Зраци светлости су споро крчили свој пут кроз плавичасти бескрај, као да обасјавају пут бледим облацима влажне измаглице који су се лењо кретали на свежем поветарцу. Паперјаста магла, светла попут голубице, лебдела је над белим плочником, глатким, чврстим, старим попут времена, прикривајући гримизне потоке који су се сливали међу углачаним мермерним плочама. Понеко дуго, величанствено сечиво лежало је заборављено на хладном камену, или заривено у земљу око изгажене траве вртова који су се преплитали са поплочаним простором. Дрвеће које је преживело туговало је у тишини, док су пламичци и даље тињали на стаблима која су била спаљена и уништена.
Неколико тела је лежало непокретно, сломљених крила, у локвама крви. Неки су још увек држали копља, мачеве и штитове у смртним грчевима, коса улепљених у блату и прашини, док су последњи животни сокови истицали из њих. Ветар је разносио велика китњаста црна и бела пера по целом попришту битке.
Једна прилика се тетурала из измаглице. Деловала је изнурено и повређено, али су њена боса стопала равномерно ходала по осушеној трави, и леђа су јој била стамена, мада благо савијена унапред. Искорачила је из сенке једног дрвета и зажмирила када су јој сунчеви зраци запљуснули лице. Био је то младић; висок, мишићав и наочит, дуге тамне косе која му је падала преко рамена, очију без зеница, иако је деловао као да може савршено да види. Туника му је била расцепана на неколико места, некада можда бела, али сада толико закрвављена да је деловала као да је цела обојена у црвено – баш као и сјајна крила која су му се, полураширена, надвијала над леђима. У једној руци му се налазио исукан мач, чија оштрина је, како је деловало, секла чак и сунчеве зраке који су покушавали да га обасјају, заслепљујуће сјајан и избалансиран, танак као свила а несаломив попут камене хриди; док се другом руком придржао за једно стабло које је и даље стајало усправно.
Погледао је своје оружје и насмешио се. Сва крв је склизнула са застрашујуће глатког сечива још пре неког времена, и сада је мач поново изгледао као да је управо изашао из ковачнице. Као да га је сам поглед на оружје ојачао, повратио је равнотежу и наставио даље, корачавши преко лешева и распаднутог дрвећа, док није зашао на широку, белу стазу. Пратио ју је још неко време, не начинивши икакав звук осим повременог поштапања о мач, и сваким кораком је деловао све исправљенији и одморнији, све док се не поврати потпуно, и док једини доказ о бици на њему не беше само већ очврснула крв на његовој туници и крилима. Тада стиже до степеништа.
Није било превисоко, само неколико десетина степеника, али свеприсутна гримизна течност текла је низ златне ободе чинивши га клизавим, и још палих војника простирало се по њему, чинивши успон напорним и дугим. Међутим, младић се попео уз њега без икаквог застоја, и стао на пространу мермерну платформу на врху, осврнувши се око себе. Платформа је била кружна, оивичена дебелим стубовима, са отвором у средини, величине повеће фонтане, или омањег базена. Над њим није било облака, нити светлости – само сенке, која је оивичавала ивице и плесала унутар мрачног ковитлаца који се издизао унутар провалије. Пар анђела, у пуној ратној опреми, са сребрнозлатним оклопима, стајао је покрај отвора и тихо разговарао о нечему. Са друге стране отвора, прилика са дугим, смеђим огртачем са капуљачом и белим крилима прошараним браонкастим перима, немо је стајала наслоњена на свој штап, окренута леђима од осталих.
Један од анђела се окрете ка придошлици, благо се насмеши, и проговори необичним, просветљеним гласом који је одзвањао невиношћу детета, снагом младости и искуством старца.
''Асмодеје,'' рече, ширући руке. ''Успео си.''
Закрвављена прилика покретом руке показа своју одору и крила.
''Једва, као што видиш, пријатељу... Ко би помислио да су проклетници толико снажни.''
''Ипак их предводи онај који је некада био најузвишенији од нас, Асмодеје,'' рече други анђео, златне косе и нежног, девојачког лика, ''и то не смемо да заборавимо.''
Асмодеј уздахну. ''И нећемо. Таква крвожедност, такве лажи, у телу некога ко је некада био један од нас... то неће проћи нити заборављено, нити некажњено.''
''То ипак није на нама да одлучимо,'' рече први анђео, скоро прекорно.
''Наравно,'' одговори Асмодеј. ''Ипак је то на Њему. А знам да ће он донети праведну одлуку,'' додаде, узгред пришавши отвору и опрезно бацивши поглед у њега.
''Ово је пролаз ка... Нижем свету?'' упита.
Златокоси анђео климну нелагодно. ''Мада, када кажеш 'пролаз', остављаш могућност повратка. Ово је пре... амбис.''
