Kratke price

[Maglor the Minstrel]

[Ereinion]

[Dain]

bwehehehehehe!

[Maglor the Minstrel]

[Maglor the Minstrel]

Dobro, opet cu onda ja. Bolje i da se ne zapitam cita li iko ovo...

Istvan Erkenj - Pravo coveka da ostane uspravan

Ako sada kondukterka, koja me je, prividno ravnodusno, dva-tri puta odmerila, bude nasla za shodno da kaze: molim drage putnike neka izvole da se pomere prema prednjem delu autobusa, mozete biti sigurni, ne bih ni rec izustio, ali, s druge strane, ne bih se ni za stopu pomakao, vec bih prikovan, stajao na svom mestu. Jer imam valjane razloge da ostanem bas na ovom mestu. Naime, tu dole, na podu, priklestena izmedju mojih nogu, stoji torba, sa pet boca piva, deset pari virsli, te sa nesto senfa, hleba, putera, sira i s jednom bocom konjaka s tri zvezdice, sto ukupno iznosi sest ili osam kilograma, a sve to nikako nisam sklon da pomeram, ni napred, ni nazad; stavise, srecan sam sto se torba ne prevrce ni u slucaju naglog polaska. Sve je to, naravno, stoga sto postoje nepredvidivi, nepodnosljivi i histericni ljudi kao sto su moji prijatelji, kojima je u poslednjem trenutku palo na pamet da se najave na veceru. S ovim objasnjenjem, naravno, ne mogu sada istupiti, ispao bih smesan pred putnicima, dakle bez reci, ali postojano otajem na svom mestu.
Ako bi sada kondukterka, sto nije sasvim iskljuceno, nasla za shodno da progovori rekavsi: onog gospodina u sivom kisnom mantilu posebno molim da ustupi mesto novim putnicima, bio bih primoran da izjavim, iako predusretljivo, ali veoma odlucno: draga gospodjo, bolje biste ucinili da zavezete, jednom za svagda.
Ako bi na to kondukterka, sto je sasvim moguce, nasla za shodno da odgovori: molim vas, kakav je to drzak ton, ja bih odgovorio, i dalje predusretljivo, ali s jedva uzdrzanim mirom: draga gospodjo, da li biste izvoleli da pozelenite, da ocelavite, ali ponajvise da umuknete jer nista drugo i ne cinite nego solite pamet, maltretirate i vredjate putnike. Ako bi pak, na to, sto se vec desavalo, ona odvratila: ako samo jos jednu rec izustite, gospodine, na tako drzak nacin, zvacu milicionera, ja bih na to odgovorio samo ovo: postovana gospodjo, pozovite vi celu miliciju, vojsku, vatrogasce, pozovite cak i oklopne jedinice, ja se necu pomeriti s ovog mesta, na kojem imam pravo da stojim kao i svaki drugi putnik na svetu.
E pa, sad. Ako bi joj slucajeno i poslo za rukom da dozove nekog milicajca, i ako bi taj milicajac uspeo i da se popne u ovaj prepun autobus, i ako bi se usudio da mi se obrati, bez uzrujavanja ali energicno, rekao bih mu sledece: dragi druze, izvolite crknuti. Na sta bi on, sto takodje nije nemoguce, verovatno ovako odgovorio: ako vase gospodstvo ovakvim tonom misli da razgovara, bicu primoran da vas privedem u stanicu, na sta bih ja, jer - na kraju krajeva - i moje strpljenje ima granica, primetio: veoma postovani druze, nemojte vi mene nikod da privodite, jer cu ja vas odmah odvesti na jedno mesto gde biste se veoma lose proveli, buduci da bih tamo skakao s obe noge po vasem stomaku sve dok iz vas ne bih isterao sav vazduh, i dok vas ne bi napustila volja da mi pretite.
Na to bi, sto je ne samo zamislivo nego i veoma verovatno, doticni kapetan milicije, pred kojeg bi me priveli, poceo da mi popuje: cujte, molim vas lepo, izgledate kao kulturan covek, vasa pojava i odeca ukazuju na uravnotezenog gradjanina, kako ste mogli da kazete tako nesto jednom milicioneru koji je samo vrsio svoju duznost, kada je stao u odbranu jedne radne zene, koja je samo najuljudnije obavljala svoj posao. Medjutim, na sve to ja vise ne bih ni odgovarao jer su mi ovakve rasprave odvratne, nego bih ucinio samo jedan korak nazad, otkopcao shlic, i tamo, u rejonskoj stanici milicije, obavio malu nuzdu na onaj inace umasceni, mastiljavi tepih, i nakon sto bih zavrsio s tim, a i pantalone zakopcao, dodao bih jos jedino ovo: druze kapetane, to je sve sto bih mogao da vam odgovorim.
Ako bi posle svega toga, a to je jos uvek u granicama moguceg, primarijus neuropsihijatrijske klinike, s usiljenom neznoscu rekao da zatvorim oci, da ispruzim obe ruke, i da po jednoj zamisljenoj liniji krenem prema njemu, ja bih, iako ne zatvorenih ociju, niti ispruzenih ruku, ali po toj zamisljenoj liniji, zaista posao prema njemu, i tako bih ga nogom udario u stomak da bi se otkotrljao iza svog pisaceg stola.
I to jos, dakako, nije sve. Jer ako bi se nakon toga onaj krupni bolnicar, koji je dremuckao iza mojih ledja, bacio na mene, pokusavajuci da me zgrabi, onda bih ja, buduci da me, na svu srecu, ovaj napad ne bi zatekao nespremnog, opaucio grmalja po cevanici da bi se samo opruzio po podu, te bih se bacio na njega tako da ne bi bio u stanju ni da mrdne, zatim bih mu istisnuo oci, i to tako sto bih oba palca, sa strane, tacnije: iz spoljnih uglova ociju, do kraja ugurao u njegove ocne duplje, od cega bi mu oba oka, uz tiho pucketanje, iskocila iz svojih lezista. Nakon toga, za svaki slucaj, prosuo bih mu i mozak, i tako oslobodivsi prolaz, uzeo svoju torbu, sisao na ulicu, i pozvao jedan taksi kako bih, stigavsi kuci na vreme, mogao s prikladnom gostoljubivoscu docekati svoje drage prijatelje.

