Citati

[Ametist]

[Fingolfin The Elf King]

[DevouredSoul]

Da li je to jednostavno ljudska glupost ili slabost, opshta ljudska sudbina, ili su onaj sentimentalni egoizam, ova beskarakternost, nechistota i dvojnost osecjanja samo osobenost stepskih vukova? Ako je ta podlost bila opshteljudska, e, onda se moje prezrenje sveta moglo sruchiti na njega novom snagom; ako je to bila samo moja lichna slabost, onda je to bio povod za orgiju samopreziranja.

Takav je bio chitav moj zhivot, ono malo srecje i ljubavi bile su iste kao ova ukochena usta: malo crvenila na ukochenom licu.

Nauchite da shvatate ozbiljno ono shto je dostojno ozbiljnog shvatanja, a smejte se svemu drugom.

Urazumite se najzad! Treba da zhivite, treba da nauchite da se smejete. Treba da nauchite da slushate prokletu radio-muziku zhivota, treba da cenite duh koji njome provejava, treba da se smejete chitavom rasulu u njoj. To je sve, vishe se nishta od vas i ne trazhi.

Herman Hesse ~ Stepski Vuk

[Fingolfin The Elf King]

Opet ja malo sa Andrićem:

„Kad bismo svi mi imali mogućnosti, hrabrosti i snage da samo jedan deo svojih maštanja i najvrelijih želja pretvorimo u stvarnost, samo u jednom času svog života, bilo bi celom svetu jasno ko smo, šta smo i kakvi smo, i šta sve mi ljudi možemo da postanemo i budemo.“

[DevouredSoul]

Ajde da malko ozhivim ovu temu, shteta je.

Bukowski - Beleshke starog pokvarenjaka

~ Svaki mushkarac se plashi da je peder. Postajem pomalo umoran od toga. Mozhda bi trebalo svi da postanemo pederi i da se opustimo [...]. Previshe ljudi se plashi da pricha protiv pedera - intelektualno, kao shto se pre previshe ljudi plashi i da pricha protiv levichara - intelektualno. Nije me briga kuda to ide, jedino znam da je previshe prelashenih ljudi.

~ U poslednje vreme srecjem previshe intelektualaca. Dosadili su mi ti sjajni umovi koji moraju recji neshto pametno chim otvore usta. Dosadilo mi je boriti se za svaki pedalj slobode duha. Zato sam tako dugo izbegavao ljude, a kada ih susrecjem sada, zakljuchujem da se moram vratiti u svoju jazbinu. Ima i drugih stvari osim pameti: to su insekti i palme i bibernice. I uzecju bibernicu za svoju jazbinu, a vi se smejte koliko hocjete.

~ Stigao sam do sledecjeg vagona i bacio kartonske reklame i otvarach za pivo na pod.
- Shta je?
- Shta je? Shta je? Zajebi ti to
- Shta se dogodilo?
- Jedan pogreshan korak i chovek mozhe da pogine. Zar vi, idioti, ne shvatate to?
- Niko tu josh nije poginuo.
- Niko i ne pije kao ja, isto tako.

~ Gradove su podigli da ubiju ljude. Ima srecjnih gradova, a i onih drugih. Uglavnom onih drugih.

~ Svet stvara ludake od svih nas, pa chak su i sveci sumanuti - nishta nije poshtedjeno.

~ Sramota me je shto sam pripadnik ljudskog roda, ali ne zhelim nishta vishe pridodati toj sramoti, zhelim joj otrgnuti jedan deo.

~ ... Ali ta igra polako prestaje. Bog jednostavno nije platio stanarinu, niti se pojavio sa bocom vina, bez obzira koliko mu oni pevali ili prljali jedinu chistu odecju na tom podu. Bog je rekao chekajte, ali teshko je chekati kada ti je zheludac prazan, a u dushi nisi srecjan i mozhda cjesh dozhiveti samo 55, a poslednji put kada se Bog pojavio, bilo je to skoro pre 2000 godina, pokazao je nekoliko jeftinih karnevalskih trikova i dozvolio da ga izradi nekolicina Jevreja.

~ Nisam se odluchio ni za jednu stranu, osim za stranu ljudske dushe, shto posle svega zvuchi poprilichno shuplje kao uzvici prodavca novina, ali to je pretezhno moja dusha, shto znachi i tvoja, jer ako nisam stvarno zhiv, kako te onda mogu shvatiti?

