Kratke price

[alcesta]

Ma tamo su ionako svi ludi meč 4. lige gleda 60000 navijača ali priča je odlična, nema šta.

[HilariusBookbinder]

Vladan Matić
PRODAVAC PRIČA

Ulazim, odeven u svetlosmeđu odoru svoga esnafa, u grad, koji je utopljen u zlato sredozemnog sumraka. Trg na kojem stojim, u levom donjem uglu slike, ukošen je, a iza kulisa zgrada, u tmini, čuje se more.

Ko će me slušati na praznom trgu? Stojim, i čekam da se na njega spusti noć.
I dalje sam sam.

Ja sam prodavac priča u vremenu kuge.

[HilariusBookbinder]

A sad, dve priče o pisanju:

Stanislav Vinaver
SVET

Svet je velika knjiga. I ja sam jednom osetio neku čežnju za pisanjem. Priđoh i stadoh da urezujem reči i činilo mi se da čujem glas koji mi diktira.
A posle, začuđen, pogledah po ispisanoj strani.
Bila je puna raznolikih, čas krivih, čas ukrućeno pravih, čas sitnih i nečitkih, čas krupnih i razgovetnih, ćudljivo nabacanih, crta i šara.



Nebojša Ćosić
IMPULS

Jednog jutra inicirao sam sva četiri temena pravilnog paralelograma koji se beleo na zidu moje sobe. Iz tačke preseka dijagonalnih duži suknuo je plamen nepoznatog sastava i nestao u sedam otvora moje glave. Odmah iza toga uzeo sam pero i počeo da pišem. Kako je pisanje odmicalo moja hronična glavobolja postajala je sve podnošljivija. Za vreme pisanja oko usana nije prestajao da mi titra osmeh. Kada sam nakon dugo godina SVE ISPISAO i ozaren stao pred ogledalo, ugledah u njemu ruku u beloj gumenoj rukavici uronjenu do korena šake u drhtavi predeo mlečnobele boje. Micanje prstiju lagano je pokretalo sive tanušne stabljike mestimice iznikle na površini predela. Mene u ogledalu nije bilo. Samo sam osećao prste na potiljku i naglo jačanje glavobolje. Moje dalje kretanje se odvijalo u vlažnoj pomrčini pećine čiji su zidovi bili kao od ljudskog mesa.

[HilariusBookbinder]

Odlična Borhesova priča:


PLOČA

Ja sam drvoseča. Ime nije važno. Koliba u kojoj sam se rodio i u kojoj ću uskoro umreti nalazi se na kraju šume. Za šumu kažu da se prostire do mora koje okružuje čitavu zemlju i po kojem se kreću drvene kuće jednake mojoj. Ne znam; nikada to nisam video. Niti sam video drugu stranu šume. Moj stariji brat, kada smo bili mali, naterao me je da se zakunem da ćemo nas dvojica iseći celu šumu dok ne ostane ni jedno jedino drvo. Moj brat je umro i sada tražim nešto drugo i nastaviću da tražim. Ka zapadu teče jedna rečica u kojoj umem da pecam rukom. U šumi ima vukova, ali vukovi me ne plaše a moja sekira mi nikada nije bila neverna. Nisam vodio računa o svojim godinama. Znam da ih je mnogo. Moje oči više ne vide. U selu, u koje više ne idem jer bih se izgubio, bio me glas da sam škrt, ali, šta je mogao da prikupi jedan drvoseča iz šume?
Zatvaram vrata od kuće kamenom da ne bi ulazio sneg. Jednog popodneva čuo sam teške korake, a zatim jedan udarac.Otvorih i uđe neko nepoznati. Bio je visok i star čovek, ogrnut izlizanim gunjem. Preko lica mu se protezao ožiljak. Godine kao da su dale više odlučnosti negoli slabosti, ali primetih da mu je teško da hoda bez štapa. Razmenismo nekoliko reči kojih se ne sećam. Na kraju reče:
- Nemam doma i spavam gde mogu. Prešao sam celu Saksoniju.