[deedee]

[Ereinion]

[Maglor the Minstrel]

Dzon Apdajk – Pigmalion

Kod svoje prve zene voleo je njen dar za podrazavanje: posle zabave, bilo da su je priredili njih dvoje ili neki drugi par, ona mu je zivo docaravala ono sto su oboje videli, lica, glasove, kriveci svoja lepa usta tako da je, u jednom blistavom casku odsutni poznanik ponovo bio prisutan. “Pa, da ja stvarrrno – kako ono Gven govori? – da ja stvarrrno marim za konzerrrvaciju…” A on, muz, smejao bi se i smejao, iako mu je Gven tajno bila ljubavnica, iako ce mu postati druga zena. A sto se ove druge tice, kod nje je voleo sto bi ona, iz noci u noc, prvo zatrazila da joj istrlja ledja a zatim, pod njegovim marljivim rukama, zaspala.
Prve godine novog braka, kada bi se on i Gven vratili sa neke zabave, on je nesvesno ocekivao da imitiranje, rekapitulacija, pocne. Cak bi je podsticao: “Kako ti se ucinio brat nase domacice?”
“O”, rekla bi Gven jednostavno, “izgledao je veoma prijatno.” Osecajuci zenskom intuicijom da on ocekuje vise, ponekad bi dodala: “Bezazlen. Mozda malo namcorast.” Oci bi joj blesnule kad bi u njegovom cutanju punom iscekivanja cula bezglasni zahtev, te bi se, s onom njenom dirljivom, kao detinjom govornom manom, izlanula: “A sta ti stvarrrno hoces?”
“O, nista. Nista. Samo sto – Margaret ga je jednom videla,pre nekoliko godina, i zaprepastila se kakav je on naduvani tupavko. Onaj njegov nacin puckanja na lulu i sto svako tvrdjenje zavrsava sa ‘Razumete’”
“Meni se ucinio savrseno prijatnim”, rekla je Gven ledeno i okrenula ledja da skine svoju srebrnu, tesnu vecernju haljinu. Dok ju je, uvijajuci se, svlacila preko bokova, okrenula je glavu i izazivacki dodala: “Rekao nam je mnogo stosta o porezima.”
“Kladim se da jeste”, podsmehnuo se Pigmalion nemocno, pretrnuo od pogleda na svoju zenu koja je frontalno napredovala, naga, prema njemu i njihovoj bracnoj postelji. “Strasno je kasno”, upozorio ju je.
“Oh, hajde”, rekla je ona, u mraku,
Prvi koga je Gven imitirala bio je Margaretin drugi muz, Ed; sreli su se sasvim neocekivano, na dobrotvornoj priredbi “Spasite kitove” za koju su pozivnice poslane svima, bez razlike. “O-o-o” zagrmela je kasnije u privatnosti njihove spavace sobe, “ti si, dakle, moj plemeniti prethodnik!” U stranu je dodala: “Plemenit, vraga! Mrzi te toliko da si ga izbezumio.”
“Jesam li?” rekao je on. “Meni se ucinio savrseno prijatnim, prilikom neceg sto je moglo biti neugodan susret.”
“Da, zbilja”, slozila se imitirajuci srdacnog Eda, pustajuci da u jednom zasenjujucem trenu njene sitne i pravilne crte lica poprime staklast i nehajan izraz usiljene dobrocudnosti kakav je imao taj muskarac. “Nema niceg neugodnog izmedju nas, ho, ho”, nastavila je, ohrabrena. “A kazi mi, stari moj, zasto tvoj cek s alimentacijom za dete vise ne stize na vreme?”
Smejao se i smejao, ocaran sto vidi da je njegova nevesta dospela do onog sto je on smatrao pravom zenstvenoscu – do oblikotvorne, zive osetljivosti prema ljudima u svojoj sredini, do prijemcive sposobnosti reagovanja koju ovim ili onim putem vuku struje same Prirode.
