NeNaučno sarkastična priča

[draganče]

Evo malo razonode za moje obožavaoce.

Sunce se polako dizalo na horizontu. Svanuo je još jedan divan dan na jednom malom ostrvu. Ostrvo je toliko malo i beznačajno da nije ucrtano ni na jednoj geografskoj, pomorskoj ili bilo kakvoj mapi, a nalazi se na takvom mestu da stotinama nautičkih milja okolo ne prolazi živa duša. A i da je prolazila ne bi ga primetila.
Duž južne strane ostrva pružala se prelepa peskovita plaža, a na severnoj srani visoke i strme litice koje štite plažu od olujnih vetrova, koji ovde nisu retki. Ostrvo preseca mali potok bistre hladne vode. Jedini stanovnici ostrva su majmuni i papagaji. Da nije njih ostrvo bi bilo pusto, a oni su igrom slučaja dospeli na ostrvo pre mnogo godina.
Dakle, pre mnogo godina negde na pučini dogodila se strašna oluja koja je uništavala sve pred sobom, tako da je uništila i potopila brod krijumčara egzotičnih životinja. Jedini preživeli bili su par majmuna i par papagaja. Posle nekoliko dana plutanja po okeanu u drvenim sanducima nasukali su se na ovo ostrvo. E, sad, kako su izašli iz sanduka, priča je za sebe, pa je zato prepuštam čitaočevoj mašti.
Majmuni i papagaji već godinama žive na ostrvu u izobilju, jer na ostrvu uspeva i raste razno južno voće. Kako su godine prolazile tako se i njihov broj povećavao. Tako da ih sada ima dovoljno za igru. Majmuni po ceo dan veselo trčkaraju, izvode razne vratolomije i nestašluke uveseljavajući i sebe i brbljive papagaje, jer na ostrvu nemaju prirodnih neprijatelja. Jedini neprijatelj im je starost.
Tako veseli i spokojni nisu ni slutili da će događaji koji slede da im poremete život.
Naime, u galaksiji MP i planeti IOMP koja je udaljena od ostrva nekoliko miliona svetlosnih godina, tekle su pripreme za polaganje letačkog ispita 1.4e+10 klase kadeta. Posle četrdesetodnevne teorijske obuke kadeti moraju praktično da pokažu stečeno znanje. Ispit se polaže na školskoj letelici jednosedu tipa OTK-1,8. Prvi da polaže ima čast, naš junak, najbolji u klasi kadet Zulfiks.
Kadet Zulfiks, najbolji u klasi, pravi odlikaš, ima mali problem, a to je strah od letenja. Dok je nesigurnim koracima prilazio letelici svi pogledi prisutnih bili su uprti u njega, osećao je kako ga obliva hladan znoj. Pokušavao je da se priseti osnovnih komanda za upravljanje letelicom, i pritom pomislio: Samo da se ja uvalim u udobno sedište i otarasim ovih zavidljivih pogleda, sve će doći na svoje mesto.
Iz potpunog mraka probudio ga je prilično jak potres i pištavi zvuk alarma koji je obaveštavao korisnika letelice da su njene vitalne funkcije otkazale. Drugim rečima, motor je nesnosno krkljao, a ostali instrumenti biće u funkciji još neko vreme. Rastrojen i uzbuđen pokušavao je da se seti šta se dogodilo. Jedino čega se setio jesu reči starog profesora nebeske mehanike: „Ništa ne brini, mi ćemo da te lansiramo, a ti preuzimaš letelicu posle 3 svetlosne sekunde.“Onda su se zatvorila vrata letelice i za njega nastao potpuni mrak. Ničeg se više nije sećao.
Užurbano je počeo da proverava ispravnost instrumenata. Sistem za komunikaciju sa navigacionim tornjem nije davao znake života, uzaludno je pokušavao da stupi u kontak sa navigatorima koristeći njemu poznate šifre, na ekranu reljefno-kartografskog instrumenta koji sadrži više od 2.72e+35 mapa i karata poznatih nebeskih tela, pisalo je „Nepoznato nebesko telo“, gravitacioni instrument pokazivao je dva puta veću gravitaciju nego na njegovoj planeti, sistem za alternativno napajanje obaveštavao ga je da je ostalo energije još za 6 dana (u tom trenutku se zapitao da li je dužina trajanja dana ovde ista kao na njegovoj planeti) , ostali instrumenti ili nisu bili u funkciji ili su svaki čas davali drugačije podatke, jednom rečju poludeli su.
Dok je kadet Zulfiks proveravao oštećenja letilice i očitavao važne parametre pokušavajući da ustanovi gde se nalazi, stanovnici ostrva, odnosno, majmuni i papagaji, su bezglavo trčali i leteli po ostrvu zahvaćeni panikom koju je prouzrokovao nezvani gost. Naime, dok su se oni po običaju glupirali, po lepom i sunčanom danu, iz nebeskih visina je doleteo i aterirao, u zaglušujućoj buci i lomljavi, njima do tada nepoznat objekat.
Panika stanovnika ostrva je bila kratkog veka. Već sledećeg dana hrabriji i odvažniji majmuni su oprezno prilazili letelici i njušeći, kuckajući, a najhrabriji i zubima pokušavali da ustanove šta predstavja dotični predmet. Pet dana posle događaja život se vratio u normalu. Samo što im je sada letelica bilo omiljeno mesto za igru, a majmunima i mesto dokazivanja spretnosti u penjanju.
