona cezne za bezgranicnom slobodom, ali i za paznjom koju je kao dete dobijala i koja joj se sada cini zauvek izgubljenom. Misli da nema drugog izbora, a ni hrabrosti da samo posilja na to i da se nada. Danas je prvi put je namirisala vazduh koji svi vi disete i to je u ovom momentu uzasava. Njen verenik je jos uvek decak. On veruje da sve ovako mora biti, jer su ga tako naucili.Ona ce mu uskoro pokazati gde se nalazi. Koliko njihov svet razlikuje od tvoj Jak?"
Okrenuo sam glavu ka njemu dok je on stajao ozbiljan i jos uvek zagledan u prolazecu povorku. Nikad izgovorene recu su konacno izasle iz njega:
- Nase selo se promenilo - rekao je, - mnogo toga je zamrlo u nama. Ne samo kod nas, vec celu zemlju, mozda. Dosla nam je neka tuga, a uz to i...neka cudna bolest. Svet oko nas je postao kao neprijatelji i pritiska nas sa svih strana. Ljudi su se medjusobno razisli i postali usamljeni. Niko vise nije srecan ko sto je nekad bio.-
Zvukovi su se utisavali, tada je pogledao u omom pravcu, dao do znanja da smo vec predugo ovde, da je posao zavrsen i da ja sam zelim svoju nagradu, zasluzenu hranu. To ga je vratilo nazad.
- Moja zena sprema jelo. Pozivam te da se pridruzis mojoj poridici za stolom, ako zelis -
- Naravno, vrlo rado -. Ovo je prizvalo jos jedan moj osmeh i ako sam znao da glavni razlog sto sam pozvan, nije bila moja zasluga, vec njegova dalja namera samnom i znatizelja koje je u mislima oblikovao.

