Untitled, for now... Comment, please!

[Silvanas]

Ili kao na primer ja. Opet se prepoznajem u tvom radu. U read me. Hahaha super je. Hvala ti.

[Iris]

Msm da bi se svaki 15-ogodisnjak bar malo pronasao u tom... sastavu, da ga tako nazovem. Jer je o slobodi, i o preispitivanju sebe. To svi radimo u fazama kad nam dodju bubice, zar ne?

[Maglor the Minstrel]

Pre nego sto se nadovezem na komentar koji ti je dala Shield, samo da se osvrnem na tvoju prvu... pa pricu, ali tvoje pisanje i nema bas formu price, mozda opet neke "stilske vezbe" ili sastava. Elem, radi se o nepoznatom coveku koji iz nepoznatih razloga krece u nepoznatom pravcu, na putovanje sa nepoznatim rokom trajanja. Bilo kakva razrada ovih nepoznanica bi tvoje delo stavilo u kategoriju price. Na ovaj nacin imas sjajan alibi da ostanes neodredjena, da vuces filozofske tangente oko osnovne ideje ili se igras sa opisima, i ti to uopste ne radis lose. Ali ostaje opsti utisak povrsnosti upravo zato sto si odabrala da ostanes neodredjena. Za ovo bi verovatno dobila 5 na pismenom zadatku kod nekog strogog profesora posle dva spojena skolska casa, ali nemoj ocekivati neku konkretnu reakciju na nesto sto si odlucila da ostavis nekonkretno.

Sa druge strane (da ne bude da samo ubijam u pojam ), stoji ono sto je Shield lepo zapazila da vise slikas recima nego sto pises. I da sustina, kada je konacno nadjemo (ja sam morao tri puta da procitam drugu pricu kako bih od sume epiteta video drvece onoga sto si htela da kazes), ume da zvuci malo Koeljasto. Ali to je sada potpuno ok, jer imas 15 godina. Ne mogu da verujem da cu ovo reci, ali Koeljo moze da te posluzi do tvoje recimo 16. godine. Otprilike kao sto je Hese dozvoljen do npr. 19. posle vec moras da otkrivas neke ozbiljnije stvari.
Dakle, kada se stavi u kontekst ono sto pises i koliko godina imas, od tebe se i ne ocekuje neki poseban sadrzaj, ostrina ideje ili neka posebno originalna forma. Tako si i naucena. Ja sam na kraju osnovne skole imao nastavnicu koja je davala bolju ocenu sto se vise epiteta nalazi u tvom radu, pa nas je jedino naucila da pisemo recenice tipa: Osvanuo je lep, topao, crven, suncan, razigran, veseo, obecavajuci, procvetao, letnji, primorski, neverovatan, savrsen, divan, pomalo tuzan, plav, melanholican, nesrecna, cemerna, grozna, strasna, jeziva, kosmarna, uzasna noc. Dok zavrsis recenicu nisi siguran gde, kako, u kom licu i sa kojom idejom si je poceo.
Ono sto hocu da kazem da ti je jos uvek dozvoljeno da se tako igras i da se vidi talenat kad to radis. Meni se konkretno jako dopalo ono drvo sa korenom u mislima ili recimo "slan ukus greske", sjajno receno. To su mozda samo mali delovi, fragmenti, ali oni mogu da ukazu na nesto vece tako da samo citaj i vezbaj.

Uzgred, bas mrzim da komentarisem pesme pa cu to da preskocim, ali thumbs up za Popu, on moze dosta dugo i dobro da te vodi pa ga ne ostavljaj. Probaj i sa nekim lirskim radovima Danila Kisha, ali one ozbiljne zaobidji u sirokom luku, za njih si jos mala. Za njih sam zapravo i ja jos mali.

[Iris]

Maglor the Minstrel, veliko hvala. Zapravo, hvala svima sa konstruktivnim komentarima.
Moj problem je sto, da bi se radilo nesto ozbiljnoje, mora da se radi izvesno vreme. Ja pisem izmedju 20 i 40 minuta, bilo pesme, bilo druge radove, ukljucujuci i sastave za skolu, i tu gubim na kvalitetu, jer posle ne mogu da popravim bilo sta konkretno, sem, mozda, da preformulisem nesto. Ali, mozda je i bolje da ostanem na stm vezbama jos neko vreme, nego da se uplicem u nesto vece sto ne bi ni na sta licilo?
Sto se tice epiteta, oni su mi, iskreno, najlaksi za upotrebu. Upravo to sto kazes, simpromi osnovne skole. Do sada sam valjda naucila da ih koristim kako treba, pa mogu da predjem i na druge stilske figure. Na literarnoj smo na brzaka (nije nam redovna, zbog raznih nekih projekata) pretrcali neke stilske figure za liriku, i za sada mi se nekoliko njih dopada, pa cu probati da vezbam s njima. Objavicu ovde, ako napisem nesto sto mi se svidi. Nadam se da vam ne smeta neka vrsa prozne lirike, poput ovoga do sad?
Ja, u principu, ne citam nekog odredjenog pisca (sem pomenutih pesnika), tako da mi termin Koeljasto ne znaci nista. Radi se o piscu Alhemicara, je l tako?

I jos nesto. Uvek se radujem tim sitnicama u radovima koje tako dobro zvuce. Toga ima kod Pope, a i kod Disa. Dis bi imao mnogo kvalitetnijih stvari, steta sto je tako rano umro. Ja neke njegove pesme bas gotivim.

[Iris]

Evo jos necega. Dugo sam razmisljala da li ovo da postavim. Ovo je jedan stari sastav, i kao takav sadrzi one opise i sve to. Samo sto ga volim previse da bih odolela; sadrzi deo mene. Za one koji se gube u mojim radovima, nosioci poente su boldirani. Ali ovo je kratko, pa ne mislim da ce bilo ko imati problema.