Za to vreme kadet Zulfiks je ustanovio da je letelica, odnosno, motor letelice uništen, a ostali instrumenti su se gasili kako se trošila rezervna energija. Hrane više nije imao, tečnosti još za jedan dan. Usled prestanka rada ventilacionog sistema u letelici je postalo nesnosno zagušljivo. Prebirajući sve te činjenice po glavi došao je do zaključka da mora da napusti letelicu bez obzira šta ga čeka van nje. Još veću bojazan u to šta ga čeka, ulivalo mu je konstantno kuckanje, grebuckanje i kreštanje koje je dolazilo van letelice. Ipak, čvrsto je odlučio da sutra šestog dana od udesa napusti letelicu, pa šta bude.
Svanuo je šesti dan od udesa letelice kadeta Zulfiksa. Iako on nije bio svestan da je napolju jutro, čak nije bio svestan ni šta ga čeka tamo, nevoljno je navlačio na sebe specijalno odelo za izlazak van letelice. U letelici je bio mrkli mrak, ostalo je samo toliko energije koliko je bilo dovoljno za otvaranje vrata letelice. Pružajući ruku ka dugmetu za otvaranje vrata zatvorio je oči i pomislio - Šta bude biće – i pritisnuo dugme. Kako su se vrata otvarala tako je svetlost postepeno osvetljavala unutrašnjost letelice. Kada se mehanizam za otvaranje vrata zaustavio, kadet Zulfiks je jako uzbuđen iskoračio iz letelice, otvorio je oči, tada ga je jarka svetlost zabljesnula da nekoliko trenutaka nije ništa video, samo je čuo zaglušujuću mešavinu zvukova koje su proizvodili papagaji, majmuni, šuštanje lišća i talasi okena koji su zapljuskivali obalu ostrva (mada on tada nije znao šta proizvodi tu buku). Kad se uzbuđenje stišalo i kad je napokon došao sebi pred njim se pružio prizor koji je on davno video na slikama jednog umetnika sa svoje planete. Taj umetnik je tvrdio da može da se astralno projektuje i da su njegove slike nastale posle jednog takvog putovanja. Tada su on i njegovi drugovi zbijali šale na račun tog umetnika i njegove bujne mašte, a sada se on nalazio baš tu, tu u njegovim slikama. Dok je tako oduševljeno posmatrao zeleno rastinje i plavo i prozračno nebo nije ni primetio znatiželjne majmune kako mu se oprezno približavaju. A kad ih je najzad primetio, u prvom trenutku je osetio strah ali posle kraće razmene pogleda sa najbližim majmunom, odlučio je da pozdravi domaćine tako što će da upotrebi frazu koju je naučio na kursu, a u slučaju sletanja na neku planetu. Fraza je glasila „Ja sam taj i taj sa planete IOMP koja se nalazi u galaksiji MP i dolazim u miru“, ovu frazu je znao da kaže na sto pedest dva različita jezika. Krenuo je sa jezikom svoje planete, ali su ga majmuni nemo posmatrali, onda je mehanički nastavio da deklamuje frazu na drugom, trećem, četvrtom, petom itd., ali majmuni i dalje nisu reagovali. Onda je on nastavio dalje i tako zanesen posle pedesetak puta ponovljenog pozdrava primetio je da su se domaćini nezainteresovani njegovim govorom povukli. Papagaji su leteli sa drveta na drvo pokušavajući da ga oponašaju. Iznenađen nezainteresovanošću stanovnika kadet Zulfiks se pitao kakva su to stvorenja? Dosta su ličila na njega, samo što su imala rep i cela su bila obrasla riđom dlakom, a ova što su preletala sa drveta na drvo nije mogao da uporedi ni sa jednim njemu znanim stvorenjem.

NASTAVAK SLEDI...

[draganče]

Uskoro su i papagaji odleteli, kadet Zulfiks je ostao sam, nije znao šta da radi, osećao se odbačeno i napušteno i od strane stanovnika ostrva i od strane svoje planete. Nije bilo nikakvih znakova da će spasilačke ekipe sa njegove planete uskoro da ga pronađu, i ako ga uopšte i pronađu. A tu je bio i bol koji je osećao u donjem delu leđa, nije znao da li je taj bol bio posledica ateriranja letelice ili gravitacije koja je bila veća nego na njegovoj planeti. Uz sve te osećaje odbačenosti, napuštenosti i bola, još je bio jako gladan, sada se više i nije sećao kada je poslednji put jeo. Zato je odlučio da krene u pravcu u kome su otišla dvonoga stvorenja (On ih je tako zvao). Sporo je napredovao jer se jako teško kretao. Specijalno odelo mu je predstavljalo dodatni teret pa je odlučio da ga skine. Topao vazduh ga je zapahnuo, udahnuo ga je punim plućima, obuzela ga je neka milina koju do tada nije osetio, prostrujala je kroz njegovo telo. Odjednom se osetio odmornijim i lakšim, pa je brzim koracima krenuo u pravcu odakle su dopirali glasovi dvonogih stvorenja.