Usao je u kucu i ja za njim. Kuca je, osim ulazne, imala jos tri prostorije, s leva, desno i jednu u sredini. Usli smo u ovu desno gde su kuvali i rucavali. Zena se okrenula i videvsi me, iznenadila:
- Aaah..- gledala je cas u mene, cak u Jaka, pa se potom pribrala: - Evo, sad, tek sto nije- , onda se brzo okrenula ka svom poslu oko spremanja jela. Prostor je bio obelezen celim njenim bicem koji je Jaku davao dodatnu snagu.
- Sedi ovde -, postavio me je za sto nasuprot njemu i po svom obicaju odavanja samopouzdanja i direktnosti krenuo dalje da mi se obraca:
- U ovoj kuci sam rodjen, ovde zelim zauvek da ostanem i nece niko i nista moci da me natera da ostavim svoju porodicu. Stiti cu ih dok budem bio ziv. Svako ko je usao u moje dvoriste zle namere nije uspeo da se izbori protiv mene i nikom nisam ostao duzan.-
Zena mu je sve vreme cutala, pripremala nam obrok, praveci se da ne slusa, ali mi je ocigledno davala do znanja da se u necemu, sto je Jak izgovorio, ne slaze sasvim. Nisam hteo nista da odgovorim. Onda je ustao i otisao u sobu gde su mu je bio sin.
Zena je osetila neprijatnost situacije sto smo ostali sami u prostoriji. Okrenula se i uz namesten osmeh stavila veliku posudu na sto. Hrana je bila skuvana od povrca iz baste i zivotinjske masti, pomesano s brasnom. Potom je stavila hleb na sto i druge posude za jelo.
- Mora da ste jako gladni -, obrati mi se ne gledajuci u mene, - Dosli ste s puta sinoc, jutros ste radili...-.
Osmehnuo sam joj se znajuci da taj moj rad za nju ne moze biti veliki posao upored sa onim na koje je ona kroz svoj zivot navikla, jer nije dugo trajao. Ona je znala o meni samo ono sto joj je Jak sinoc u krevetu ispricao, a to je da sam nepoznata lutalica s puta i da izgledam kao da sam se izgubio u njihovom kraju. Ma koliko to njoj bilo cudno, nije se puno pitala otkud ja sve mogu dolaziti i ko sve mogu biti.
- Cenim vasu ljubaznost i trud -. Ovo joj je opet namestilo osmeh na lice, ali sada iskreniji, jer je cenila zahvalnost i ljubaznost ljudi, dobila je osecaj izuzetne vaznosti za svoju ulogu u njihovom domu i za ceo ovaj cin spremanja i postavljanja hrane na sto.
Jak se vratio u sobi drzeci decaka u narucju. Hteo je da mi ga predstavi, ali sam ja prvi progovorio:
- Ti se zoves Nemir? -
Jak se iznenadio, ali to ovaj put nije hteo to da pokaze. Decak nije sakrivao svoju stidljivost. Nije navikao da imaju goste, pogotovu ne strance i da sede za njihovim stolom.
- Da, on se zove Nemir -,potvrdio je Jak umesto decaka malo nervozan zbog nejasnih stvari koje i dalje dolaze s moje strane.
Sto je bio postavljen i decak je sao s moje desne, a zena s leve strane. Bili su prilicno gladni. Ucinilo mi se da su uvek bili ovako gladni, ne zato sto nemaju redovan obrok, vec zato sto im je u uvek bilo u podsvesti da ga jednog dana mozda nece biti. Pratio sam njegov ritam. Posto mi hrana u sustini nije bila potrebna, nisam hteo puno da jedem da bi ostalo vise za njih, samo je decak mogao pojesti duoplo vise od dobijene porcije. Obred nije dugo trajalo i Jak nije hteo da gubi puno vremena.
- Pomogao si mi oko nasipa i hvala ti za to , rekao je konacno, a da nije bio siguran u to kako i koliko sam mu ja zapravo pomogao. - Dobio si od mene hranu, kao sto sam ti i obecao. Ako nisi za nekim vaznim putem i poslom, mi bi bili zahvalni da ostanes kod nas jos nekoliko dana -. Na ovo mu je zena reagovala naglo se okrenuvsi prema njemu. Nije joj bilo jasno zbog ceka njen muz to zeli.
- Moj put tek treba da se pokaze. Pristacu na tvoju ponudu, ako mi kazes zbog cega zelis da ostanem - . Znao sam zbog cega Jak zeli da ostanem, ali sam hteo to cuti od njega.
- Nasem selu je potrebna tvoja pomoc -. Zena nije mogla da veruje to sto cuje od svog muza. Kao da upoznaje neku njegovu novu stranu, ni on ne moze pomoci selu, niko ne moze, zbog cega bi to ja mogao? Smirila se upitavsi sebe da li mozda Jak zna nesto o meni sto ona jos uvek ne zna. Strpljivo je precutala i sacekala da se bolje upozna sa situacijom. Uvideo sam da Jaku nije jednostavno da trazi takvu uslugu od jednog stranca koga ne poznaje, niti je siguran sta ja to mogu za njih da ucinim. Imao je sumnje da se moze prevariti, ali njihov polozaj je bio takav da je morao da rizikuje svoju cast i cast drugih, pa makar svi bili obmanuti na kraju. Takodje, imao je sumnje i u to kako ce me ostali prihvatiti i shvatiti, jer to ni on sam nije uspevao najbolje. Ljudi su postali nepoverljivi prema svakom, bio on prijtelj ili tudjinac.
Posle kratke pauze, dosao je trenutak da mi objasni u kakvim se to problemima njegovo selo nalazi, a da nije znao tacno odakle da pocne, jer je stanje u kom su se oni nalazili bilo nejasno i njima samima.
Jak je uzeo dah i prelomio recenicom:
- Nase selo, celu ovu nasu dolinu su opseli neki zli duhovi. Sve do vremena do kada sam ja postajao mladic, ljudi u mom selu su ziveli normalnim zivotima kao sto su vec vekovima ziveli i skoro nista se nije menjalo. Deca koja sada stasaju i ne poznaju nas stari zivot, nasu srecu koju smo nekada imali. Ovo mi je jedno od najtuznijih stvari kada mislim o nasoj nesreci, a mislim o njoj stalno-.
Zena mu je spustila glavu. Ovakvu iskrenost i ranjivost Jak je pokazivao samo u retkim casovima njihove intime i nikom drugom se nije ovako otvarao, pogotovu ne pred neznancima i pred sinom. Decak je prevremeno osecao da u njegovom svetu i svetu drugih nesto nije u redu. Iskrenost njegovog oca ga je jos vise postidela i dala tuzan osecaj nesnalazenja u ovakvoj situaciji. Medjutim, Jak sada nije hteo ista da krije pred svojom porodicom, bez obzira na posledice, ovo je za njega bio davno ocekivani momenat istine.
- Kazi mi, sta se desava u tvom selu? -, upitao sam ga.
- To ne bi umeo bas da kazem. Svi smo nekako... zateceni i niko ne govori o tome, jer svi misle da je nesreca samo njihova licna, a sve nas pogadja na isti ili slican nacin. Opet, ima nas nekoliko glava u selu koji se ne ustrucavamo medjusobno da pricamo otvoreno o tome.-
Ove njegove zadnje reci kao da su otvorile smrtnu tisinu u sobi. Napolju je bio dan u svom punom jeku, ali sva njegova zivost kao da je utihnula toga momenta. Moja paznja je bila potpuna.
Iz same Jakove price i njegovog iskustva nisam mogao potpuno da saznam i razumem sustinu njihove nesrece, sto me je jos vise zainteresovalo. Njegova zena, opet, kao da je slutila nesto vise od onog sto je Jak svesno mogao ili hteo da razume.
Moja paznja se iz njegove price naglo preusmerila ka Nemiru i moja zabrinutost je naglo porasla jer se neka nejasna tmina srucavala na njegov mladi duh i on je poceo da pokazuje teske izraze lica. Jakov govor je budio u njemu drhtavi nemir i iz decaka je naglo poceo da izlazi jedan sumanuti cik poput placa ili rike zveri, naglo i glasno. Jak je odjednom prebledeo gledajuci decaka, zatecenj i ne shvatajuci sta se sa njim desava. Majka je prva dojurila do njega:
- Nemire, Nemire.. Sta ti je? Sta ti je?- . Dan je ponovo oziveo zajedno sa Nemirovim urlikom, divlje i uznemirujuce, kao da ce ceo svet da se srusi u nistavilo.
- Nemire, sine, sta je? - ponovio je i Jak prisavsi mu zrzeci ga za ramena.
-Nemire, prestani molim te -. govorila je majka uzbudjeno kroz suze koje su naglo nadolazile. Medjutim Nemir nije prestajao, nije dolazio ni do daha kako se cinilo.Otimao se njihovom pokusaju da ga smire, pa je pri tom pao na pod , i dalje zavijajuci.
Nisam ni ja prikrivao svoje cudjenje, ali ne zato sto sam bio iznenadjen Nemirovim napadom, vec zato sto me je prisustvo gustog vazduha i promenljive boje svetlosti dana naglo podsetilo na to kakve sve tame leze na ovom svetu i kakvi su to duhovi koji su pali na ovog decaka. Konacno sam i ja ustao resen da zaustavim celo to ludilo ovog nestvarnog trenutka:
- Stanite, ne mozete ga vratiti tako- . Otac i majka su zacutali i mirno i poslusno se sklonili od decaka, ja sam prisao i nagnuo se nad decakom i stavio dlan na njegove grudi dok je postajao sve iscrpljeniji i dok ga je snaga sve vise izdavala.
Tolika je zalost u meni bila zbog ludila koji je zahvatio svet. Niko nije ostao postedjen. Ljudi su, zeleci da pomognu sebi, svrljali sve vise u pravcu u kom su se sve manje snalazili, jer nisu mogli da razumeju sta ih je snaslo. Svaki trzaj u pokusaju da se otrgnu iz toga cinio je da im bude jos gore nego pre.