~ Samoubistvo? Samoubistvo izgleda neshvatljivo, osim ako ti sam ne razmishljash o njemu. Ne morash biti chlan pesnichkog sindikata da bi ushao u klub.

~ Kad ljubav postane zapovest, mrzhnja mozhe postati uzhitak.

~ Kad nema bola, to je kraj osecjanja; svako nashe zadovoljstvo je trgovina sa Djavolom.

~ Razlika izmedju umetnosti i zhivota je u tome shto je umetnost podnoshljivija.

~ Hrabrom choveku nedostaje mashte. Kukavichluk je obichno uzrokovan nedostatkom pravilne ishrane.

~ Gotovo se svako rodi kao genije, a umre kao idiot.

[Fingolfin The Elf King]

Joooj, kako mi se čita Bukovski

Borislav Pekić, 1999: antropološka povest

Kad čovek umre, njega više nema. Ono čega nema ne može nikuda da ode.
Za ljude je smrt kad nečeg više nema?
Da.
Nema ili se ne vidi?
Kad ne postoji.
Ne postoji ili se ne oseća?
Kolebao se, kad ne postoji, ne živi više.
Ne živi ili se ne pamti.

Dosledna žudnja za prošlošću, povratak u prvobitnu sreću, braćanje u Raj, moralo bi se produžiti u agoniju, moralo bi obuhvatiti i smrt iz koje se sve, pa i čovek, rađa. Rađa, vraćajući se. Ali, čovek se iz tog kruženja isključio. On se rađa, no rođenju ne vraća. On z a i s t a umire. Zato se smrti i plaši. Jedino živo biće koje od smrti zazire. Jer, samo za njega smrt je konačan nestanak.

Ono što mora da bude nije nesreća. Nesreća je samo ono što ne mora biti, a ipak se događa.

Život je kopija mašine koja rđavo radi...

Čovek je sam, stvoren da sam živi i sam umre.
Čovečanstvo ne postoji.
Postoje samo nezavisni oblici opšteg ljudskog tipa.
Svaki je čovek čovečanstvo za sebe.
Svet kao Celina iluzija je pogrešne perspektive.
Postoje samo svetovi, onoliko svetova koliko ima ljudi.
Svaki je svet dimenzija za sebe.
Svaki je svet posed svog čoveka, neporediv sa svim drugim i nepojmljiv od svakog drugog.

Svaka je civilizacija limitirana svojim idealom i nalazi kraj kada ga ostvari ili kada mu je vrlo blizu.

’Ljudi su’ – rekao mu je njegov tutor, Prvi robot – ’držali da su od Boga stvoreni svi jednakim i da među njima u pogledu sposobnosti i prava nema nikakve razlike. To je dovelo do toga da je svako mislio da se može baviti svačim, a to do toga da su se i najozbiljnijim problemima bavili nekompetentni primerci Vrste.’

Smrt je bila cena za život koju je svaki čovek morao da plati.

Izgleda, mislio je, da je volja za životom obrnuto proporcionalna razlozima za njega.

Čoveka čine njegove nesavršenosti. Savršen čovek nije više čovek bez obzira na to šta je u međuvremenu.

Čovek nije jedino što jeste. On je i ono što je bio. On je i razvoj i rezultat razvoja u toku milenija, razvoja koji je u svakom od nas. Kao spirala čiji se kraj gubi u tajnama Pramulja, a kraj vidiš ispred sebe. Kraj ne možeš dobiti ako se spirala ne odvija ispočetka.

Naučna radoznalost poduprta ličnim interesom jača je od zdravog razuma.

Istorija Homo sapiensa i nije drugo nego konfuzna razionalizacija besmislenosti, besmisao idejom napretka podignuta u sfere razuma.

Nekada se ludovalo kolektivno. U epskim zajednicama ludila. Na dečjim krstaškim ratovima. U spaljivanju veštica. Sa kaluđerima flagelantima Velike kuge. U cirkusu Maksimusu, na vizantijskom carigradskom Hipodromu, u logoru Aušvic ili na fudbalskoj utakmici. Na masovnim relijima fanatizovanih stranaka. Na kriptičnim misama ezoteričnih sekti. U Gulagu ruskog severa. Po revolucionarnim konventima koji su ubijali svoje miropomazane kraljeve. Od svega toga danas su ostale jedino fudbalski stadioni i poneki parlament.