On ne bi mogao da spozna, strahovao je, ako mu ga neka zena ne bi prevodila. I tako, kada bi se vratili s nekog skupa, i kad bi je on upitao kako joj se ucinilo to-i-to, Gven bi stala u donjem vesu i promislila, kao da je na pozornici. “Dovraga, dragi moj, da nije Portugalije, u Evropi stv’rno ne bi vise bilo nijedne zemlje!”
“Ma hajde”, protestovao bi on, odusevljen sto gleda kako se njene lepe crte krive u jednu neprirodnu, snobovsku konjastu facu.
“Kako li to ona radi?” upitala bi Gven, praveci se profesionalno zainteresovanom. “Nesto u vezi sa donjom vilicom, kao da je kruzno pomera s jedne strane na drugu ne razdvajajuci zube.”
“Uhvatila si, to je!” aplaudirao je on.
“Naravno, kao sto znaaate”, nastavila je glumljenim glasom, “bila je tu Grcka, ali sada, sa svim tim Arapima…”
“To, to”, govorio je on, dok ga je lice bolelo od toliko jakog, toliko ponosnog smejanja. Za njega, ona bese postala savrsena.
U krevetu ga je opomenula: “Strasno je kasno.”
“Zelis li da ti istrljam ledja?”
“Mmmmhm. To bi bilo stvarrrno lepo.” Dok mu je leva ruka marljivo trljala glatku, toplu, gipku kozu, zena – ono nesto maleno u njoj sto je bilo samo njeno – izmakla mu je izvan domasaja; iz noci u noc, tonula je u san.

[Maglor the Minstrel]

[iceman]

Prestupnik - Darko Macan

Pogledao sam levo, pa desno, i opet levo.
Ulica je bila prazna do horizonta. Vozila niotkud. Semafor sa druge strane ceste uporno je treptao crvenim svetlom. Ponovo sam pogledao desno i levo te zakoracio na zebru.
Prodoran zvizduk. Stadoh nasred zebre. Prilazio je saobracajac, mlad i visok, plavokos, s pjegicama na pravilnom nosu.
- Oprostite - rece - prelazili ste za crvenog svetla.
- Znam - rekoh - Buduci da nigde nije bilo vozila, pomislio sam...
- Zao mi je - rece vadeci blok iz dzepa bluze - Zakon je jasan i ne moze uzimati u obzir izuzetke. Citav se sistem zasniva na zakonu, pa i najmanje devijacije u ponasanju moraju biti kaznjene po zakonu, a da bi se ocuvao sistem.
- Dakako - potvrdih. - Oprostite, nisam ni slutio da ugrozavam sistem. Spreman sam da prihvatim kaznu.
Siroko se osmehnuo:
- Drago mi je da shvatate. Vasu pesacku dozvolu, molim.
- Izvolite. - Pruzih mu je posto sam je izvadio iz torbice. - Kakva je kazna?
- S obzirom na tezinu vaseg prekrsaja... - tu zastade da razmisli - mislim da je oduzimanje dozvole na dvanaest meseci pravedno.
Cinilo mi se da nisam dobro cuo. Ocekivao sam opomenu, u najgorem slucaju i globu, ali oduzimanje dozvole... Rekoh mu to. Namrstio se:
- Ocito vam nisu jasni eticki i socijalni aspekti vaseg prekrsaja. Ne mozemo dopustiti da malobrojne vozace ugnjetavaju pesaci. Svojevoljnim prelazenjem ceste dovodite vozaca u opasnost da vas pregazi. Uprkos opstenom verovanju da je krivica vozaceva, on je, zapravo, najveca zrtva. Pesak je mrtav i nema vise problema. Vozacu, naprotiv, ostaju sudske parnice, popravak automobila i, ne najmanje vazno, griznja savesti. Zato se u novoj regulaciji saobracaja polazi od pretpostavke da je pesak krivac i njemu se sudi. Vi ste imali srece i niste izazvali nesrecu. Molim, od sutra se sluzite samo vozilima. Do vidjenja.
- Do vidjenja. - rekoh ne misleci.