Moje misli, moji unutrasnji pogledi su se vinuli daleko iznad ove kuce, ovog sela i zemlje, iznad celog sveta punog neprestanog pokreta...
Duhovi koji kao da se sami radjaju i tmine koje same sebe pronalaze, gutaju i sire se, dolaze iz pravca u kom oni, ovi ljudi ne gledaju.
Kao da se Svet zaokrusio izmedju neprobojnih linija nedostiznog horizonta i prestao da bude ravan i beskonacan,vec samo jedan krug koji se suzavao i posajao sve tesniji, gusci i nepodnosljiviji za sav zivot. Sposobnost orijentisanja ljudi u njemu je ostala ista kao sto je oduvek bila, dok se sve drugo menjalo.
Iz tih vanjskih praznina izlaze duhovi - svi nevidljivi i neuhvatljivi sto guraju u ponore, jedini izlaz iz obruca, ponore koji se isto tako nevidljivo otvaraju samo u jednom pravcu ka dubinama podzemnog vrtloga daleko, daleko od ovog mesta gde jedan nevini decak danas po prvi put biva njime zahvacen.
Nije, dakle, bila u pitanju slabost ljudi, vec je ta slabost imala ime i lice i krila se jos u mnogim oblicima na mnogim mestima rasprostranjenih po Zemlji.
Kod svakog drugacije, ali bas zato ljudi ne umeju da se pronalaze jedni u drugima i ne mogu ujedinjeni oterati zlo od sebe. Od toga su veoma daleko. Ovaj decak to sada oseca i zato pati, da ne razume zbog cega. Duh ga je konacno opseo.

Neke su zvezde zasijale, neke su svoju svetlost prosule po beskraju. Jedna od njih je sunce sto vidi sve. Neka se duh postidi, znam da me vidi, neka nestane odavde, iz ove kuce, iz tela ovog decaka.