Te su reči odgovarale njegovoj starosti. Moj otac mi je uvek govorio o Saksoniji; sada svet kaže Engleska.
Imao sam hleba i ribe. Tokom jela nismo razgovarali. Počela je da pada kiša. Od koža mu složih ležaj na zemljanom podu, gde je umro moj brat. Kada je pala noć, zaspali smo.
Razdaljivalo je kada izađosmo iz kuće. Kiša je prestala, a zemlja je bila prekrivena svežim snegom. Pade mu štap i naredi mi da mu ga podignem.
- Zašto bih te poslušao? - upitah.
- Zato što sam kralj - odgovori.
Pomislio sam da je lud. Podigoh štap i dadoh mu ga. Progovorio je različitim glasom.
- Ja sam kralj Secgensa. Mnogo sam ih puta vodio do pobede u teškoj bici, ali u sudbonosnom času izgubih kraljevstvo. Moje je ime Isern i od Odinovog sam soja.
- Ja ne obožavam Odina - uzvratih. - ja obožavam Hrista.-
Kao da me nije čuo prosledio je: - Idem putevima izgnanstva ali sam još uvek kralj zato što imam ploču. Hoćeš li da je vidiš?- Otvori koštunjavu šaku. U ruci nije bilo ničega. Bila je prazna.Tek tada primetih da ju je stalno držao zatvorenu. Gledajući me netremice, reče:
- Možeš je dodirnuti.
Sa izvesnim oprezom dodirnuh vrhom prstiju njegov dlan. Osetih nešto hladno i spazih nekakav sjaj. Šaka se odjednom zatvori. Ništa nisam rekao. On nastavi strpljivo kao da se obraća detetu:
- To je Odinova ploča. Ima samo jednu stranu. Na zemlji ne postoji ništa drugo što bi imalo samo jednu stranu. Dok se bude nalazila u mojoj ruci, biću kralj.
- Da li je zlatna? - rekoh mu.
- Ne znam. To je Odinova ploča i ima samo jednu stranu.
Tada sam osetio gramzivost da postanem vlasnik ploče. Da je moja, mogao bih je prodati za zlatnu polugu i postao bih kralj.
Rekoh skitnici kojeg još uvek mrzim:
- U kolibi imam sakrivenu škrinju novca. Od zlata je i sija kao sekira. Ako mi daš Odinovu ploču, daću ti škrinju.
Uzvratio je tvrdoglavo:
- Neću.
- Tada - rekoh - možeš da nastaviš svojim putem.
Okrenuo mi je leđa. Udarac sekirom u potiljak bio je više nego dovoljan da zatetura i padne, ali u padu je otvorio šaku i u vazduhu videh odsjaj. Dobro sam obeležio mesto sekirom i odvukao mrtvaca do potoka koji beše nabujao. Tamo sam ga bacio.
Kada sam se vratio kući, potražih pločicu. Nisam je pronašao. Tražim je već godinama.

[HilariusBookbinder]

Dino Bucati
ZAKASNELA TRKA

Imao je već pedeset godina kada je primetio da ga neko prati. Sa jakim osećajem nelagode, ubrzao je korak. I onaj iza. Hodao je i hodao, prošao brojne zemlje i kontinente, okeane, išao je gore i dole preko strašnih planina. Svakoga časa se okretao i uvek mu se činilo da vidi nepoznatog kako ga sledi.
Sada je već u dubokim godinama, ali i dalje hoda, ljudi ga gledaju začuđeno. Uvek u begu, činio je poduhvate dostojne ludacima, stvari koje mladić od dvadeset godina ne bi bio u stanju učiniti. Odlazio je, dolazio, zatim ponovo odlazio.
Još i sada je na putu. Svakog časa se osvrne, pogleda i odmah nastavi put. Da se zaustavi, da se odmori, da prestane hodati samo sat vremena, bio bi izgubljen.

[HilariusBookbinder]

Borhes
PRETNJA

To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem.
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali kao i uvek jedinstvena je. Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri Sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije, biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela smirenje.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.

Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.