– Kako bi se, za ime boga, jedno savršeno, ali smrtno čovečanstvo organizovalo u neku suvislu istoriju, ako bi imali ijednog praktičnog besmrtnika? On bi svaku istoriju pokvario.
– Ne verujem. Poznajući ljude, oni bi ga vrlo brzo ubili.
– Kako, ako je besmrtan?
– Našli bi već način.

Kolevka i raka imale su isti oblik i u tome je ležala jedina čovekova nada.

Bog je, najzad, mogao propustiti p o n e š t o da stvori, a mi s v e moramo da uništimo.

Izvesnost u našem svetu totalna je. Zato mi život proživljavamo dva puta. Jednom, predviđanjem događaja, drugi put, događanjem predviđenog (praktično koliko puta hoćemo, koliko puta odvijemo pred sobom život koji je ceo već u nama svijen). Mi se sećamo života koji tek treba da preživimo. Mi umiremo pre nego što nas je život smrti doveo. Naša agonija počinje našim rađanjem.

[Fingolfin The Elf King]

Čarls Bukovski, Holivud:

„Novac je kao seks“, rekao sam. „Čini se mnogo važniji kad ga nemaš...“

Žena pored mene stenje i gura ruku u gaće. ’Madam’, pitam je, ’da niste nešto izgubili?’

Kockar bez izgovora je kockar koji ne može da tera dalje.

Često, kad sam s ljudima, bilo dobrim ili lošim, čula mi se jednostavno zatvore, zamore se, dignem ruke od svega. Učtiv sam. Klimam glavom. Pravim se da razumem, jer ne želim nikoga da povredim. To je jedna od slabosti koja me uvaljuje u najveća govna. U tom trudu da budem ljubazan prema drugima, duša mi se najčešće pretvori u neku vrstu spiritualnih špageta.

Platio sam barmenu, pa smo izmakli stolice i pošli ka izlazu. Ponovo sam zapazio kožne jakne i mekotu tih lica, i osetio kako nema mnogo radosti ili smelosti ni u jednom od njih. Bilo je nešto sakato u tim jadnicima, nešto im je falilo, i osetio sam kao neki grč, na trenutak, došlo mi je da ih zagrlim, da ih grlim i tešim kao neki Dostojevski, ali znao sam kako to, na kraju, nikud ne bi odvelo osim ruganju i poniženju, i mene i njih. Svet je na neki način predaleko otišao i nije više lako biti spontano saosećajan. To je nešto na čemu svi moramo ponovo da radimo.

„Znači“, rekla je Sara, „to su tvoji čitaoci?“
„Većina je takva, mislim.“
„Zar baš nemaš neke inteligentne?“
„Nadam se.“

Naravno, smrad čitave stvari bio je u tome što su mnogi bogati i slavni u osnovi imbecilne gnjide i gadovi. Jednostavno utrče u neku veliku kintu negde. Ili se obogate na gluposti široke publike. Obično su bez talenta, bezočni, bezdušni komadi govneta na dve noge, ali su za publiku bogoliki, predivni idoli. Loš ukus stvara mnogo više milionera od dobrog ukusa. Na kraju, sve se svodi na to ko je pokupio više glasova.

Pisanje je čudno. Osećam potrebu da pišem, to je kao bolest, droga, teška prinuda, a ipak ne volim da mislim o sebi kao piscu. Možda sam upoznao previše pisaca.

Bio sam pomalo tužan što nisam mlad da sve to ponovo radim, opijanje, makljaža i zezanje sa rečima. Kad si mlad, stvarno možeš da trpiš udarce. Hrana je bila nevažna. Važno je bilo piće i sedenje pred mašinom. Mora da sam bio lud, ali ima raznih vrsta ludila, a neka od njih su pravo uživanje. Gladovao sam da bih imao više vremena da pišem. To se jednostavno više ne radi. Gledajući taj sto, ponovo sam video sebe kako sedim za njim. Bio sam lud i znao sam to i nije me bilo briga.

