Nedovršene priče i mišljenja na tu temu

[Aleksand]

Pročitajte, malo diskutujte, trebaju mi misli sa strane, o stilu pisanja, pozitivnim i negativnim stranama.


Odlaganje daljine


Lahor je sasvim tiho savijao travu svuda oko mene, a nežan miris soli i nekog tek procvalog cveća, mamio je. Udahnuo sam nekoliko puta, ali onako jako i prepustio se. A tamo u daljini, gde oblaci stapaju svoje bljutavo plave nijanse sa onim nestrplivim talasima mora i tako u nedegled kao da nema sutra, pomalja se sasvim neobična melodija. Trijumfalna pesma tih večitih borbi i krik ponekog usamljenog galeba pobeđivao je tišinu. Baš kako i treba.
"Hmm, zaboravio sam kako ovde može da bude lepo" pomislio sam.
"Kako sam samo propuštao ove trenutke svih ovih godina, nije mi jasno" poplava osećanja je polako razbijala moje nasipe. Osetio sam to još onog trenutka kada sam se vratio ovde. Zatvorio sam oči na trenutak i udahnuo, najjače što sam mogao.
Sekunde su prolazile. Ali odnekud, kao nanet vetrom obuzeo me je taj miris, osetio sam je. Da, to je ona sigurno.
Nežan dodir na ramenu me je trgnuo na trenutak.
"Hej, jel mogu da ti se pridružim?" ljupki ženski glas se čuo tik pored mog desnog uha.
"Naravno!" odgovorio sam setno, ni ne okrenuvši glavu.
Sela je pored mene i naslonila glavu baš tu na moje rame. Njena laneno plava kosa se prosula svuda naokolo.
"Znaš, promenio si se" sasvim tiho je progovorila.
"Ali svejedno, jako mi je drago da si opet ovde" podigla je glavu i pogledala me na trenutak.
Tada sam video te oči, smesile su se. Iako je izgledala nekako drugačije, pomalo umorno i sa tim borama koje su bile isprepletene po njenom licu poput kakave nevešto ispletene paukove mreze, a i nazirao se poneki životni ožiljak u njenom osmehu ali samo na trenutak, onda bi to sasvim neprimetno sakrila.
Uprkos svemu tome i dalje je odisala onom naivnom energijom, nekako spremna da evo sad ovog trenutka ustane i jednostavno poleti ka onim izmišljenim svetovima, u koje smo verovali kao deca i tamo ostane zauvek ne mareći puno za ostale, smrtnike.Hm, samo kad se setim.
A vec sledećeg trenutka, ta bujica u njenim plavim očima me je ponela. Nisam se opirao. Znao sam da gde god da me odnese to je mesto gde treba budem. To je sećanje koje treba da ozivim...

Odlomak.