Ubrzo je stigao do mesta gde su majmuni uživali u svom popodnevnom obilatom obroku, koji se sastojao od raznog južnog voća, mada su majmuni bacali akcenat na krupne, zrele i sočne smokve i neizbežne banane, kojih je bilo na svakom koraku. Da ne bude sve bezazleno postarao se najkrupniji i najsnažniji majmun na ostrvu. On se u deliću skunde stvorio ispred uplašenog i gladnog kadeta Zulfiksa, nasrnuo je na njega i fizički i verbalno. Uplašeni kadet Zulfiks nije razumeo šta dvonogo stvorenje zahteva od njega, nije razumeo ni jednu reč koju je ovaj rekao, a uzgred budi rečeno, sve reči su se sastojale uglavnom od vokala „u“ i nepristojnog pućenja usta i keženja zuba, nije razumeo ni mlataranje i udaranje po sopstvenim grudima dugačkih i snažnih ruku. Primetio je da što ga duže gleda u oči da je ovaj agresivniji, pa je zato ponizno oborio pogled ka tlu i sa strahovanjem iščekivao sledeće reakcije.
Potpuno neočekivano za kadeta Zulfiksa majmun je bacio nekoliko zrelih banana ispred njega. On nije znao šta predstavljaju ti žuti duguljasti predmeti, podigao je jedan i osetio jako prijatan, sladunjav miris koji je pojačavao glad da mu se od nje zavrtelo u glavi. Prosto ga je mamio da ga zagrize. Halapljivo ga je zagrizao i osetio mešavinu slatkog i gorkog ukusa koji je izazivao mučninu. U tili čas je progutao celu bananu, pa onda drugu, treću i tako sve dok nije osetio zasićenost, bol i gađenje od kojeg mu se prevrtao želudac. A onda je izgubio svest.
Iz nesvesti ga je probudila jeza izazvana hladnim večernjim povetarcem. Trebalo mu je vremena da se navikne na tamu koja ga je lagano gutala. Pošto još nije mogao dobro da se orjentiše odlučio je da se privremeno smesti u jedan jarak koji se nalazio na nekoliko koraka od njega. Udobno se smestivši, ako se to moglo uopšte nazvati udobno, ništa ga nije bolo, žuljalo, grebalo, udaralo i tome slično bilo je samo tvrdo ali on se na takve situacije navikao, uostalom nije uzalud bio najbolji u klasi, počeo je da analizira prve utiske koje je za ovo kratko vreme mogao da stekne o samoj planeti ili bolje rečeno mestu na kome se nalazio, stanovnicima i o samoj situaciji u koju je nenadano upao. Po glavi su mu se vrzmala mnoga pitanja koja su ga mučila, a za koja trenutno nije imao uverljive odgovore.
Da li su ovo jedini stanovnici ove planete? Jer ako jesu onda je prošlo sve u najboljem redu. Jeste da se nisu uopšte razumeli, ali kako stvari stoje imaće dovoljno vremena za detaljnije upoznavanje. A ako nisu? Onda momče beri kožu na šiljak. Da li su njegovi pokrenuli spasilačke ekipe? Da li se ovde tama i svetlost smenjuju kao na njegovoj planeti? Za sada je sve ukazivalo da je isto. Ali šta ako nije? Tako su se pitanja ređala jedna za drugim, od onih vrlo bitnih do onih najbanalnijih, dok ga nije savladao umor, i fizički i psihički. Evo jednog koje na prvi pogled izgleda banalno da ne može biti banalnije, ali će se ispostaviti da je veoma bitno za psihičko stanje prvih nekoliko dana kadeta Zulfiksa. Kada moj organizam zatraži da izvrši fiziološke potrebe, da li na ovoj planeti postoji određeno mesto za to ili svako vrši nuždu gde stigne? Ne bih želeo da na bilo koji način uvredim domaćine i svoju planetu i narod predstavim u lošem svetlu. Uveren da za sada ni jednim svojim gestom nije uvredio ovdašnje stanovnike zaspao je snom pravednika.
Već je svanjavalo kada je kadeta Zulfiksa iz dubokog sna prenulo prodorno kreštanje jata papagaja koja su se nalazila u smokvinim krošnjama iznad mesta gde je spavao. Od tog kreštanja mu se dizala kosa na glavi i srce brže lupalo. To je trajalo ne duže od par treptaja oka, jer mu je oštar smrad prosto pržio sluznicu nosa i naterivao suze na oči. Letimičnim pogledom ustanovio je da je noć proveo na mestu gde su domaćini obavljali fiziološke potrebe. Kao sumanut je istrčao iz jarka. Nije znao gde da se sakrije od stida koji ga je tog trenutka preplavio. Nastavio je da trči, stid je postepeno prelazio u ljutnju i bes na samog sebe. Kako je mogao da dozvoli da mu se to desi? Samo je ta misao tutnjala kroz njegovu glavu. Tako besan nije ni primetio da je utrčao u vodu do pojasa. To je primetio tek kad više nije mogao da se kreće. Onda je bes prešao u iznenađenje. Razrogačenih očiju okretao se i levo i desno i napred i nazad, voda ga je potpuno okruživala, jedino se iza njega na nekih dvadesetak, tridesetak koraka udaljenosti nalazilo kopno. Do pojasa u vodi, koja mu nije bila strana jer je već imao iskustva sa istom, oduševljeno je gledao veličanstven prizor koji se odvijao sa njegove leve strane.