Vrata sobe su se otvorila i pojavio se Džek Bledso. Bog te, bio je to mladi Kinaski! Bio sam to ja! Osetio sam neki nežan bol u grudima. Mladosti, kurvo stara, kud si nestala?

„Najgore je na svetu biti trezan usred gomile pijanih idiota.“

Kad god se meni neko obrati, dođe mi da iskočim kroz prozor ili se bar spustim liftom. Ljudi jednostavno nisu zanimljivi. Možda i nisu stvoreni za to. Ali životinje, ptice, čak i insekti jesu. Ne umem to da objasnim.

Pesma ima neku vrednost, verujte mi. Čuva te da skroz ne poludiš.

Voleo sam da gledam boks. Podsećao me nekako na pisanje. Potrebno je isto: talenat, muda, kondicija. Osim što je kondicija mentalna, duhovna. Nikad nisi pisac. Moraš da postaneš pisac svaki put kad sedneš pred mašinu.

[DevouredSoul]

Bukowski (((: Eto ideje, shta da uzmem iz biblioteke sutra. Malo da osvezhim memoriju (opet).

Elem, dame i gospodo - Ferid Muhicj

~ Odluchiti se na putovanje, da bi se neshto videlo, znachi priznati da se unutra, u sebi, nema shta videti! Da nema nishta vredno gledanja.

~Bezbrojni ljudi, zaslepljeni i gluvi, kao da su iznajmljeni da prozhive zhivot nekog drugog, kao da sebe niti znaju, niti su se nekada upoznali ili barem sreli sa onima koji jesu.

~ Biti odnesen na poljupcima! Isčezavati, čileti, sloj po sloj, utoliko sjajniji ukoliko je podloga, ukoliko je temelj sjaja tanji! Ako uistinu i jeste “svaki čovek na gubitku”, da li bi sudbina štita od Zlata, ako bi je čovek samo mogao do kraja proživeti, mogla označiti bar nekakav minimum u onom krajnjem, jedino važnom bilansu? Bez dobiti, bez ušteđenog, i baš zato, sav sačuvan!? I ako i nije moguć takav život, nije li samo uviđanje da ga je moguće zamisliti, u neku ruku odgonetka. Da nije uklonjen iza neprobojnog stakla, Štit od Zlata sigurno bi nam i pokazao šta znači - život bez gubitka. Ili - očuvanost kroz gubitak; potpuna očuvanost kroz potpun gubitak.

[Habit]

Covek bez zemlje, Kurt Vonegat


“Nema razloga da dobro ne pobedi zlo, kad bi se samo andjeli organizovali po pravilima mafije.”


“ Tuzicu sudu duvansku industriju Braun & Vilijamson, proizvodjace cigareta pal mal, i trazicu im milijardu dolara! Otkako sam poceo sa samo dvanaest godina, nikada nisam pusio, i to jednu za drugom, nista drugo osim pal mal bez filtera. I vec dugi niz godina, Braun & Vilijamson obecavaju mi da ce me ubiti.
Ali, meni je sada osamdeset druga. Bas vam hvala, smrdljivi pacovi. Poslednja stvar koju sam zeleo je da budem ziv kada se tri najmocnija coveka na celoj planeti zovu Bus, Dik i Kolon – Zbunjara, Djoka i Debelo crevo.”


“Evolucija, sto se mene tice, moze da ide do dodjavala. Kakva smo mi greska. Naneli smo smrtne rane ovoj predivnoj planeti koja daje zivot – jedinoj u celom Mlecnom putu! – stolecem izivljavanja s prevozom. Nasa vlada vodi rat protiv droge, je l’ tako? Neka samo tragaju za naftom. Price o opojnoj destruktivnosti. Stavite malo toga u kola i mozete da idete sto milja na sat, pregazite komsijskog psa i razbucate Zemljin omotac u paramparcad. Pa zasto, sve dok smo homo sapiensi, ne bismo vrsljali naokolo? Hajde da popusimo dzoint do kraja. Da nema neko atomsku bombu? Ko danas nema atomsku bombu?
Ali, u odbranu ljudskog roda moram da kazem da, bez obzira na istorijsku epohu, ukljucujuci i Rajske vrtove, svi su jednostavno stigli dovde. I, s izuzetkom Rajskih vrtova, vec su se igrale sve te igre od kojih covek lako poludi, iako na pocetku nije bio lud. Neke od izludjujucih igara koje se danas igraju su ljubav i mrznja, liberalizam i konzervativizam, automobili i kreditne kartice, golf, i zenska kosarka.”