''На стотине Луциферових је већ бачено,'' додаде први. ''Преко пет десетина само у овај. Последње што чујеш док падају су престрашени врисци, а онда чудовишно режање и крици какве никада нисам зачуо, за све време мога постојања. Надајмо се да ће им Он подарити барем мало милости... Ако су сами пролази до Пакла овакви, не желим ни да имам идеју какво је то место.''
Ту поћуташе.
''Какво је стање у Доњим Вртовима?'' коначно упита златокоси анђео.
''Много крвопролића, много смрти... Расечене утробе, сломљена крила, поражена срца. Требаће им много времена да се опораве и васкрсну. Али време је ионако небитно, док год успемо да спасемо шта се спасти може, и вратимо Краљевству некадашњу славу.''
Први анђео тада снажно загрли Асмодеја.
''Нису те сломили, пријатељу. Када те није било толико дуго, помислио сам... Причали су да...'' Овде као да се постиде, и пусти Асмодеја из загрљаја. Нешто крви му остаде на рукама.
''Пахалија,'' рече му Асмодеј са осмехом, ''ако си мислио да сам ја постао слуга Луциферов...'' Осмех нестаде. ''Онда ипак ниси толико глуп као што сам мислио.''
Рекавши то, он потеже свој мач и, у једном потезу, распори анђела од врата до трбуха. Он паде у локви светле крви, исколачених очију, без иједног звука. Златокоси анђео отвори уста да нешто викне, и диже своје копље, али Асмодеј једним убодом расече његово оружје и прободе га. Уместо гласа, из уста прободеног анђела излете само нечујни хропац.
Анђео у смеђој кукуљици је и даље стајао окренут леђима, као да није ни био присутан. Деловало је као да ништа није приметио. Зурио је надоле, капуљаче потпуно безизражајне. Можда због бола, или туге... Асмодеј је нагађао. Небитно. Осећао је моћ код овог анђела, али и страховиту сету и жалост. Уколико је скрхан тугом, биће му много лакше да га сломи и уништи. После тога остаје само да ослободи остале пале анђеле из амбиса, и са њима потпуно дотуче преостале ослабљене Божје псе. И то је све...
Асмодеј нечујно, потпуно нечујно, био је сигуран у то, приђе смеђој прилици.
''Црна су, Асмодеје,'' рече прилика без окретања, гласом који није имао ни трун невиности коју су анђели обично имали.
''Шта?'' излете Асмодеју.
''Твоја крила су црна. Тамо где те је Пахалија загрлио, спрала се крв. Црна су.''
Овај глас је имао много искуства, да, а имао је и снаге, али невиности није било. Када би се звук могао обојити, овај би био црн попут ноћног неба, таман попут најгушће сенке, мрачан попут најдубљих ходника заборављених подземних пећина. Било је доста тешких осећања у том гласу, као што је Асмодеј и осетио. Врло мало анђела је имало такав глас, осим ако...
''Ти си један од нас?'' Асмодеј упита изненађено. Имало је смисла. Све време је био окренут леђима, није се ни померио када је Асмодеј побио анђеле, а очигледно је све видео. Само је био ту. Надгледао. Зар је Луцифер послао некога да га држи на оку?
''Један од вас?'' Хладан смех одзвони платформом. ''Не, Асмодеје, ја нисам издајица, ја не забијам ножеве у леђа, ја не уништавам своје пријатеље из гнева, освете или додворавања свом новом власнику, не купам се у крви да сакријем шта сам, и немам обичај да лажем друге нити себе. Не, ја нисам један од вас.'' Све ово је речено са мирним, леденим презиром, и Асмодеј се разгневи. Он у делићу секунде зари свој мач у леђа прилике. Смеђи анђео се цимну унапред, и паде ничице, без звука.
''Твој губитак,'' рече Асмодеј са крвожедним осмехом. ''Ко год да си био.'' Рекавши то, шутну прилику у леђа, и она се стропошта у амбис. Асмодеј стаде на ивицу, и разочарано погледа леш који пада. Тканина огртача смеђег анђела је клепетала на ветру док је падала, све док није изашла из Асмодејевог вида, изгубивши се у сенкама паклене провалије. Пали анђео пљуну.
Немогуће, помисли он. Осећао сам снагу, осећао сам моћ...
''Губим осећај у последње време,'' рече Асмодеј за себе, и удаљи се од отвора у поду. Било је непријатно и само гледати у њега, поготово знајући да је тамо унутра једно место резервисано за њега. Али све ће се то изменити сада, са Луциферовом победом. Благословен био, наруга се Асмодеј у себи.
Клепет се поново зачу. Асмодеј стаде и ослушну. Овог пута је био другачији. Није ово био звук тканине која пада... Окрену се и виде како из отвора израња обрис, прободено тело, без капи крви. Издизало се из таме, равномерно и непоколебљиво, и потпуно се одупирало силама које су увлачиле сву енергију у амбис.