Iz mirne površine mora lagano se pomaljao tamno-narandžasti disk. Svakim novim trenutkom njegovog izranjanja njegova boja je postajala svetlija a vidljivost je bivala veća. Iz stanja opijenosti posmatranja tog prizora kadet Zulfiks se povratio tek kada više nije mogao od zaslepljujuće svetlosti da gleda u njegovom pravcu. Lagano je protrljao oči mokrim šakama koje su do samo pre par sekundi bile u vodi. Tako osvežen i razbuđen odlučio je da iskoristi situaciju u kojoj se nalazio i spere sve fekalne ostatke sa sebe. Dok se detaljno prao, sada već sasvim pribran, analizirao je situaciju u kojoj se nalazi posle pređašnjih događaja. Između ostalog, konstatovao je da je za početak najbolje da pokuša, koliko je god u mogućnosti, da izbegava susrete sa ovdašnjim stanovnicima. Njegov plan je bio da se domogne letelice. Izabrao je najpogodniji trenutak, prethodno dobro osmotrivši obalu, da izađe iz vode i da se neopaženo zaklonjen gustom vegetacijom došunja do letelice.
U polutami letelice, više pipanjem nego gledanjem, kadet Zulfiks je tražio pregradu u kojoj se nalazila kutija za prvu pomoć. Na nju je bio potpuno zaboravio, setio je se dok se probijao kroz gusto rastinje dolazeći do letelice. Kada je, posle kraćeg prepipavanja dela unutrašnjosti letelice, pronašao pregradu u kojoj se nalazila kutija, toliko se obradovao da je pobednički likovao šeretski se smešeći i uzvikujući „Ti si mislila od mene da se sakriješ“. To radovanje je kratko trajalo, jer je i sam znao da u kutiji nema ničeg značajnog što bi mu pomoglo da se izvuče iz situacije u kojoj se nalazio. Izneo ju je napolje i otvorio. Od siline udarca letelice prilikom ateriranja u kutiji je sve bilo istumbano, ništa nije stajalo na svom mestu. Tako je više ličila na svaštaru nego na kutiju za prvu pomoć. Podsetila ga je na čuvenu torbu Sport Bili-ja iz istoimenog crtaća kojeg su davno prikazivali na njegovoj planeti. Nije mogao da veruje da je Sport Bili prvo čega se setio, a što je u vezi sa njegovom planetom. Prošlo je mnogo godina od kako su prestali da prikazuju taj crtać, a kroz njegov život je protutnjalo mnogo događaja, smrt roditelja, hraniteljska porodica, razni domovi, škole, usavršavanja, pa je na njega bio potpuno zaboravio. Izbijanje njega u prvi plan je verovatno posledica jakog potresa koji je doživeo.
Ne gledajući zavukao je ruku u kutiju i pomislio – „Kada bih sada kao Sport Bili izvuko neku stvar na naduvavanje koja bi me vratila kući“. Nažalost, izvukao je solarnu lampu, mada će ona dobro doći kada padne mrak. Proverio je njenu ispravnost, sve je funkcionisalo kako treba. Da ne bi više nasumice izvlačio predmete iz kutije ceo njen sadržaj je istresao na ledinu ispred sebe. Tu je bilo svega, razne tabletice protiv ovoga, protiv onoga, bandaži, uputstva za upotrebu istih itd. Pažnju mu je privukla crnih korica sveska koja se nalazila na samom dnu gomile. Na korici je zlatnim slovima pisalo „Čudni su putevi Gospodnji“. Pomislio je – „Ah Gospod. Ako postoji naš Svevišnji JEBOALBU, sada je prilika da me uveri u to i posavetuje me, ili mi bar da neki znak, šta mi je činiti, u suprotnom za mene će on ostati samo prazno naklapanje“. Tako zaokupljen mislima, o JEBOALBU i rečima koje je negde čuo „da se svako seti svevišnjeg kada nema drugog rešenja“, prelistavao je praznih listova svesku, list po list, kao da je nešto tražio, kao da je znao da nečega ima među tim listovima. Odjednom su mu se usta razvukla u osmeh a oči zasijale kada je našao, sada možemo reći, ono šta je tražio. To je bila fotografija njegove devojke Klitorine.

NASTAVAK SLEDI...

[draganče]

Osmeh i sreća koje je tog trenutka osetio brzo se pretvorila u tugu i bojazan. Da li će ikada više videti svoju ljubljenu Klitorinu? Svoju jedinu, kako je on znao da je zove. Ona mu je od trenutka upoznavanja bila jedina do čega mu je stalo. Jedina za šta bi se borio, svoje časti odrekao i život dao. Od trenutka upoznavanja nisu duže od jednog dana bili rastavljeni, a sada se skoro i ne seća kada je poslednji put video. Poslednjih dana bio je zauzet oko priprema za polaganje završnog ispita, tako da su se viđali samo na kratko, u prolazu. Bolela ga je sama pomisao da je nikada više neće videti, dodirnuti... Plašila ga je pomisao da je od nje ostala samo fotografija. Od tih zastrašujućih misli otrgla ga je glad koju je osetio svim svojim bićem. Prošlo je dosta vremena od kad je jeo one plodove koje mu je dao majmun. Kako stvari stoje moraće opet da ih jede, koliko god su mu bili odvratni, jer u prvoj pomoći nema ničega što bi poslužilo toj svrsi. Pri povratku primetio je nekoliko mesta gde bi mogao da ih nabere neopaženo. Brzo, ne ređajući, vratio je stvari u kutiju za prvu pomoć, izdvojio je samo svesku, lampu i naravno sliku koju je stavio u levi unutrašnji džep skafandera. Tu kraj srca, da mu bude što bliže. Kada je kutiju i odvojene stvari vratio u letelicu zaputio se prema mestu gde se nalazio njegov obed.