“Evolucija je strasno kreativna. Eto kako smo postali zirafe.”


“Ako zaista hocete da povredite svoje roditelje, a nemate petlju da budete homoseksualac, najmanje sto mozete da ucinite jeste da se otisnete u umetnicke vode. Ne salim se. Od umetnosti se ne da ziveti. Umetnost je veoma human nacin da zivot postane podnosljiviji. Baveci se nekom umetnoscu, ma koliko dobro ili lose, dusa ce vam, za boga miloga, uznapredovati. Pevajte pod tusem. Igrajte uz radio. Pricajte price. Napisite prijatelju pesmu, makar bila nikakva. Trudite se koliko god mozete. I bicete neizmerno nagradjeni. Stvoricete nesto.”

“Mi smo ovde, na Zemlji, da bismo mlatili praznu slamu. Ne dopustite da vas bilo ko uveri u suprotno.”

“Mislite da su Arapi glupi? Od njih smo preuzeli nase brojeve. Pokusajte da delite slozene brojeve rimskim brojkama.”


“Ma koliko korumpirani, pohlepni i bezdusni postali nasa vlada, nase korporacije, mediji i verske i dobrotvorne ustanove, muzika ce uvek biti cudesna.
Ako ikada, ne daj boze, umrem, neka mi ovo bude epitaf:
Jedini dokaz za postojanje boga
koji mu je bio potreban
bila je
muzika”


“Svako ko je studirao prirodne nauke i razgovarao sa naucnicima uvidja da nam trenutno preti strahovita opasnost. Ljudska bica, prosla i sadasnja, ispusila su svoje.
Najveca istina sa kojom se sada valja suociti – zbog cega cu verovatno ostati neomiljen do kraja zivota – jeste da misim da ljudi nimalo ne haju da li ce planeta nastaviti da fukcionise ili ne. Cini mi se da svako zivi kao da je clan Anonimnih alkoholicara, od danas do sutra. Bice nam dovoljno jos samo nekoliko dana. Poznajem jako malo ljudi koji sanjaju o svetu koji ce naslediti njihovi unuci.”


“Hteo sam da sve izgleda kao da nekog smisla ima, da grc kod svakog coveka zameni srecan kraj. Bavio sam se lazima, sve se uklapalo skroz, i tako ovaj tuzni svet pretvorih u raj.”

“Mislim da romani koji se klone tehnologije zivot predstavljaju u pogresnom svetlu, jednako pogubno kao sto su viktorijanci pogresno predstavljali zivot zaziruci od seksa.”

“Najgora izdaja u S.A.D. je reci da Amerikance ne vole, bez obzira na to gde su, bez obzira na to sta tamo rade.”

“Najsmesnija sala na svetu: ’Nocas sam sanjao da jedem flanelske kekse. Kad sam se probudio, od cebeta ni traga!’ ”


“A ako ja ikada, ne daj boze, umrem, nadam se da ce te reci: ‘Kurt je sada gore, na nebu.’ To mi je omiljena sala.”


“Moje poslednje reci? ‘Zivot nije nacin da se bilo ko ophodi prema zivotinji, pa cak ni prema misu.’
Napalm je izasao sa Harvarda. Veritas!
Nas predsednik je hriscanin? Isto je bio i Adolf Hitler.”


“Moj otac je govorio: ‘Kad sumnjas, zameni kralja i topa.’ ”

[DevouredSoul]

Dupli

[DevouredSoul]

Milorad Pavicj - Hazarski rechnik

~ Danashnja chitalachka publika smatra da je pitanje mashte iskljuchivo u nadlezhnosti pisca i da je se ta stvar uopshte ne tiche.

~ U snu osecjamo se kao riba u vodi. Povremeno izranjamo iz sna, okrznemo okom svet na obali, ali opet tonemo s zhurbom i zhudno, jer se osecjamo dobro samo u dubinama. Pri tim kratkim izranjanjima na kopnu opazhamo jedno chudno stvorenje tromije od nas, priviknuto da dishe na drugi nachin no mi i zalepljeno za svoje kopno svom svojom tezhinom, pri tom lisheno slasti u kojoj mi zhivimo kao u sopstvenom telu. Jer ovde dole slast i telo su nerazluchivi i jedno su isto. To stvorenje napolju, to smo takodje mi, ali mi kroz milion godina i izmedju nas i njega pored godina lezhi i strashna nesrecja koja se sruchila na tog napolju, poshto je odvojio telo od slasti.