Nemirov pogled ka mom je postao nepomican, u njemu se rodilo jedno pitanje, a to pitanje ga je smirilo i decak je potpuno utihnuo kao da ne dise. Majka ga je bez reci lagano uzela u narucje i odnela u drugu sobu.
Vreme se pokrenulo i pocelo opet da tece kao i ranije. Ispravio sam se i izdahnuo svez vazduh olaksanja povrativsi svu lepotu i slobodu tog dana koji je trajao, medjutim Jak je bio i dalje vidno uzbudjen:
- Ovog sam se najvise plasio.Nisam hteo da verujem da ce tako brzo doci.
Onda me je pogledao kao da gleda kroz mene.
- Previse sam vremena izgubio. Moramo smesta poci.

----------------------------------------------------------

[Orion]

Odlicno! Ova prica je i dalje... leprsava, neuhvatljiva, prosto kao da moze da ode u vise pravaca. Ali neka osnovna nit price mi se jako svidja. Jezik price odlican. Ovo je meni, mozda i najbolja prica na ovom sajtu.
Samo jedna kritikica : Namo, stavljaj manje odlomke.. svidja mi se tvoje pisanje, ali ovo je komp, odose oci nakon ovolikog citanja, imaj milosti . Ne zelis da ti citaoci izgube vid.
P.S. Jesi razmisljao o tome da ova prica izraste u nesto vece, roman ?

[Namo*Mandos]

Hvala Orione, odlomke sam raspodelio tako da bi se citali u jednom dahu, ali u pravu si, podelicu ih barem na pola od standardnog.
Preostalo je jos samo jedno postovanje (ili dva u vrh glave) do kraja "prvog poglavlja", pa ce onda doci na red komentari.

[Namo*Mandos]

------------------------------------------

Svi dnevni poslovi, kojima se Jak bavio i na koje je mislio samo da izbegne losa predosecanja, sada vise nisu bili bitni. Nije mogao vise da ignorise to sto ga je vec dugo mucilo. Strah, a donekle i bes su izbili na povrsinu k'o preplavljeni potok na pljusku oko njegove kuce. Odlucio je da se vise ne nada i da mora nesto odmah da preduzme, po cenu sopstvenog prokletstva. Jedino doba dana koje u njemu vracalo veru i optimizam, sada je u toliko bilo mucnije i gorko, kao da je stalo, i u isto veme prolazilo neuhvatljivom brzinom. Otisao je do prostorije pri ulazu u kucu, uzevsi svoj prsluk i sesir, i sa vrata mi je odlucno i ozbiljno dao znak da treba da krenemo.
Ipak, Jak i dalje nije gubio nadu. Dok smo izlazili iz dvorista i kretali kroz selo nisam mogao da ne vidim na kakvoj se zapravo osnovi gradila ova nada. Nada mu je bila ocajnicka, ali delovao je dosta uvereno. Nada sam mu bio ja. Znao je da, od kada sam ja u njegovoj blizini, da se nesto menja, da se neko zlo i dalje uporno uvija oko njega, ali da ovaj put zaobilazi direktan napad. Moja blizina je za njega bila aura zastite. On je to osecao i hteo u to cvrsto da veruje. Nisam zeleo da izgubi taj osecaj, tako da sam cinio onako kako je on zeleo da veruje.
Ceo taj prostor oko sela i u selu je delovao odsutno u odnosu na nase kretanje, medjutim drugih ljudi kao da nije bilo, kao da su nepomicni kipovi u vetrovitoj pustinji.
Skrenuli smo s glavnog puta u jedan sokak, a dalje na kraju sokaka, tamo gde je prestajalo selo, pa jos malo dalje, nalazila se jedna kuca. U toj kuci je ziveo covek, prijatelj, prva Jakova pomisao kada mu je bila potrebna pomoc od drugih, rec utehe. Kretao se ubrzanim korakom, ne obracajuci paznju da li ga pratim. Bio je, kako se njemu cinilo, bez obzira na moju pojavu slabiji nego ikad. Najgori strahovi kao da su se obistinili.
- Jak! Doviknuo sam mu i on je usporio obrativsi vise paznje na moj tempo hoda.
- Idemo kod mog prvog prijatelja, on mora da te vidi.
I dalje nisam nista progovarao u vezi njegovih nada u mene, koje ni on nije potpuno razumeo, niti je razmisljao o tome, jer se donekle plasio da cu ga odbiti i otici iz sela. Morao je da iskoristi priliku sto pre, mislio je da je ta prilika sada i da je mora brzo iskoristiti, jer nije znao da li ce ikad opet naici ovaj osecaj nade i zasticenosti u trenucima najvece slabosti. On je to mislio, ali ne svesno. Nije hteo ni da razume ono sto zeli - Nije bilo vremena za sumnju.

