Citati

[Saerwante]

Ovo nosim stalno uza se, ukucano u mobilni:

Ljubiti je nedovoljno; treba da umemo ljubiti i treba da umemo učiti ljubavi i drugoga.
H.Sjenkevič - Quo vadis

Kod kuće imam jednu svesčicu gde upisujem sve citate iz knjiga koje ostave utisak na mene. Imam tu naviku još od osnovne škole.

[Orion]

Crna kuca ( Stiven King & Peter Straub ) :
LJudska dusa sastoji se uostalom, od beskrajnog broja soba, od koji su neke ogromne, neke ne vece od ostave za
metle, neke zakljucane, a neke obasjane zaslepljujucom svetloscu.

[Gabrielle]

''Budući da je strogo poverljiva duševno - poslovna tajna, ovaj bilans, sasvim različit od evidencije tekućih transakcija uspeha i neuspeha, od periodičnih, skraćenih, probnih ili godišnjih izveštaja koje drugima o sebi podnosimo, maksimalno je iskren i nenaštimovan. U njemu se računa pravilima lične matematike, gde svako mora umirujuće neodređenosti nepoznatih *x*, *y* ili *z* da zameni svojim pravim vrednostima, kako bi jednačine izveo do kraja.''


'Spletkarenje sa sopstvenom dušom' - Marija Jovanović

Znam, ovo izgleda kao matematika ili računovodstvo, ali ako neko ume da pogleda ispod površine, shvatiće o čemu se ovde radi!!!

[Fingolfin The Elf King]

„Svi ti ljudi. Šta oni rade? Šta oni misle? Svi ćemo umreti, svi, kakav cirkus! Sama ta činjenica trebao bi da nas natera da volimo jedni druge, ali nije tako. Unezvereni smo i pregaženi trivijalnostima, guta nas ništavilo.“

„Nema šta da se žali u vezi sa smrću više nego što bi se žalilo za rastenjem cveta. Nije smrt ono što je užasno, već životi koje ljudi žive ili ne žive do svoje smrti. Oni ne poštuju sopstvene živote, oni pišaju po svojim životima. Iseravaju ih. Glupa stoka. Previše su obuzeti jebanjem, filmovima, novcem, porodicom, jebanjem. Misli su im pune vate. Gutaju Boga bez razmišljanja, gutaju svoju zemlju bez razmišljanja. Brzo zaboravljaju kako se misli, drugima prepuštaju da misle umesto njih. Mozgovi su im začepljeni vatom. Ružno izgledaju, ružno govore, ružno hodaju. Pusti im veliku muziku i oni je neće čuti. Većina ljudskih smrti je obična prevara. Ništa tu nije ostalo da umre.“

Bukovski, "Dnevnik 1991 - 1993"

Bilo ih je još ali sam zaturio papir na kojem sam zapisivao brojeve stranica

[Black Rider]

[Gaerwen]

"Zivot svakog coveka je put ka samome sebi,pokusaj jednoga puta,nagovestavanje jedne staze.Nijedan covek nije nikad bio potpuno on sam,ali sasvim tezi to da postane,ponekad potmulo,ponekad jasnije,svako kako ume.Svako nosi sa sobom sve do konca ostatke svog rodjenja,sluz i ljusturu jednog pra-sveta.Poneko ne postane covek nikad,vec ostaje zaba,ostaje guster,ostaje mrav.Poneko je gore covek,a dole riba.Svima nama je zajednicko poreklo,majke nase,svi mi poticemo iz istog zdrela;ali svako,kao pokusaj i hitac iz dubina,tezi ka svojoj vlastitoj svrsi.Mi mozemo razumeti jedan drugog,ali svako od nas moze da protumaci sebe samoga."..
Herman Hese "Demijan"

[Mo]

Nismo dugo

"U stvari, to nije obavezno nada, češće su to strahovi i bojazni, sumnje i mržnja, svakakve gluposti - bilo koja žvaka koja se tupo i po navici žvaće..."