Ветар је сада склонио капуљачу са лица прилике, откривши бледо, самртно бледо, лепо али хладно лице, пар дубоких, оникс-црних очију и снежнобелу косу која се таласала око главе уздижућег анђела. Смеђа одора је и даље била на њему, досежући му до испод ногу и прекривајући му цело тело осим снажних, кошчатих шака; била је нетакнута осим подеротине у којој се и даље налазио Асмодејев мач, заривен у трбух. Крила су му исијавала необичним, сивкастим аурама, и више се није примећивала њихова боја. Од пресијавања мутних сена које су исијавале из њега, чинило се да има на стотине крила, и да из њих посматра још толико очију, погледа хладних као челик, и исто тако оштрих. На врху штапа који је све време држао у рукама налазило се дуго закривљено сребрнасто сечиво – тек се сада видело да је то све време била кôса.
Асмодеј је зурио у неверици.
''Азраел...'' прошапта он. Анђео смрти. Требало је да зна.
Азраел ухвати Асмодејев мач за балчак, извуче га из себе и, и даље се одржавајући у ваздуху над амбисом, баци га пред палог анђела. Затим рече, гласом који је ледио крв у жилама, и чинио да снег делује попут сунца, а бол попут миловања:
''Подигни га.''
Затим слете, стамено ставши обема ногама на бели мермер, чврсто стегну своју кôсу и додаде:
''Било је много смрти данас. Време је и за последњу.''
Асмодеј клекну на једно колено и подиже мач са земље. И даље се сијао, као нов. Он погну главу и допусти да му влати косе додирну оружје. Неколико длака се расече при самом додиру са оштрицом. Пали анђео се насмеши и подиже поглед.
''Дођи онда, Азраеле. Скрши моја крила и пошаљи ме у амбис за век векова... Ако можеш.''
Азраел пође ка њему, лаганим корацима, једва и додирујући поплочану површину. Црне очи су му жедно сијале, као да је у њима тињао невидљиви, ситни пламен. Када је пришао на свега неколико метара од Асмодеја, пали анђео изненада скочи на ноге и, раширивши крила, залете се подигнутог мача у анђела смрти.
Азраел са лакоћом постави кôсу у положај за одбрану и одби напад. Затим одгурну Асмодеја од себе, али овај се окрете и поново замахну сечивом. И тај ударац би одбијен, али пали анђео зграби другом руком Азраела за гушу. Кружним покретом своје кôсе, који је трајао само секунду, Азраел ослободи свој врат, и оштар крик се просу бескрајним пространствима када Асмодејева шака паде у локви истичуће крви.
Пали анђео се затетура уназад, погледа испуњеног гневом и мржњом.
''Платићеш за ово, Божји крвниче...'' просикта. Тада рикну поново, овог пута из чудовишног, уклетог беса, и Азраел виде како му из одсеченог патрљка руке канџе расецају месо изнутра и излазе на површину, три дебеле кошчате оштрице попут нове, демонске руке. Асмодеј се искези, рашири крила и полете.
Азраел стегну кôсу још јаче и полете за Асмодејем, који се у ваздуху окрете и сјури са веће висине, канџи спремних и мача управљеног ка Азраеловим грудима. Извивши се у страну, анђео смрти избеже пробадање, али га сребрно сечиво окрзну по мишици десне руке, расекавши одору и откривши нешто подераног меса на месту повреде. И даље није било крви.
Анђео смрти се окрете за половину круга и, сада држећи своју кôсу само у левој руци, проби Асмодејев ножни лист, онемогућивши му да побегне и привукавши га себи. Асмодеј, вриштећи, замахну својом демонском шаком у очају, и зари своје канџе у Азраелово раме, откинувши добар део светле коже и расцепавши горњи део његове смеђе одоре, откривши исто тако бледе и развијене мишиће, и широку рану од пробадања на грудима. Азраел би принуђен да пусти кôсу, али зграби крила палог анђела, стегну зубе и цимну своје изранављене руке надоле. Зачу се хрскање и из Азраелових руку и из Асмодејевих крила, крваво црно перје се разлете по ваздуху, и оба анђела се оштро стровалише са висине на којој су летели. Тела се просуше по мермерном поду у ковитлацу метала, перја и крви и више се не зачу ни звук, осим демоновог мача који је одскочио и упао у амбис при удару о земљу.
Неколико тренутака потом, једно смеђе крило се несигурно помери, а онда и друго, и ускоро се анђео смрти придиже на колена, празно зурећи испред себе. Десном руком болно исукавши кôсу из црнокрилог тела, он је одложи са стране, зграби палог анђела за рамена и одвуче га до амбиса.
''Нека ти Бог пружи милост коју ја не смем,'' рече и баци га у сенку.
Тада се закашља, и неколико црвених капљица му истече из уста и поче да му се слива низ браду. Погледавши своје тело, видео је да је крв почела да истиче из рана, и коначно га је стигао бол.
Азраел се благо насмеши и пружи се по пријатно хладном мермеру, пустивши крв да му натапа крила и остатке смеђе одоре. Дуг дан. Дуг век. Заслужио је мало одмора.
Анђео смрти затвори очи и благо се насмеши.