Živeti umetnost

Šetam se ulicama svog malog grada. Vlažan asfalt se presijava srebrno i sinje i delovao bi poput pravog mora da nema gnjecavog smeđeg lišća čije se boje savršeno uklapaju sa morskim; gradeći najneverovatniji mozaik koji u tom trenutku mogu da zamislim. Priroda je umetnost.
Gledam u daljinu. Paleta najnežnijih boja između crvene, žute i plave, isprekidana gustim, vunenim oblacima, nadnosi se nad sivim kvadratićima i modrozelenim mrljama. Gradovi i šume, magla u daljini. Slika je umetnost.
Dobovanje teških kišnih kapi po prozoru moje sobe meša se sa tihom melodijom moje omiljene pesme... Stihija zvuka i ritma. Muzika je umetnost.
Nadnosim se nad beskrajnim prostranstvom praznog lista hartije, sa ratnim oružjem, olovkom, u ruci. Pored mene otvorena mala, tanka knjiga. Mirišljave, smeđe, stare stranice, i moja omiljena pesma. Svetovi koji nikada neće postojati, osim jedan u drugom, preplićući se bezbroj puta. Reči su umetnost.
Preda mnom – provalija. Pogledam dole. Crno, tmina i beskraj. Iz središta ponora, gde su senke guste kao prolivena krv, diže se piramida. Njeno podnožje nastaje i nestaje u senci. Krhka, ogromna u svojoj moći, sačinjena od bele svetlosti i prelivajući se poput duge u svim bojama, lebdi tu, na dohvat ruke, ni na nebu ni na zemlji... Ima bezbroj spratova. Na pretposlednjem: reč, ton, linija. Na poslednjem: život. Umetnost.

[Iris]

Sad mi pade na pamet da je verovatno vecini muka od vezbi i sastava jedne srednjoskolke. Sta da vam kazem, ako je tako, preskocite ovu temu, i to je to. To vam i onako dobro ide. Ostalima hvala.

[Storm leader]

Detalji detalji,jako malo ljudi misli na njih a oni mogu da budu ono najzanimljivije.Svaka čast na uvodnim rečima,imao sam osećaj da sam tamo na trenutak.Zašto mi se čini da bi ovo mogao da bude početak neke filozofske drame.Jako puno može da se izvuče iz ovo malo teksta i da se otvori i rasprava.

[Iris]

Hvala Storm Leader. Nastavnica je za ovaj sastav rekla da mi je poklonila peticu.
Evo jos necega. Ovo je poklon za mog druga Silvanasa kome je danas rodjendan. Kratko je, napisano u trenutku, bukvalno, ali oko dela jedne pesme koji se njemu veoma dopao.
P.S. @Storm Leader: Sto se tice rasprave. Na tu temu uveek postoji neko ko ce ovako ili onako da misli o umetnosti. I kako ti da kazes nekome da nije upravu? (ne mislim bukvalno ti, nego uopsteno) Rasprava bi mogla teci u beskraj... i biti potpuno besmislena. Ili bismo iz nje ipak mogli nesto zakljuciti. Kako ko, a zavisi i od toga ko bi ucestvovao.


Priča o jednom maslačku koji je voleo nebo

Bio jednom jedan mali, žut maslačak, jedini na livadi, okružen travom. Voleo je da posmatra nebo. Pričala mu trava kako svaki maslačak polako postaje sve belji... tiši... I jednoga dana se raspuhne na vetru. Proguta ga nebo. Maslačak je dugo ćutao i dalje ne sklanjajući pogled sa svoda. Onda progovori, tiho, setno, više za sebe:

„Tezim vazduhu.
Ne plašim se da postanem vazduh.
Tako će me neko udahnuti.
Doneću sekund života.“

Prošlo je nekoliko dana i usamljeni maslačak je postao sasvim beo. I dalje je težio nebu. Njegovi pramenovi su podrhtavali na vetru željni slobode, ali još nespremni. Jedne večeri, baš pred letnju oluju, vetar poče da povija čitavo more trave. Smaragdni talasi su na momente potapali maslačak. Ipak, pobesneli vetar ga se dočepa samo na tren i – raznese ga. Nevidljivi beli pramičci leteli su nošeni silinom vazduha. Maslačak je bio srećan.

[Silvanas]

Maslacak je bio srecan...

[Iris]

Odavno nisam pisala na engleskom. Danas sam pronasla jednu staru pesmu i zavrsila je. Sta mislite, lici li na nesto?

Ocean Death

Felt first drops of rain cold on my face,
soon the others broke the surface of the endless ocean.
I forgot about the time and space
trying to enjoy that moment of the strong emotion.
Wind made the water wild and the sky
was just as before its own end or the apocalypse.

A giant wave had brought me back –
aware of danger and fear made me fall!

Have no idea what is gonna be…
What is obviously real is what we don’t wanna see…
Our way is blocked, that might be the end.
We’re running out of time, still there’s a lot that should be said.

We heard a crack resound through the storm
and tried to deny that our ship
just couldn’t carry it off.
Despite all the illusions, safe and warm,
no one lies themselves if they’re not losing grip;
we’re aware our bodies are going down, spirits taking off.

The touch, freezing as a nightmare,
reminded me of something I’ve forgotten long ago.
I sensed Death – the welcome one.

Yes, now we know what is gonna be.
What is real is now the only thing we’re left to see.
Our way is cut, coming to an end.
There is no more time and no more words that could be said.

It was too much, we couldn’t fight it.
I relaxed, let the ocean take me down.