Šta ste poslednje pročitali (od 26.09.2006)

[DevouredSoul]

To mi nije problem. Turobna atmosfera je postojala i u prve dve (dobro, ne toliko turobna koliko groteskna) i to mi je baš leglo. Smeta mi što nije stigao da je uglača, a drugi ljudi jako retko umeju da uglačaju tuđ rad. To se generalno oseća kod posthumno objavljenih knjiga koje nisu gotove. Baš šteta.

[russ66]

ken follett
stupovi zemlje

[Mo]

[Dain]

Milosh Tomash

"Na Savi treshchina"

[Sherif Gile]

Artur Klark - Okidač, ako ne računamo ono kad sam babi čitao uputstvo za lekove Okidač je najdosadnija stvar koju sam čitao.

[GilGaladriel]

"Pygmy"od Čaka Polanika.

Kako se uzme. Još uvek mi se nisu slegli svi utisci o knjizi, ali ono što ipak jeste glavna impresija je da je roman - nejednak.
S jedne strane, stil je jako naporan - ceo roman je pisan iz perspektive trinaestogodišnjeg dečaka kojem engleski nije maternji jezik. Treba vremena da se čovek na to privikne. Međutim, kad se navikneš, Polanik nešto omane, ubaci neku reč ili frazu koju trinaestogodišnji bombaš samoubica iz nekakvog nespecifikovanog totalitarnog društva ne može ama baš nikako da zna. Izleti mu poneka reč za koju se ja iznenadim što znam šta je, ili neka formulacija koja je apsolutno i potpuno tipično američka.
Druga stvar koja mi je išla na živce je što roman oscilira između, praktično, dečjeg patriotskog manifesta i nekakve senke polanicizma, i mislim da ne uspeva da održi ravnotežu između ta dva. Dalje, kraj je prilično zbrzan, a zajebani polanicizmi (sodomija, pedofilija, krv i creva) vrlo lako mogu da se izbace iz knjiga i da se gotovo ništa ne izgubi.
S jedne strane, Pigmej je dopadljiva kritika američkog društva iz pozicije 'autsajdera', ali taj autsajder ultimativno ne postoji. On je predmet fikcije, a ne osoba zasnovana na nečemu realno-postojećem. I ta fikcija jednostavno nije dovoljno dobro promišljena niti razvijena. A drugo, finalna pobeda onoga što možda nije baš 'The American Way', ali je prilično blizu, odnosno predstavlja ideal američkog puta iz perspektive sredovečnog, belog homoseksualca, ostavlja utisak krezubosti američke slobode, ali je problem u tome što se čini da to nije namerno.
Na trenutke roman je odličan, i uključuje onoga ko šita u celu stvar na način na koji to čini "Rant", ali ti trenuci blistavosti su few and far apart. Ostalo je mahom zabavno, predvidivo i velikim delom besmisleno.
Može slobodno da se zaobiđe.

Polanik je inače nejednak u autputu, ali neko pravilo je da izbacuje jednu dobru pa jednu lošu knjigu. Pre Pigmeja je izašao Snuff koji je budi bog s nama, kao da ga je pisao Polanikov menadžer, tako da sam više očekivala od ovoga. Živo me interesuje kakav je Tell all, to je novi romankoji je bio preskup na sajmu. Mada se ne bih nadala pošto je izšo samo par meseci posle Pigmeja, a to sa Polanikom nikad nije dobar znak.

[Orion]

Mati od Maksima Gorkog. Stvarno ima nešto u tim Rusima, jednostavno su ,, tate '' za pisanu reč .
Toliko osečajnosti, ljudskosti, emocija, vere i nade u čoveka, a sve ispričano jezikom lako
prijemčivim svima, a opet toliko divnih rečenica, slika koje ti se prosto formiraju pred očima.. Predivno.

[HilariusBookbinder]

Opsada crkve svetog spasa od Gorana Petrovica. Svideo mi se taj stil pisanja jos kada sam procitao njegovu "Sitnicarnicu kod srecne ruke". Opsada crkve svetog spasa mi se mozda svidela jos vise od sitnicarnice. Gledao sam jedan intervju gde je on rekao da voli takvo pisanje - umetanje price u pricu (ili je on to rekao nekako drugacije?), zaboravio sam sad.
I ono sto drugi zovu - preterivanje - mislim da je on doveo do savrsenstva. Jedan od najboljih delova u knjizi mi je onaj kad pise o krstaskom osvajanju Carigrada 1204 godine. Pa kad su trebali da izaberu cara nove latinske drzave, i izabrali Balduina Flandrijskog, u Svetu Sofiju je uleteo dvoglavi orlic, preleteo iznad njihovih glava, i odleteo u pravcu Nikeje.

[ElveSingolo]

Trenutno citam Lovac u zitu po ko zna koji put i usput Barchesterske tornjeve(ne svidja mi se)

[HilariusBookbinder]

Kuca sa sedam zabata od Natanijela Hotorna, pre toga Skerletno slovo. Moram da nabavim njegove price, mislim da je Minervino izdanje i da se zove Cudesne Price, ali nisam siguran.

[Shieldmaiden]

Posle mnogo godina opet sam uzela da čitam Artura Konana Dojla. Ranije sam imala prilike da čitam samo pojedine njegove priče o Šerloku holmsu na srpskom, a sada imam kompletno faksimil izdanje na engleskom. Što više čitam, to se više oduševljavam koliko je moderna BBC-jeva adaptacija Šerloka u stvari verna, iako su slučajevi izmenjeni.