Veran je bio covek nesto stariji od Jaka, ali u slicnom odnosu prema sebi i drugima. Imao je takodje jedno dete, ali ono nije bilo sa njim. Toga jutra je i on ustao rano i poceo sa svojim dnevnim obavezama, ali ni za njega ovo jutro nije bilo kao svako jutro do tada. Kao da tama noci nikad nije potpuno izcezcezla iz svetla toga dana. Vazduh mu je bio tezi i sve sto je zapocinjao, bilo je sa manje smisla.
Strah od toga, da li ce ovaj mrak ikad nestati, izcezavao je kako smo se priblizavali njegovoj kuci. U sred svog posla u dvoristu, Veran je prestao i uputio se ka ulazu prema sokaku. Gotovo da nije mogao da veruje da se neko vreme raspleta priblizavalo bas tog dana. Ovo nije smeo da ignorise i nista drugo nije bilo bitnije. Susreo nas je pred svojom kucom.
- Jak, sta je sada bilo?
Na licu mu je bio izraz koji je preklinjao da ne cuje nista lose.
- Bilo je, prijatelju. Opselo mi je sina. - ovo je rekao na ivici suza, pokazujuci slabost koja se jako retko vidjala na njemu i koja je Veranu cinila veliki nespokoj. Mene gotovo da nije primicivao. Stajao sam izolovan, prepustivsi situaciju samo njima.
- Prokleto da je - izgovori Veran s tankim vazduhom u ustima.
- Verane, ovaj covek ovde ga je spasio, pogledaj ga.
Bio sam primecen od strane Verana. Ocigledno da za njih nisam predstavljao obicnog coveka, ili cak, coveka uopste. Bio sam im figura koja neutralise duhove.
Ono sto je Jak hteo da pokaze Veranu, sada mu se, bez reci, ukazalo. Nije potpuno shvatao, ali je verovao Jaku bez sumnje. Ustvari, nije razumeo otkud dolazi to svetlo koje je sada teralo mrak da negde u pozadini izcezne. Znao je samo, da ni Jaku nisu bile jasne ove okolnosti koje su se za kratko vreme desile.
- Ko si ti prijatelju? - upitao me je s oprezom.
Moj osmeh mu je pri tom stvorio pogled na samog sebe, kao na nekog ko preuvelicava svoju tugu i nekog ko nije toliko nemocan i nag pred nesrecama koje mogu da se dese jednom obicnom coveku. Bio slican Jaku, sada je znao da je u trenutku razotkriven, kao dete koje je konacno pokazalo svoja osecanja.
- To ti prijatelju ne mogu reci. Mozda sam ovde sasvim slucajno, ako slucajnosti postoje. Pitanje je, sta mogu uciniti dok sam ovde sa vama.
- Ali... Sta mozes uciniti?
Na ovo Veranovo pitanje, Jak se na trenutak otrezni, kao pri saznanju da njemu nije bilo dozvoljeno da postavi ovo isto pitanje.
- Ne, ne znam dal sam ovde da ucinim nesto. Ako to mogu, onda ne mogu sam. Vi ste oni koji treba da ucine, a ja mogu da vas povedem tamo gde je potrebno.

--------------------------------

[Namo*Mandos]

-----------------------

Tada sam shvatio da i dalje nisam dovoljno skriven od sveta. Morao sam da pokusam da ne dopustim previse nade u mene. Ne mogu im prepustiti da me gledaju kao neko cudo. Morao sam za sada da postanem jedan od njih, pa makar to izazvalo nevericu i nesigurnost.
Tada me je Veran, na ove moje reci, zaista pogledao sa blagom nevericom. Ono sto mu ipak nije poljuljalo nadu bilo je veliko poverenje u svog prijatelja.
- U redu - prebacio je pogled na Jaka.- Hajde te samnom u kolibu. Ovde nije sigurno.
- Gde je Mirna? - zaustavi ga Jak.
- Na polju, poci ce i ona sa nama.

Veranova kuca, kao i dvoriste bilo je slicno kao Jakovo, samo sto je on bio prividno imucniji i neko kome je vise stalo ili uspevalo da stvori iluziju bogatijeg coveka. Medjutim, svoja osecanja i sve ono sto se desava u krugu njegovog domacinstva je vise prikrivao od ostalih, osecao je veci stid i krivicu. U njegovom dvoristu je bilo vise stvari, mada je zemlja bila suvlja, a voda dublje ispod povrsine. Sunce je zasijavalo svaki deo njegovog poseda.