* * *

Nisam ni slutio da je zivot bez pesacke dozvole takav pakao. Koliko vremena gubim samo na punjenje gorivom, odrzavanje, parkiranje, stajanje pred semoforima... Gde su ona lepa vremena kad sam smeo hodati. Jedini koraci koji su mi ostali su setnje po sobama svog stana. Zatvorenicki krug. Soba, hodnik, kuhinja. Pa ponovo.
Ti me krugovi spasavaju da ne poludim. Inace bi me vozila ubila. Vozilom na posao, vozilom u bioskop, vozilom po cigarete iza ugla. Ne smem stepenicama, samo liftom. Ne smem trotoarom, samo pokretnom trakom. Strasno. Ne osecam se covekom otkad se ne koristim vlastitim nogama. Kazna je zasigurno delotvorna. Dok sam ziv, nikad vise kroz crveno! Nikad vise, nikad...

* * *

Danas sam pregazio pesaka. Bio sam mu zavidan, prokleto zavidan, na hodanju. Zato sam ga i pregazio. Prosuo mu mozak, polomio mu proklete noge! Strcali su se saobracajci. Jedan mlad i visok, plavokos s ojegicama prisao mi je, tesio me je i rekao da nisam kriv i da zna kako mi je. Neka se nista ne brine, rekao je, svi ce svjedociti u moju korist i, ako necu, ne moram ni dolaziti u sud. Steta na vozilu bice popravljena na pesakov trosak, a obitelj ce mu zacijelo u zatvor, jer su neizravno odgovorni za nesrecu.
Mladi saobracajac me odvezao kuci da ne pesacim dok mi je vozilo u kvaru. Bilo mi je zlo i hteo sam se napiti, ali nisam nista pronasao jer ne idem u trgovinu, osim po najnuznije.

* * *

Neko zvoni na vratima. Upravo sam setao kroz kuhinju. Otvorio sam. Na vratima je bio mladi saobracajac plave kose i pjegava lica. Zaprepastio se kad me ugledao:
- Vi hodate!? Smesta prekinite hodanje! Po kuci morate upotrebljavati pokretne stolice! Budite sretni sto sam ja dosao u kontrolu! Necu vas prijaviti, ali pazite ubuduce! Za ovo ste mogli gadno nastradati. Nepostovanje zabrane povlaci dozivotno oduzimanje pesacke dozvole, Zato pazite!
Okrenuo se i otisao. Mogao bih ga ubiti, ali sam mu samo zahvalio.

* * *

Pola godine strasnih muka. Nisam vise mogao izdrzati i odlucio sam to okoncati. Odvezao sam se do mosta i vozilom probio ogradu. Pad je bio dug, voda mutna, hladna i brza. Zatim mrak.