Nije prošlo mnogo vremena a njegovi džepovi na skafanderu bili su prepuni svetložutih plodova. Isto kao i juče njihov sladunjavi miris je izazivao bujicu pljuvačke u njegovim ustima. Vraćajući se ka letelici slučajno je ugledao jednog mališana kako vešto, pomoću zuba i ruka, otvara jednu bananu i u dva, tri zalogaja je pojede. Kadet Zulfiks nije mogao da sakrije svoje ushićenje. Glasno uzviknu - „ Ha “. Mališan je, čuvši kadeta Zulfiksa, skočio kao poparen i u nekoliko koraka, skokova ili šta li već uz neartikulisano zapomaganje izgubio u gustišu. I kadet Zulfiks se brzo udaljio od tog mesta vešto skrivajući tragove. Nije želeo da ovaj događaj pogorša njegov, kako je on tada bio uveren, loš utisak koji je do sada ostavio na domoroce. Došavši do letelice ušao je u nju i udobno se smestio u pilotsko sedište. Oponašajući mališana oljuštio je jednu bananu i oprezno, vrhovima sekutića, odgrizao jedno parčence. Dospevši u njegova usta, parče banane, istog se trenutka istopilo šireći prijatan ukus kroz njegovo gladno telo. Brzo je pojeo nekoliko komada da bi utolio glad, a onda je usporio i preostale banane gustirao uživajući u njihovom ukusu i mirisu. Do kraja dana nije izlazio iz letelice. Ostao je u njoj razmišljajući šta da radi? Kako da organizuje život, jer po svemu sudeći skorog izbavljenja sa ove planete neće biti, ako uopšte bude izbavljen? Tek je u suton izašao napolje da protegne noge i udahne svež vazduh. Setnog pogleda posmatrao je zalazak sunca na horizontu.
Dugo nije mogao da zaspi, što zbog neudobnosti, što zbog gomile svakakvih misli koje su letele u svim pravcima. Ipak, uspeo je da se usredsredi na jednu misao. A, ona je bila – „Iskoristiti sve stečeno znanje na akademiji i napraviti mapu i tlocrt ove planete. Opisati sve živo i neživo, njihove fizičke i psihičke karakteristike itd. U tu svrhu iskoristiće crnu svesku, problem će jedino predstavljati pisaljka jer nje nije bilo.“ Kada se prubudio sunce je već bilo izašlo i dobrano pržilo. Preskočio je jutarnju gimnastiku, jutro je odavno prošlo a i gimnastiku nije mnogo voleo. Obišao je par krugova oko letilice, da utvrdi u kakvom je stanju i osmotri okolinu. Konstatovao je da je stanje nepromenjeno, a uz to na glas dodao „Čuda ne postoje“. Ipak, desilo se jedno malo „čudo“. Obilazeći okolinu na nekoliko koraka udaljenosti od letelice, po slomljenom i nagorelom drveću i šiblju (nagorelo je od plamena koji je izlazio iz motora prilikom ateriranja) pronašao je pisaljku. Uhvativši se za jednu nagorelu granu ogaravio je dlan, istog trenutka je znao da je problem pisaljke rešen. Odlomio je jedno parče dužine pedlja i debljine malog prsta i krenuo na zadatak koji je prošle noći sebi zadao.
Kretao se ka najvišem vrhu da bi sa njega bolje osmotrio konfiguraciju terena. Uz put je nabrao banane, umio se i napio vode na potoku. To mu je baš prijalo. Tako čio brzo se popeo na najviše uzvišenje odakle mu se pružao pogled kilometrima unaokolo. Razočarano je konstantovao da posao koji je sebi zadao i nije veliki, jer ovo mesto na kome se nalazi nije veće od suze na Klitorininom obrazu. Svuda okolo je voda, plavo, plavo nebo gore, plavo more dole i ovaj komadić, grumenčić tla u svom tom plavetnilu. Izvadio je fotografiju svoje drage i tužno piljio u njene obraze, oči, kao da očekuje da vidi suzu, onu suzu koja mu je trenutak pre pala na pamet. „Ne, ne, ja ne smem da padam u očaj u sevdah. Ja sam predstavnik svoje planet, i dostojanstveno moram da se ponašam, a ne kao neka plačip...“ dok je ovo izgovarao vraćajući fotografiju u džep iznenada ga je prekimulo neko komešanje, neko čudno dešavanje, dole niže ispod mesta gde je on stajao na jednom proplanku. Zbog jare koju je pravilo podnevno sunce nije mogao jasno da razabere šta se dešava, pa je opreznim korakom krenuo prema proplanku. Zaustavio se na nekih dvadesetak metara od proplanka da iz gustog šiblja bolje osmotri situaciju. U prvi mah nije mogao da veruje svojim očima šta ili bolje reći koga vidi, stao je da ih trlja prstima kao kad se ujutro budi. Za štafelajem je stajao, glavom i bradom, slikar sa njegove planete, onaj slikar na čiji račun su se sprdali on i njegovi drugovi. Potrčao je prema njemu ushićen što je na pomolu njegov spas, njegovo izbavljenje. Trčeći je ispustao neke i njemu strane glasove, više nalik na neko mumlanje, frfljanje, krkljanje. Kad je stao ispred slikara sav egzaltiran sa osmehom od uva do uva i suzama vlažnih očiju desilo se iznenađenje. Slikar ga je odsutno pogledao i lenjo procedio kroz zube „A, to si ti...“. „Ja sam, kadet Zulfiks“. „Dakle, oni znaju da sam ovde?“ nastavio je Zulfiks uzbuđeno. „Koji oni?