Dok smo prelazili preko dvorista i moje skrivanje bilo izrazenije, Veran koji nas je predvodio, osetio je neku nelagodnost, stid mu se pojacavala i niko nije progovarao jedno vreme dok smo pesacili. Njegov oslonac je bila njegova zena Mirna, dok smo ulazili u polje iza kuce, ona nas je primetila pre nego sto nas se okrenula da nas vidi i onda je stala, cekajuci, prekinuta u svom poslu.
Polje je bilo dugacko. Veran je isao ispred nas, zureci ka svojoj zeni u nadi da ce susret sa njom razresiti neprijatnost koja ga je odjednom obuzela.
Ravno, suncano i golo zemljiste me je prikrivalo i tezina mog tela se povecavala i ja sam sve vise postajao jedan od njih, covek zemlje. Osetio sam zedj.
- Ima li vode Mirna? - obratio joj se Jak prvi.
Dok nas je gledala kako prilazimo, njena strepnja je bila velika, ali Mirna je bila od onih zena koja se nije dala prepustiti svojim pomesanim osecanjima. Njena spoljasnost je bila tvrda poput zemlje na kojoj je stajala, njena toplina je grejala i smirivala svake nemire i vetrove koji su uvijali oko nje. Bila je popud stuba od kojeg se covek moze orijentisati prema ostalom svetu.
Posluzila nas je vodom koju je nosila sa sobom i ona je imala posebnu slast.
- Ko vam je ovaj covek? - obratila se svom muzu.
- To jos ne znam, Jak ga je doveo kod nas. Veruje da nam moze pomoci.
Mirnino lice me je pogledalo s vidnom nevericom i prikrivenom nadom.
- Hajdemo do kolibe. Nije sigurno ovde stajati.

Nedaleko je bila jedna koliba, na rubu sume koja je se spustala niz brdo. Ovo je bilo mesto gde su se domacini osecali sigurnije nego kod svoje kuce, kao da ih u njoj neko slusa i posmatra. Unurasnjost kolibe je bila prijatna, improvizovani mali dom, utociste od sveta. Sto na sredini, krevet sa strane, mala pec i detalji koju su davali utisak da se i ovde zivi i cesto dolazi.

I ako sam dozvolio mnogo nade u mene samom svojom , za njih cudnom pojavom, nisam hteo da razmisljaju o meni kao kljucu nestalih vrata njihove neuhvatljive sudbine. Posto sam vec bio u odredjenoj situaciji gde sam ipak pruzao put ka raspletu iz kruga kojim su rotirali, nisam zeleo ni da ih razocaram mojim potpunim skrivanjem. Bio sam sada u centru njihove potpune paznje i cutno su molili da ih okrenem ka strani koja je pokazivala neki novi put i nadu za izgubljenom srecom. Znao sam da je sada bio cas mog, barem delimicnog, otkrivanja. Ucinio sam da taj prostor u kolibi bude sigurniji od spoljasnjih pretnji, izolovaniji nego sto su mislili da jeste. U tom trenutku postojali smo samo mi, a spoljasnji svet je izcezao iz njihovih cula. Tisina je postala potpuna, kao i paznja upucena meni.

Sedeli smo za stolom, Jak i Veran sa leve i desne strane, Mirna preko puta mene. Napravili smo tako jedan krug cetvoro ljudi koji su svakim trenom postajali sve bitniji za vremena koja dolaze i tu vise nije bilo povratka. Tada je sve stalo i minut nase pozicije ka svetu i prema nama samima je postao nezavisan od svih tokova svemocne prirode. Bili smo jako sami, ali ne i izgubljeni, jer je osecaj kontrole nad sopstvenim postojanjem bio jaci, a strah i prethodno prisutna strepnja su pripadali svetu van naseg kruga. Postali smo neko drgaciji od onog sto smo pre toga bili, nesto sto je, kako se cinilo, bilo sudbonosno svakog od njih od svog rodjenja.

Osim mene, niko od njih nije bio svestan promena. I ako bitno samouvereni, kao nekada davno pre toga, u skoro zaboravljenim momentima svog zivota, bili su vise pred nekim izcekivanjem, nego u krugu trenutnog dogadjanja. Doveo sam ih do nivoa sna kojim su kao svojom voljom dirigovali; sebe , a i medjusobno sagledavali u potpunosti. Kao da su svi jedno, dobro poznato bice koje je oduvek postojalo, ali im se nije nikad obratilo svojim pravim licem.
Iz trenutka paznje prema prema mom bicu, doslo je do trenutka gde je svako po nesto mogao da kaze sebi. Misli, jasne, kratke, koje su bile samo njihove i koje su dodirivale sustinu njihovih zivota, promicale su poput setne muzike iza njihovih izgubljenih pogleda. Svako od njih je sebe posmatrao kao dete koje se razvija i raste ka pravcima koji vode do onog sto su sada postali. U isto vreme svi su bili dovoljno razliciti, stvoreni svako u svom svetu sa svojom snagom, svojom izrazitom posebnoscu nezavisno jedno od drugog.