"Odavno sam primetila da konspirologija služi ateistima umesto religije. Sve vreme im se čini da njima neko manipuliše, neko ih hipnostiše, zombira, prisluškuje, njuška. A taj neko je prosto đavo, i to je sve. Stvar je u tome da je od ateizma do šizofrenije jedan korak, i u većini slučajeva, on je već napravljen."

Vikor Peljevin - Šlem užasa

[DevouredSoul]

Strashnijih i krvavijih ratova nema no shto su ratovi prouzrokovani razlikom u mishljenju, osobito ako su u pitanju beznachajne stvari ~ Svift "Guliverova Putovanja"

Shta je drugo ceo ljudski zhivot nego neka vrsta komedije u kojoj ljudi igraju svaki pod svojom maskom i svaki svoju ulogu, dok ih reditelj ne odvede sa pozornice? A on chesto jednom istom glumcu daje razlichite uloge, tako da onaj koji je malochas predstavljao kralja u skerletu, odjednom postaje rob u prnjama. Sve na svetu je prividno, pa se ni komedija zhivota ne izvodi drugachije. ~ Erazmo Roterdamski "Pohvala ludosti"

Nemoj spaljivati svoju kucju zbog toga da je ne bi morao sredjivati. ~ Ruso "Nova Eloiza (Julija)"

Montenj, "Ogledi":

~ Slichnost ne chini stvari toliko jednakim koliko ih razlichitost chini nejednakim.
~ Vrlo je lako osudjivati jednu vladu shto nije savrshena, jer su sve smrtne stvari u velikoj meri takve; vrlo je lako stvoriti kod jednog naroda prezir prema prethodnom ustrojstvu: niko se toga nije prihvatio, a da nije uspeo; ali kad je valjalo uspostaviti bolji poredak na mesto onoga koji je oboren, propali su mnogi koji su to pokushali.


Dikens, "Velika ochekivanja":

~ U malom svetu u kojem deca zhive, bez obzira na to ko ih podizhe, nishta se tako tanano ne zapazi, i tako tanano ne oseti, kao nepravda. To mozhe da bude mala nepravda kojoj je dete izlozheno; ali i dete je malo, i njegov svet je mali, i njegov konj za ljuljanje isto je toliko visok, srazmerno, kao veliki irski konj.
~ Kroz zhivot chinimo svoje najgore slabosti i niskosti obichno zbog onih koje preziremo.
~ Izgleda da u malodushnosti nezhne strasti mi gledamo sa uvelichavajucjim staklom u zube poklonjenog konja.
~ Izaberite most i proshetajte se njime, pa bacite novac u Temzu preko srednjeg luka mosta i znacjete mu kraj. Pomozite prijatelja njime, pa cjete mu opet znati kraj - ali taj kraj je manje prijatan i koristan.

[draganče]

Nikolo Makijaveli - "Mandragola"
- " A sve žene imaju malo mozga, i ako neka ume da kaže dve reči, to se na sve strane razglasi, jer u zemlji slepaca ćoravi je gospodar."

Stevan Sremac -" Vukadin"
- "Ženidba, to je prosto jedna sreća. Imaš, kažu, punu vreću zmija i među njima jedna jegulja; turiš ruku u vreću pa biraš! E, pa 'ajd ti sad potrefi baš onu jednu jedinu jegulju..."

Ivan Bunjin - "Život mladog Arsenjeva"
- "Smrt je kao sunce, ne možeš u nju sagledati."

[madam lovett]

Hese-Demijan

" Ako nekog mrzimo onda u njegovom liku mrzimo nesto sto je usadjeno u nama samima. Ono sto nije u nama samima, to nas ne uzbudjuje."