“ „Pa, spasilačka ekipa, profesor,..., Klitorina.“ „Kakva Klitorina?“ „Pa, ako ste me vi našli, onda će i oni.“ Ova konstatacija je naljutila slikara. „Znači ja sam samo bedno mazalo koje nije sposobno da učini ništa više no da prekopira ono što vidi svojim očima?“ „Ne, ne, ne nisam tako mislio, već da ste ih obavestili da sam ja ovde, jer ste reagovali kad sam stao ispred vas kao da ste već znali da sam ja ovde.“ Ovim se Zulfiks malo izvadi i odobrovolji slikara. „Naravno da sam znao. Ono, nisam bio siguran sto odsto ali sam imao veru.“ „Znaš mali“ nastavio je slikar „kad se meni prvi put desila astralna projekcija završio sam ovde, na ovom ostrvu:“ „Ostrvo?“ začuđeno je pitao Zulfiks. „Da, ostrvo.“ „Nisi valjda mislio da je ovo što vidiš ovde, ovo parče zemlje, cela planeta?“ „Ne znam šta sam mislio. Ali ovi domoroci su me...“ tu ga prekide histeričan slikarev smeh „Kakvi crni domoroci, pa ovo su majmuni i papagaji“ izgovori slikar kroz smeh. „Majmuni i papagaji?“ „Da, niža bića, životinje. Prave gospodare planete Zemlje nisi video niti upoznao.“ Zulfiks oseti poniženje, srdžbu. Sam sebi bi udarao šamare zato što je ispao glup. On, najbolji kadet u generaciji, a ispao ovako glup. Slikar primeti Zulfiksovu odsutnost i shvati da je bio pregrub prema njemu. „Ajde, ajde kako si pa mogao da znaš. Niko na našoj planeti nije čuo za Zemlju.“ „Ali vi jeste...“ „Da, kome je stalo do mišljenja jednog opskurnog mazala.“ „Ma, pustimo sad to, nego da vidimo kako da te izbavimo odavde.“ „Pa, kada se vratite kažite im gde sam i oni će da pošalju spasilačku ekipu.“ „Ne, neće mi verovati.“ „Ovako ćemo. Ostaću ovde sa tobom onoliko koliko je potrebno da te naučim kako da se astralno projektuješ. Kad to savladaš, projektovaćeš se na našu planetu, tamo ćeš da obavestiš nadležne gde se nalaziš.“ Zulfik je bledo gledao u slikara, nije verovao u uspeh. Pa, njemu i ovo sad izgleda sve nadrealno. Slikar je primetio sumnju na njegovom licu. Da bi ga oraspoložio potapša ga po ramenu i rekče „Prvo ću da ti malo ispričam o ovom mestu, o Zemlji.“ „Mmm da, to bi bilo lepo“ reče Zulfik rasejano. „Znaš,“ poče slikar „da mnoge jedinke sa Zemlje na našoj planeti zauzimaju značajna mesta?!“ „Kako to?“ pitao je zbunjeno Zulfiks. „Lepo, kad su ovde okončali život preselili su se kod nas.“ „I dalje ne razumem.“ sa nevericom je rekao Zulfiks. „Jesi li čuo za kafanu „Rekvijem za tri ptičice“ koja se nalazi na kraju ulice 1001 noć? Na samom početku sirotinjske četvrti?“ pitao ga je slikar. „Jesam. Ali kakve veze ima ta kafana sa jedinkama sa Zemlje?“ „E, vidiš, njeni vlasnici su Volfgang Mocart i Bob Marli...“ „Znam“ prekide ga kadet „ali i dalje ne razumem kakve to veze ima sa ovim ovde.“ „Polako, stani, znam da si zbunjen ali ću ti sve razjasniti.“ reče slikar pomirljivim tonom. „Oni su i ovde na zemlji bili muzičari. Znaš da oni i sad ponekad zasviraju u svojoj kafani?“ „Znam, prisustvovao sam. Najviše volim kada organizuju pesničke večeri. To ne propustam“ reče Zulfiks. „Ovde su živeli u različitim epohama i svirali različitu muziku ali ih to ne sputava da i kod nas budi virtuozi“ „Pomenuo si pesničke večeri. Koji ti je pesnik ostavio najveći utisak?“ „Rabela“ reče kadet „znam i neke stihove napamet.“ „Da čujem.“ „Onanišem svakog dana, ljubav moja neprestana. Sve to činim iz nagona, i ljubavnog progona.“ ili ova „Čovek se razlikuje po licu, a još više kada ima zubatu vilicu. Razlika se u visini dešava, to je čoveku mana stara. Pa i kurac kad mu je mali, ne sme nikom da se požali.“ Znam još ali trenutno ne mogu da se setim. „To ti je, moj Zulfikse, Radomir Belaćević.“ „Šta? I on je odavde.“ „Da, ali oni nisu svesni toga.“ „Konstruktori one tvoje letelice Leonardo i Tesla. Pa, profesori nebeske mehanike Milutin M. i Nikola K., i mnogi drugi.“ Zulfiks ga je gledao razrogačenih očiju i otvorenih usta. Sa lica mu se istovremeno čitala iznenađenost i neverica. „E, da, i šanker Čarls B. Nekad ovde poznat i priznat pisac i pesnik, a kod nas se zadovoljava radom za šankom. Mada mislim, da je na zemlji pisao silom prilika, da zaradi za alkohol jer za fizički rad je bio lenj. Kod nas mu se ispunio životni san. Da ne radi težak fizički posao a da mu je cuga na dohvat ruke.“ Posle kraće pauze, kad su se slegli utisci slikar nastavi. „Dobro, sad kad smo malo popričali trebalo bi da ti objasnim, ukratko, astralnu projekciju.“ Zulfiks se uozbilji, svu nadu je polagao u slikara u astralnu projekciju. Slikar poče „Astralno putovanje se događa u snu. Tada se duša odvaja od fizičkog tela ali tokom putovanja ostaje povezana sa njim. Većina nije svesna toga i to iskustvo naziva snovima. Da bi na svestan način astralno putovali možemo da koristimo određene moćne reči kao ključeve za svesno putovanje.