Jak je bio tihi predvodnik, neko na koga su svi cekali i trazili da se pokrene i odvede ih do tacke odluke koja bi ih pomerila s mesta.
Veran je bio cvrst borac, njegova odlika je stabilnost pred nepoznatim, temelj oslonca u turbulentnim situacijama.
Mirna je bila nit koja je sve zaokruzivala, njena moc je bila u prilagodljivosti, toplini, svijanju gnjezda i u najmracnijim jamama pakla.
Tu sa njima sam bio i ja. Neko ko ih je povezivao i davao snagu. Od tog momenta sam bio svuda oko njih i u njima. Mogao sam da im se ukazem onakav kao sto jesam, a da ih ne povredim ili pretvorim u nistavilo, vec da ih ucinim vecim nego sto su ikad mogli da zamisle.

Moji vidici su se takodje opet pokrenuli iz zatvorenog kruga koji sam toga dana sve vise suzavao kako bi ostao nevidljiv i jedan od njih. Shavtio sam kako sam zbog toga neke stvari u ovom, za mene novom svetu, propustio da sagledam! Dosao sam do jednog uzasavajuceg otkrica koje je kao s namerom skivano od mene! Neko je znao da sam ovde, u ovom selu! I ako sam bio skriven ispod koze obicnog coveka moja moc je uzajamno delovala sa nekom silom iz daljine! Krug, ne samo sto je razbijen, vec se vrteo u vremenu i prostoru poput vrtloga. Vrtlog. Setio sam se! Kako sam mogao ovako da pogresim!?

Ovo troje ljudi je cekalo moju rec, jer je rec ono cemu su znali da se nadaju od pocetka, ali ja sam bio onaj koji je davao prizore, a prizori jesu temelj njihove sudbine i postojanja. To je bila srz njihove sudbinski predodredjene nesrece i bili su izmanipulisani od sile koja je i mene prevarila, a ja sam bio taj koji je sve pokrenuo dolaskom u njihov svet.

----------------------------

[Namo*Mandos]

-----------------------------------

- Ljudi.- Napokon sam izgovorio reci koje su im opet povratile paznju prema meni i u prethodnu situaciju iscekivanja.
- U poslednjim danima mog prethodnog zivota, video sam kako se svet obrusava preko moje glave. Trazio sam izlaz i nasao sam ga na jednom mestu. On me je odveo na dugo putovanje kroz zemlju, vatru, vodu i vazduh i vratio ponovo do mesta gde sam krenuo, ali tada svet nije vise bio onaj koji sam nekad napustio.Dobio sam novu sansu da budem covek, ali ja tada nisam bio covek, vec sam sam ponovo to postajao. Dosavsi ponovo u ovaj, vas svet, nisam imao osecaj za vreme. Tek sam kasnije uvideo kako je proslo mnogo godina, mnogo vekova ljudi kako sam prisutan u vasoj okolini.
Jednom davno, u vreme kad su vasi preci jos bili deca, sreo sam jednog coveka u sumi i obratio sam mu se, neznavsi, pritom, koje bi posledice to prouzrokovalo. Susret je bio kratak, ali dovoljan da na ovaj svet ostavim neizbrisive posledice koje su godinama postojale sve jace i rasle u ljudima kako su ljudi rasli i sazrevali. Vi ne znate sta je to, ali ste jako svesni da tegobe i gubitke koje je vreme donelo nisu samo posledica vaseg odrastanja, ulaska u svet zrelih ljudi, vec da je to nesto mnogo vise, nesto neuhvatljivo, daleko, ali dovoljno blizu da na vas jako utice. Do sada ste osecali samo nemoc, ali vi ste prvi koji znaju da sve sto se desava niste samo vi, vec nesto ili neko ko stoji i pritiska vas sa svih strana. Momenat gde ce te nesto uciniti ili potpuno izceznuti se jako blizi. Ja cu vam biti vodic kroz taj put, mada necu hodati pored vas. Moja je moc dovoljno velika da ceo svet okrene naopako, da potone svo kopno i svi okeani, da iz srca zemlje izbiju velike lave koje bi bile sva povrsina, nepregledno more vatre i svetla, ali moje dalje prisustvo kao covek ce samo otezati vas put i vase delovanje i vremenom stvoriti od vas nesto veliko i nekontrolisano, nesto sto ce uciniti da nepovratno postanete ono sto sada ne zelite da budete i sto ce sigurno razoriti sve za sto ste do sada poznavali. Nista vise nije onako kako je bilo, jer se vreme, a sa njim i svet promenio za mnogo obrtaja u krugu. Postojala su druga mesta na ovom svetu, gde ljudi zive i jos uvek su u pokretu, ali sada su samo senke u velikoj prospasti i tamo su svi samo robovi svog vremena. Tamo ce te naci svoje bliznje, jer u vasem selu sada vise nema nikoga! Oduzeo sam vam vremena za ceo jedan zivotni vek! Nesto je ucinilo da kroz mene promeni sve u danu moje nepaznje. On je vec dugo u potrazi zamnom! Morate odmah da nestanete odavde!