~ Jedan je od sigurnih puteva u buducjnost (jer ima i lazhne buducjnosti) icji u pravcu u kojem raste tvoj strah.

~ San je svakodnevni kaj zhivota, mala vezhba smrti.

~ Razlika izmedju dva da mozhe biti vecja nego izmedju da i ne.



~ U istini se mozhe nacji samo ono shto se u nju stavilo.

~ Kao mlad chovek zagledao sam se u neku devojku. Nije me primecjivala, ali ja sam bio uporan i jedne vecheri sam Sofiji (ona se tako zvala) govorio o svojoj ljubavi tako zharko da me je zagrlila i na svom obrazu osetio sam njene suze. Po ukusu tih suza odmah sam poznao da je slepa, ali to meni nije smetalo. Ostali smo zajedno zagrljeni kad se iz oblizhnje shume zachuo topot konja.
- Je li beo taj konj, chiji se topot chuje kroz nashe poljupce? - upitala me je.
- Ne znamo i necjemo znati - uzvratio sam - dok ne izadje iz shume.
- Ti nishta nisi shvatio - reche Sofija i u tom iz shume izadje beo konj.
- Jesam, sve sam shvatio - uzvratih i upitah je kakve su moje ochi.
- Zelene - reche ona.
Pogledajte, moje ochi su plave...

~ Kad uveche usnimo, mi se zapravo svi pretvaramo u glumce i odlazimo uvek na drugu pozornicu da odigramo svoju ulogu. A danju? Danju na javi tu ulogu uchimo. Ponekad, ne nauchimo je kako valja i onda ne smemo da se na pozornici pojavimo i krijemo se iza drugih glumaca koji bolje znaju svoje rechi i korake za taj put.
A ti, ti si onaj koji dolazi u dvoranu da vidi nashu predstavu, a ne da glumi. Neka tvoje oko padne na mene u chasu kada budem dobro uvezhbana, jer niko nije svih sedam dana u nedelji ni mudar ni lep.

~ Znanje je pokvarljiva roba, za chas ubudja. Kao buducjnost.

~ Moj zavichaj je tishina, moja hrana cjutanje. Sedim u svome imenu kao veslach u chamcu. Ne mogu da zaspim koliko te mrzim.

~ Svake vecheri kad poljubim svog dragog, ja pomislim: sasvim je prirodno da cju jednom ugristi suvishe duboko...

~ Suvishe si mudar kad govorish sa mnom. A ja gledam oblake kako plove i nestaju iza planina i u njima prepoznajem svoje nepovratne misli. Iz njih ponekad kaplju suze, ali u kratkim chasovima kada se oblaci razidju, ja izmedju njih ugledam malo chistoga neba s tvojim licem na dnu, jer samo tada nishta me ne sprechava da te vidim onakvog kakav si.

~ Radish jer ne znash da zhivish. Kad bi umela da zhivish, ne bi radila i nikakva nauka ne bi za tebe postojala. Ali, uchili su nas svi samo kako se radi, a niko kako zhiveti.

~ U nauci da bi ishao dalje, dovoljno je da znash samo poslednju rech u svojoj struci. S lepotom nije tako.

[Fuu-chan]

Nisam čitala celu temu, inadam sa da ovoga nije već bilo:

"Poznato je da na svetu postoji mnogo lica na kojima se priroda nije mnogo mučila, niti upotrebljavala fine alate, nego je prosto tesala... Udarila jednom sekirom i ispao nos, drugi put - usne, velikom burgijom svrdnula oči, i tako neuglačano pustila u svet, govoreći: neka živi..."

Gogolj, Mrtve duše


Što niko ništa ne piše?

Evo još jednog: Čehov u pismu svom bratu, povodom uspešne premijere njegove drame Ivanov:

"Ne možeš da zamisliš kako je bilo! Od tako beznačajnog govanceta kao što je moja dramica, napravio se đavo bi ga znao šta."

[leona]

[Mo]

[Orion]