" Stvari koje vidimo, jesu iste stvari koje su u nama. Ne postoji druga stvarnost sem one koju imamo u sebi samima. Stoga vecina ljudi zivi tako nestvarno , zato sto slike izvan sebe smatraju za stvarnost, a svoj vlastiti svet u sebi ne pustaju nikako da dodje do reci. Pri tome se moze biti srecan. Ali ako se jednom sazna za ono drugo, onda se vise ne moze izabrati da se podje putem vecine. Sinklere, put vecine je lak a nas je tezak. Podjimo."

[Saerwante]

''Bez obzira na to koliko mislili da su naša maštanja sumanuta, ona se nikada ne mogu nositi s nepredvidivošću onoga čime nas stvarni svet neprekidno zasipa.
Svašta se može dogoditi. I, na ovaj ili onaj način, tako i bude.''
Pol Oster - Levijatan

jos jedan citat koji me prati godinama: ''Prijateljstvo se ne meri brojem sastanaka ili vremenskim intervalima izmedju njih... Meri se istinom.'' David Albahari - Mrak

''Što više mislimo na budućnost, češće se okrećemo prošlosti, čime je jedino i moguće da se definiše sadašnji trenutak''
iznenadjujucje, ali na ovo sam naisla u udzbeniku ''Osnovi turizmologije'' na prvoj godini faxa

[DevouredSoul]

Mesec je tako nestabilna lopta na kojoj ljudi niposhto ne mogu zhiveti, pa tu sada zhive samo nosevi. I upravo zato mi ne mozhemo videti svoje noseve - jer se svi ovi nalaze u Mesecu.

Gogolj - Dnevnik jednog ludaka

[Fingolfin The Elf King]

"Putovanje nakraj noći" od Selina:

To je onaj rok, dve godine, potreban da bi se uvidela na prvi pogled, onaj koji ne vara kao ni instinkt, sva ružnoća kojom je sad obeleženo jedno lice, svojevremeno ljupko.

Ali ona možda više uobražava tu odvratnost nego što je oseća. I to je nekakva uteha koja mi ostaje. Možda je ja samo navodim na osećanje da sam ogavan. Možda sam u tome pravi umetnik. Najzad, zašto ne bi bilo isto toliko umetničkog u ružnom koliko i u lepom. To je žanr koji treba negovati.

Ljubav je kao alkohol, što je čovek slabiji i pijaniji, to misli da je jači i pametniji, i uveren je u svoje pravo.

Uostalom, i u svakodnevnom životu, kad razmislimo, bar sto ljudi dnevno poželi vašu smrt – svi oni kojima smetate tiskajući se ispred njih u redu za metro, svi oni koji prolaze ispred vašeg stana, a oni ga nemaju, svi oni koji čekaju pred vratima klozeta da se vi ispiškite pa da oni učine to isto, najzad vaša deca i toliko drugih. Tu nema kraja. Na to se čovek navikne.

Kad ljudskoj mržnji ne prete nikakve posledice, njena glupost biva vrlo uverljiva, a razlozi se lako nađu.

Čovek ne treba nikad da bude probirač pred mogućnošću da izbegne prosipanje creva, niti treba da gubi vreme tražeći razloge zbog kojih ga proganjaju. Mudrom čoveku je dovoljno to što će da se spase.

Na galiji sam dobro naučio da brojim buve (ne samo da ih hvatam, već i da ih sabiram i oduzimam, jednom reči statistika). Tanan zanat, mada se ne bi reklo, koji predstavlja pravu tehniku, hteo sam time da se poslužim! Za Amerikance može da kaže ko šta hoće, ali za tehniku su stručnjaci. Dopašće se njima moj način brojanja buva do izbezumljenja, bio sam unapred siguran. Po mom mišljenju, to nije moglo da omane.

Tužno je gledati ljude kad ležu, lepo se vidi da ih je baš briga što stvari idu kako bilo, lepo se vidi da ne pokušavaju da shvate zašto smo na ovom svetu. To im je svejedno. Spavaju kako bilo, naduti, učaureni kao školjke, nimalo osetljivi. Bili Amerikanci ili ne, savest im je uvek mirna.