* * *

Polako sam otvorio oci. Nadamnom se nadvio mlad, plavokos momak s pjegicama na nosu. Siroko se osmehivao pokazujuci pri tom bele zube:
- Je li vam bolkje?
Seo sam. Ispred mene je tekla reka a ja sam sedeo na pesku. Momak je imao cudnu uniformu kakvu nikad pre nisam video.
- Gde sam? - upitah.
- Kod nas. Na obali. Ovde Reka otice u More.
Bio sam na obali. Kilometrima od grada, od prokletih saobracajaca i vozila. Nebo je bilo cisto, vazduh mirisan. Bio sam sretan.
Momak rece:
- Oprostite sto dosadjujem... Bili ste u vodi. Duznost mi je da vas pitam... Imate li dozvolu za plivanje?
Probudjen iz sretnog sna, pogledao sam ga ne shvatajuci.
- Nemate? Ako ste plivali bez dozvole, moze vam se dozivotno oduzeti- - Primetio je moj pogled. - Vi ste dosljak? Ah, tada jos niste mogli dobiti dozvolu. Smem li vas zamoliti vasu imigracijsku dozvolu? Niti to nemate? Tada se morate vratiti otkuda ste dosli.
Vratiti otkuda sam dosao!? Natrag u grad? Nikad!
Uhvatio sam ga za vrat i poceo lamatati njegovom prokletom plavokosom i pjegavom glavom. Davio sam ga i kada su se okupili ljudi. Davio bih ga i dalje da nas nisu razdvojili.

* * *

Vecanje porote nije trajalo dugo. Jednoglasno sam proglasen krivim. To sam i ocekivao. Ubistvo sluzbenika Recne sigurnosti na duznosti je zlocin prvog reda. Moj advokat je formalno zamolio sudiju da bude milostiv. Sudija je zatrazio tisinu. ustao sam. U mukloj tisini osudio me je na najstroziju kaznu.
To se moglo i ocekivati.
Oduzeli su mi dozvolu da umrem.


Kraj

[Tlajli]