“ „Koje moćne reči?“ upitao je znatiželjno Zulfiks. „Pa, na primer, ti si na početku našeg razgovora pomenuo neku Klitorinu. Ta reč veoma moćno zvuči, tako da bi nju mogao da iskoristiš za putovanje.“ „Ko je ili šta je Klitorina?“ upita slikar. Zulfiksu se zarumene lice, te promuca „To je moja, ovaj, dra..ovaj, devojka“ da bi izbegao dalju priču o njoj brzo dodade „a kako da izgovaram tu reč?“ „Kažeš devojka, lepo.“ „Pre nego što zaspiš izgovaraš reč Klitorina tako što je razvučeš KLLLLLLLLIIIIIIIIITOOOOOOORRRRRRIIIIIIINAAAAAAA, dok tako izgovaraš slova, ona vibriraju. Vibracije ovih višestrukih kombinacija zvukova bude prikrivene moći jedinke.“ „Shvatio sam“ reče Zulfiks.

NASTAVAK SLEDI...

[draganče]

Dok je trajao razgovor između slikara i Zulfiksa veče je već palo. Pozdraviše se. Slikar mu je obećao da će navratiti sutra ako ga Zulfiks ne bude kontaktirao narednih nekoliko časova na njihovoj planeti. Kadet pun utisaka krenu prema letelici da praktično isproba danas stečeno znanje. Smestio se što je udobnije mogao. Prvo zazva JEBOALBU-a i zamoli njegovu pomoć pri astralnom putovanju, pa poče, najpre, tihim i bojažljivim glasom da izgovara Klitorinino ime. Onda glasnije i otegnutije sve dok unutrašnjost letelice nije ječala kao ranjena zver. A onda je sve utihnulo.
Još je bio mrak kada je slikar zabrinuto obilazio oko letelice, a onda oprezno ušao u nju. Na podu je ležalo Zulfiksovo nepomično telo. Slikar se nagnuo nad njim da ga bolje osmotri. Disanje mu je bilo ubrzano i nepravilno, oči su mu se brzo kretale. „U REM fazi je“ konstatova slikar. „Izaći ću napolje da sačekam dok se ne probudi“ prozbori tiho. U cik zore Zulfiks se trže, skoči na noge i brzo izađe iz letelice. Nekoliko koraka od letelice zateče slikara u trinaestoj - Namaskar, završnoj, pozi joge Pozdrav Suncu. Sačeka da slikar završi te mu priđe. „Čekao sam te. Zabrinuo sam se da se nisi negde izgubio, da te neka crna rupa nije progutala“ reče slikar. „Ne znam šta se dogodilo. Sve sam uradio kako ste me naučili i odjednom se obretoh u, uh... ovaj“ zamuca Zulfiks. „Šta? Šta se dogodilo?“ pitaše slikar podižući obrve. „Pa ovaj, obreo sam se u nekakvoj čudnoj palati“ reče Zulfiks crveneći. „ I, šta je dalje bilo? Kakva palata? Slobodno mi ispričaj sve do detalja, potrebno je sve to da izanaliziram“ reče slikar savršeno mirnim tonom. Ovaj ton ohrabri kadeta te mu se jezik razveza. „To je bila ogromna palata. Neko mi je, u toj gužvi koja je vladala u njoj, rekao da je građena u nekakvom gotik stilu, ali ja ništa nisam shvatao. Bilo je mnogo žena i po koji muškarac. I to kakvih žena“ zazvižda kad reče ovo. „Sve su nosile na glavi dugačke uši a na zadnjici mali pufnast repić. U jednom se trenutku na stepeništu velikog hola u pratnji četiri, kao iz snova, žene pojavi starčić u belom svilenom kućnom mantilu, svi ga pozdraviše burnim aplauzom i ovacijama. On podiže ruke u vis i reče – žurka može da počne. Samo što to izgovori napravi se takva gungula da se nije znalo ko šta radi. Jedni su skakali u ritmu neke nakaradne muzike, drugi jurili za ušatim plavim, crnim, riđim, ma kakve ti duša želi, ženama, neki su istrčali napolje i ludovali, jednom rečju nije se znalo ko koga zaskače. Samo da pružiš ruku. A ja ni makac, noge i ruke kao da su mi od olova, samo mi se razveza jezik pa počeh da recitujem Rabeline stihove „Jebaću te iz inata, otvori mi kurvo vrata. Da te jebem spreda i pozadi, neću lako da ga vadim. Da te tucam u sve supljine, da mi srce u ljubavi mine.“ „I sve tako dok se ne probudih“ završi Zulfiks. „Srećniče“ reče slikar smešeći se. „pa ti si to bio na žurci u plejbojovoj palati kod starog perverznjaka Hju Hefnera. Ne može tu svako da dođe, samo elita. Eh, a ja na moje prvo astralno putovanje završih među majmune i papagaje. Zavidim ti“ reče cinično slikar. „Ma, kakva sreća i zavist, kakav perverznjak. Samo kad izvukoh živu glava. Da sam ponovio još jednom one stihove mislim da bi mi glava eksplodirala“ Zulfiks je bio očajan. Posle kraće pauze kadet upita slikara „Gde sam pogrešio? Šta ću dalje da radim da se izbavim iz ove situacije?“ „Polako. Nije sve izgubljeno“ bio je miran slikar „pokušaćemo drugi metod, svesnu, dnevnu astralnu projekciju. U toku određenog vremena, ne kraće od jednog zemaljskog sata ponavljaćeš moćnu reč. Istu onu reč. Ponavljćeš je kao sinoć što si je ponavljao, samo što će sve to da se odvija pod mojim budnim okom“ likovao je slikar. „No, nećemo odmah. Prvo nešto da čalabrcneš i dobro da se odmoriš“ završi slikar.