Čoveku nikad nije mnogo žao kad neko od odraslih ode, jedan gad manje na svetu, kažeš u sebi, ali kad je dete u pitanju, nisi u to tako siguran. Postoji i budućnost.

Strašno je u nama, na zemlji i možda na nebu, samo ono što još nije izrečeno. Bićemo mirni tek kad sve bude rečeno jednom zauvek, onda će najzad zavladati tišina i nećemo se više plašiti ćutanja. Najzad.

Pošto nisamo ništa drugo do gomile mlakog škembeta, i to neistrulelog do kraja, to ćemo uvek imati muke s osećanjima. Biti zaljubljen nije ništa, ostati zajedno – to je muka. Đubre ne pokušava ni da traje, ni da raste. U tom pogledu smo mnogo nesrećniji od govana, upornost napora da istrajemo u ovom stanju upravo i predstavlja ono neverovatno mučenje.

Naši bi molekuli da što pre odlutaju u svemir, slatki mali! Pate što ih je beskraj prevario, te su samo »mi«, rogonje beskraja. Da imamo hrabrosti, mi bismo se rasprsli, a ovako se samo krnjimmo iz dana u dan. To naše drago mučenje je zarobljeno u atomima same naše kože zajedno s našom gordošću.

Ljudi sažaljevaju gorde i slepe, te bi se reklo da ima u njima zaliha ljubavi. I ja sam toliko puta osetio tu ljubav iz zaliha. Ima je u ogromnim količinama, ne može se reći suprotno. Samo je sva nesreća u tome što su i pored tih zaliha ljubavi ljudi ipak tako pogani. Tako da one ničemu ne služe, to je sve. To leži u njima i ostaje u njima, ničemu im ne služi. Crći će od te ljubavi u sebi.

Veliki umor života je možda u suštini samo posledica ogromnog napora čoveka tokom dvadeset, četrdeset i više godina da ostane razuman, da ne bi bio prosto i duboko ono što jeste, to jest odvratan, užasan, besmislen. Kakva je to mora predstavljati stalno, od jutra do mraka, kao mali sveopšti ideal, kao natčoveka, ovo niže, šepavo biće, što u stvari jesmo.

To je sve što čoveku ostane od života. To kajanje, malecno, ali zaista strašno, a sve ostalo je manje-više ispovraćao uz put s ostalim naporima i mukama. I sad je, eto, nalik na staru uličnu svetiljku, ostavljenu za uspomenu na uglu ulice kojom skoro više niko ne prolazi.

[Fingolfin The Elf King]

Sputnik ljubav od Harukija Murakamija:

Ti ponekad stvarno umeš da budeš tako divan. Kao Božić, letnji raspust i tek rođeno štene zajedno.

Svaki čovek ima nešto što može da dobije samo u jednom određenom životnom dobu. Kao mali plamen. Oni pažljivi i srećni brižljivo će ga čuvati, negovati i nositi kroz život kao baklju. Ali ako se samo jednom taj plamen ugasi, više nikada neće moći da se povrati.

Pomislio sam: mi, i dalje, ovako, svako za sebe, nastavljamo da živimo svoje živote. Bez obzira na to koliko dubok i fatalan gubitak bio, ma koliko nam važna bila stvar koju nam otmu iz ruku, ili makar se na kraju promenimo u potpuno drugu osobu zadržavajući odranije samo jedan sloj spoljašnje opne, mi možemo ovako da nastavimo da vodimo svoj život u potpunoj tišini. Možemo da ispružimo ruku i da zagrabimo određenu količinu vremena i stalno ga šaljemo iza sebe.

A možda su sve stvari potajno unapred izgubljene na nekom udaljenom mestu, pomislio sam. Ili bar, stopljene u jedno, one imaju neko svoje tiho mesto gde moraju da nestanu. A živeći svoje živote, mi samo otkrivamo njihovu stopljenost u jedno, jednu po jednu, kao da rukama povlačimo k sebi neku tanku nit.