Dino Bucati - Prodavnica tajni

Hodnik velikog hotela

Vrativsi se u svoju hotelsku sobu, dosta kasno, bio sam se vec napola svukao kada sam osetio potrebu da odem u toalet.
Moja soba je bila gotovo u dnu jednog beskrajnog i slabo osvetjenog hodnika; otprilike na svakih dvadeset metara, slabe ljubicaste lampe ispustale su snopove svetlosti na crveni tepih. Tacno na polovini, bas pored jedne od tih lampica, nalazilo se s jedne strane stepeniste, a s druge dvostruka staklena vrata doticne prostorije.
Obukao sam kucnu haljinu i izasao u hodnik koji je bio pust. Skoro sam stigao do toaleta, kada sam ispred sebe ugledao coveka, takodje u kucnoj haljini, koji je, izronivsi iz senke, dolazio iz suprotnog pravca. Bio je to visok i krupan covek s okruglom bradom a la Edvard VII. Da li je imao isti cilj? Kao sto se to vec desava, obojica smo na trenutak bili zbunjeni, umalo da se sudarimo. U svakom slucaju, ja sam se, ko zna zasto, postideo da udjem u klozet pred njegovim pogledima i nastavio sam put kao da sam krenuo nekud drugde. On je ucinio isto.
Ali, opet posle nekoliko koraka, shvatio sam kakvu sam glupost ucinio. Jer, kuda sam mogao da idem? Postojale su dve mogucnosti: ili da nastavim do kraja hodnika, a zatim da se vratim u nadi da je gospodin s bradom u medjuvremenu otisao. Ali nije bilo sigurno da ce on uci u neku sobu i tako ostaviti prostor slobodan; mozda je i on hteo da ide u toalet, i, kada me je sreo, postideo se, bas kao i ja; i sada se nalazio u isto tako zbunjujucoj situaciji kao i ja. Zbog toga, vrativsi se nazad, rizikovao sam da ga ponovo sretnem i da ispadnem jos veci kreten nego prvi put.
Ili pak - druga mogucnost - da se sakrijem u nišu, prilicno duboku, izabravsi neku koja je manje osvetljena, ispred jednih od mnogobrojnih vrata, i da otuda nadgledam prostor, sve dok ne budem siguran da je hodnik apsolutno ispraznjen. To sam i ucinio, pre nego sto sam do kraja analizirao situaciju.
Posle, kada sam se nasao scucuren kao lopov, u jednom od tih uskih prostora (bila su to vrata sobe 90), poceo sam da razmisljam. Pre svega, ako je ta soba zauzeta i ako je gost ili izasao ili usao, sta ce reci kada me nadje skrivenog ispred svojih vrata? Jos gore. Kako mogu iskljuciti da je to upravo soba gospodina s bradom? Koji bi me, vrativsi se, bezizlazno blokirao. Ne bi cak bilo potrebno neko njegovo specijalno nepoverenje pa da moje manevre smatra veoma cudnim. Ukratko, ostati tu bila je prava neopreznost.
Polako, polako sam isturio glavu da ispitam hodnik. S jedne na drugu stranu bio je apsolutno prazan. Ni jednog suma, suma koraka, odjeka ljudskog glasa, skripanja vrata koja se otvaraju. Bio je pravi trenutak: izleteo sam iz skrovista i neusiljenim koracima krenuo prema svojoj sobi. Uz put cu, mislio sam, na trenutak svratiti u toalet.
Ali u istom trenutku, a to sam primetio suvise kasno da bih se mogao vratiti u skloniste, gospodin s bradom, koji je ocigledno razmisljao isto kao i ja, izasao je iz niše jednih od vrata u dnu, mozda mojih, i odlucno isao prema meni.
Po drugi put, jos vise zbunjeni, sreli smo se ispred toaleta. I po drugi put, ni jedan od nas dvojice nije se usudio da udje, stideci se da ce ga drugi videti; sada je zaista postojao rizik da ispadnemo smesni.
I tako, proklinjuci u sebi ljudsko postovanje, krenuo sam porazen prema svojoj sobi. Kada sam stigao, pre nego sto cu otvoriti vrata, okrenuo sam se da pogledam; dole, u senci, video sam onog s bradom kako takodje ulazi u sobu; i okrenuo se da pogleda u mom pravcu.
Bio sam besan. Ali, zar nisam ja bio kriv? Trudeci se uzalud da citam novine, cekao sam duze od pola sata. Zatim sam oprezno otvorio vrata. U hotelu je vladala velika tisina, kao u napustenoj kasarni; hodnik je bio pust više nego ikad. Najzad! Gotovo sam otrcao, zureci da stignem do one prostorije.
Ali, s druge strane, sa neverovatnim sinhronizmom, gotovo kao da je telepatija umesala svoje prste, i gospodin s bradom je izleteo iz svoje sobe i sa neverovatnom okretnoscu krenuo prema toaletu.
Tako smo se po treci put nasli jedan ispred drugog pred vratima sa zamagljenim staklima. Po treci put obojica smo se pretvarali, po treci put smo obojica nastavili put ne usavsi. Situacija je bila toliko komicna da bi bila dovoljna neka sitnica, neki mig, neki osmeh da razbije led i sve pretvori u smeh. Ali ni ja, a po svoj prilici, ni on, nismo imali volju da se salimo. Naprotiv, pritiskao nas je neki bedni ocaj, neko osecanje more, gotovo kao da je sve to neka mahinacija tajanstveno smisljena zbog mrznje prema nama.
Kao kod prvog izlaska, najzad sam kliznuo u nišu ispred jednih nepoznatih vrata i tu se sakrio ocekujuci razvoj dogadjaja. Sada je trebalo, da bar umanjim bruku, da sacekam da bradonja, koji je sigurno bio u zasedi, kao i ja, s druge strane hodnika, prvi izadje iz rova; pustio bih ga da predje dobar deo puta, i tek na kraju bih izasao i ja; sa ciljem da se s njim susretnem ne vise ispred vrata toaleta, nego mnogo vise naovamo, tako da, posle tog susreta, ja ostanem slobodan da delam bez dosadnih svedoka. Ako, medjutim, on pre no sto me sretne, resi da udje u onu prostoriju, tim bolje; posto bi obavio sta treba, on bi se zatim povukao u sobu i cele noci se vise ne bi pojavljivao.
Vireci jednim okom (zbog daljine nisam mogao videti da li i onaj drugi cini isto), ostao sam dugo u zasedi, umoran od stajanja; u jednom trenutku sam cucnuo ne prekidajuci svoje bdenje. Ali, covek se nikako nije resavao da izadje. A ipak, on je i dalje bio dole, skriven isto kao i ja.
Cuo sam kako na spratu otkucava dva i po sata, tri, tri i cetvrt, tri i po. Nisam vise mogao da izdrzim. Najzad sam zaspao.
Probudio sam se izlomljenih kostiju, kada je bilo vec sest ujutru. U prvom trenutku niceg se nisam setio. Sta se to deslio? Kako to da se nalazim tu, na podu? Zatim sam video druge kao ja, u kucnim haljinama, scucurene u nišama stotine i stotine vrata, kako spavaju: ko na kolenima, ko sedeci na podu, ko na nogama kao mula; bledi, izmuceni, kao posle bitke koja je trajala celu noc.

[Maglor the Minstrel]

[deedee]

[Ereinion]

[Maglor the Minstrel]