[HilariusBookbinder]

[Shieldmaiden]

Jedini način da se Šerlok snima, a da ima smisla, bio je da se modernizuje. Nakon fantastičnog Džeremija Breta besmisleno je pokušavati snimiti klasičnog Holmsa. Mislim da su svi detalji vezani za Holmsov karakter prisutni u novoj seriji, čak i više nego u drugim adaptacijama. Šerlok je lenj (sem kad ne radi na slučaju), sociopata, nadmen, sujetan i potpuno slep za neke stvari u životu kao što su osećanja ili činjenice koje su njemu nevažne (tipa da se Zemlja okreće oko Sunca). Takođe, više odgovara po godinama od ijednog glumca koji ga je do sada igrao, jer se prvi slučaj dešava kad on i Votson imaju oko trideset godina. Jedino što još nisu uveli narkomansku crtu, a za to još ima vremena.

Po meni boljeg slučaja nema od "Baskervilskog psa". Ni jedan drugi nema tu atmosferu.

Nil Gejmen je napisao zanimljiv omaž Konanu Dojlu i Lavkraftu kroz kratku priču "A Study in Emerald" u kojoj se prepliću viktorijanska Engleska i Ktulu mitologija. Čak i dizajnom podseća na originalne feljtone o Holmsu u listu Strand, sa sve reklamama i ulustracijama.
http://www.neilgaiman.com/mediafiles/ex ... merald.pdf

Izvinjavam se zbog offtopica. Mogu prebaciti postove na temu posvećenu seriji, pa da tamo divanimo.

[alcesta]

Može.

Ja se u teoriji ne slažem da nema smisla više snimati klasičnog Holmsa, ali posle Džeremija Breta ne mogu da zamislim ko bi meni valjao u praksi, verovatno niko.
Ni ja ne volim preterivanje u modernizaciji klasika, ali ovaj novi Holms mi je baš dobro pogođen, duh je očuvan a spoljašnjost je samo forma, posebno u prvoj epizodi se to dobro vidi. Očekivala sam da mi se neće dopasti baš zato što je modernizovan, a sad jedva čekam novu sezonu. Ima toliko sitnih detalja koji su sačuvani iz originala i daju mu atmosferu.
Btw, moja faksimil izdanja Holmsa su u očajnom stanju, lovim strane po sobi ali uvek se iznova oduševljavam stilom i jezikom. Moraću da vidim za neko novije izdanje koje bi bilo izdržljivije...

[DevouredSoul]

Uf, dugo nisam pisala ovde, al' ajde da navedem samo neke.

Puštena sam s kanonskog lanca, pa sad čitam šta mi se ćefne. Rešila sam malo da se obavestim o onome što je trenutno aktuelno, čisto reda radi.
Tako sam uzela 2 knjige od Gordera, "Sofijin svet" i "Zamak u Pirinejima". Sofijin svet je simpatična knjiga, mada i dalje nisam sigurna kome je tačno namenjena. Pretpostavljam da to što nisam oduševljena knjigom ima veze sa godinama i sa dosadašnjim sretanjem sa filozofijom, a najviše sa tim što smatram da je Gorder nikakav pisac. Zamak je mnogo gori od Sofije, mislim da Gorderovo insistiranje na podučavanju može da znači da možda i nije trebalo da napušta katedru (koliko sam shvatila, on je profesor, ne?).
Pročitala sam i "Avanture nevaljale devojčice" od Ljose i čitava knjiga mi je bila deja vu. Nemam pojma odakle mi je poznata ta priča o fatalnoj ženi koja menja identitete, ali sigurna sam da sam je sretala nekoliko puta. U svakom slučaju, ništa preterano originalno što bi zaslužilo Nobela, bar ne kad je ovaj roman u pitanju.

Sa druge strane, konačno sam se upoznala sa Hornbijem i prijatno sam iznenađena. Kao što sam već napisala na jednoj temi, ne čitam baš često tu vrstu literature, ali cenim da ću pročitati sve što nađem od njega. Dopada mi se stil, humor, pa čak i teme koje obrađuje. Zbog toga sam uzela i Parsonsa, sa kojim ga često porede, ali nije mi se ni približno toliko dopao.

Prvi put u životu sam čitala nešto od Endea što nije namenjeno deci i oduševljena sam. U pitanju je "Ogledalo u ogledalu". Knjiga je fenomenalna. Čitava ideja podseća malo na Borhesa, možda čak više na Bucatija, pa onda i ne čudi zašto mi se dopala.
Pročitala sam i "Maslačkovo vino" od Bredberija i nekako mi nije legla knjiga, ne znam ni sama zašto.

I da ne davim dalje, trenutno čitam "Potraži moje lice" od Apdajka. Preporučujem svima njegova dela, mene je prvi roman o Zeki malo podsetio na Bukovskog, a znano je koliko volim Bukovskog, pa mi je Apdajk došao kao poručen. "Potraži moje lice" je drugačiji roman, u pitanju je forma intervjua, a čitav roman je zapravo priča o posleratnoj američkoj umetnosti. U pitanju jeste fikcija, ali dosta toga se oslanja na istoriju, pa ko voli ovakav način obaveštavanja o istoriji, roman mu dođe kao poručen.

Eto, toliko