Moje zadnje reci su odjeknule popu eha. Sve slike i vizije koje sam im davao su iscezle poput dugog sna koji je odjednom prekinut. U njima je sve bilo kao i pre, ali kao da je sada nesto bilo bitno drugacije u isto vreme. Oni su bili ono sto su oduvek bili, ali mnogo izrazeniji, sudbinski predodredjeni pred putem koji je bio samo njihov i bitan za sve. Vise nisu bili samo obicni ljudi, izgubljeni u svom vremenu, vec neko od kojih zavisi tok svakog dana koji nadolazi. Svako dobro ili lose bice uzrok samo njihovog delovanja i konacno ce moci sami da kontrolisu sva zbivanja u njima u van njih koja vremenom mogu doci. Njihova snaga ce postajati sve veca.
Medjutim sve ostalo - oko njih, je bilo drugacije. Tu su bili Jak, Veran i Mirna u istoj poziciji kao kad su sedeli za stolom u kolibi na rubu sume, ali mene tu vise nije bilo pored njih, mada sam uvek bio prisutan oko njih poput nevidljive aure koja im je pruzala zastitu.
U prvim momentima su se sagledavali medjusobno u tisini, pokusavajuci da shvate sta se to desilo. Imali su utisak kao da su u treptaju oka prosli putem celog svog zivota do smrti i nazad. Nisu primetili da vise nisu u kolibi, vec u Jakovoj kuci za stolom gde sam ja, kako se cinilo, koliko danas sedeo sa njegovom porodicom. Napolju je dan bio izrazito tmuran, a sve stvari u kuci iste kao dana kad smo je napustili, samo sto je na sve padala senka starosti i smrtne tisine. Jak se setio da je njegova kuca, ovakva kakvu je sad, neki znak ili poruka od mene. Onda su postali svesni da mene nema i da su jako sami.

Hladan nemir im je prostrujao citavim bicem. Nemir?!
Jak je skrocio sa stolice i otrcao do druge sobe. Tamo nije bilo nikoga. Nigde nije bilo nikoga! Onda je istrcao napolje, a Veran i Mirna su ga pratili.
Prizor koji je ugledao ostavio ga je bez daha!
Njegovog sela vise nije bilo. Samo na nekim mestima se moglo naslututi da su tu nekad postojale kuce koje kao da su se srusile u prah. Nije bilo ni drveca, ni trave, ni potoka sto je tekao u podnozju njegovog dvorista, nije bilo niceg sto bi ga podsetilo da je stvarno jos uvek u svom rodnom mestu. Predeli su izgledali kao preorana pustinja, sa brdima koja kao da takodje nisu ista kao ranije, vec razbijena i premestena. Jedino je njegova kuca ostala netaknuta poput spomenika jednom vremenu koje se stvarno desilo i koje nije bilo san, a ceo ovaj prizor ispod nemirnih i tamnih oblaka je delovao zastrasujuce stvarno.

Jak je pao na kolena i lice prekrio sakama. Veran mu je prisao i stavio ruku na rame.
- Nada - izgovorio je jak ime svoje zene. Nje vise nije bilo, kao ni i njegovog sina Nemira, kao niceg cega se on secao i sto je cinilo njegov nestali svet. Nada je postojala samo jos u njegovom secanju, mada to nije bilo njeno pravo ime, vec su je na njihovom jeziku tako zvali, jer je oduvek bila predodredjena da bude poput sjajne zvezde na nebu - neuhvatljiva, ali uvek tu da pokaze put kojim treba poci.

KRAJ PRVOG DELA

[Namo*Mandos]

ah... sta dalje?