Sunce je stajalno na jedanaest sati kad je slikar rekao „Vreme je da pokušaš dnevnu projekciju.“ U međuvremeni, u tih nekoliko časova, od Zulfiksovog jadanja do njegovog „Vreme je...“, pokušao je da ga opusti tako što mu je ispričao sve što zna, ili bar većinu, o Zemlji. Sve što je znao naučio je posredstvom astralnog projektovanja na razna mesta širom planete Zemlje. Pričao mu je o gradovima: Njujorku, Parizu, Babušnici, Moskvi i mnogim drugim. O muzejima, o životinjama, o ljudima, o njihovim radostima, tugama, patnjama i ostalim trivijalnim stvarima. Najviše vremena je potrošio pričajući o slici Mona Liza koju je video u pariskom Luvru. Naročito što je to delo konstruktora letelice Leonarda, a ne zbog njene velike važnosti ili umetničke vrednosti. Najviše mu je bilo smešno što se ljudi, kako obični a tako i oni „neobični“, oduševljavaju na samu pomen te slike. Kažu „ah, Mona Liza“ i zaćute, ništa više ne umeju da kažu, kao da je time sve rečeno. A on je u toj slici video zamaskiranog, u dežmekastu ženu, muškarca ciničnog pogleda, tankih, podmuklih usanana i savršenog nosa. Naročito mu je smetalo visoko čelo, kaže ko je još video ženu sa toliko visokim čelom, ono je rezervisano samo za inteligentne muškarce. „I ti pokreti četkicom, pa šta kao da ih ja nema“ siktao je slikar. Zulfiks je u slikarevom govoru o Mona Lizi osetio frustraciju i zavist. Da li zbog toga što je on slikao samo pejzaže ili je postojao drugi razlog nije znao. Znao je samo da ga zbog toga mnogo žali. Sa olakšanjem je odahnuo, iako mu je slikareva priča zaokupljala svu pažnju, kad je slikar rekao „Vreme je...“.
Slikar je seo u turski sed, dlanove sklopio u namaste pozdrav i rekao kadetu da i on, nasuprot njemu, zauzme isti položaj. Još mu je rekao da udahne duboko da oseti kako či struji kroz njega. Zulfiks je precizno ispunjavao slikareva uputstva iako mu nije bilo sve baš najjasnije. „Sada počni sa izgovaranjem moćne reči“ reče slikar „ne brini ništa, sledećih sat vremena budno ću motriti na svaki tvoj korak.“ Zulfiks još jednom udahnu duboko pa krenu, prvo tiho i otegnuto pa sve brže i glasnije da izgovara Klitorina. Celo ostrvce je ječalo od Zulfiksove dernjave. Na početku majmuni i papagaji uplašeni vikom praviše nesnosnu larmu, ali utihnuše i povukoše se u svoja konačišta. Slikar dočeka Zulfiksov pad u trans u istom položaju kao na početku seanse. Zulfiksovo se telo stropošta na ledinu zahvaćeno konvulzijama. Slikar priđe pritisnu mu noge i ruke da se ne bi povredio i zagleda se u njegovo lice, lice koje nije mirovalo ni sekundu, lice koje je prelazilo iz grimase u grimasu. Posle kraćeg vremena telo se umiri a na licu se pojavi zagonetan osmeh. Slikar odahnu, osvrnu se oko sebe i nestade.
Posle putovanja, koje se činilo da traje celu večnost, Zulfik se obrete u polutamnoj sobi. Crveno-žuto-ljubičasto svetlo koje je dolozailo kroz prozor sa ogromne rotirajuće reklame za 5D film, akcionu dramu, Silvestera Arnolda osvetli mu na trenutak deo sobe u kom se nalazio krevet. Priđe još korak dva krevetu i vide nju kako spava. Svetlo još jednom obasja krevet i noćni stočić na kome se nalazila fotografija njega i Klitorine. Sad je bio sasvim siguran da je na pravom mestu, da je spašen. Hteo je od sreće da vrišti i skače, ali se na vreme zaustavio jer nije želeo da je probudi, uplaši. Seo je kraj kreveta i posmatrao je dok spava. A na radiju je išla ona stvar „Ja je gledam kako spava i lepa je boli glava...“.

KRAJ