Legenda o Seldi

[armadillo]

Evo pokušavam da nastavim pisanje priče koju sam počeo pre sad već skoro pet godina, pa ako je neko raspoložen da pročita odlomak. Napomena: Šavil i Vin razgovaraju dok stražare u močavari, očekujući moguć nailazak demona. Vlažno je i prohladno, mrak im mili niz vrat.
Svaki komentar je dobrodošao, a s obzirom da druga knjiga još nije završena može da bude i veoma koristan.

Vin klimnu glavom, ali i dalje nije pokazivao nameru da ode na počinak. Posle nekog vremena zamišljeno reče:
- Pričaj mi o Seldi.
- Bila je velika ratnica.
- Zašto je udarila Urdila?
Šavil se trže iznenađeno:
- Znaš za to? I meni je Kvilis ispričao. To se desilo davno, bila je tad samo neobuzdana devojčica. Imala je tek desetak godina, Kvilis samo što se rodio. U stvari, nije ni htela da udari Urdila. On joj se samo isprečio na putu.
- Pa koga onda?
- Oline. - Šavil se tiho nasmeja. - Selda je, još kad je bila sasvim mala, imala običaj da stvari rešava na najjednostavniji način. Sreća da je tad mač još uvek bio drven!
Primetivši Vinov upitni pogled, Šavil se osvrte ka usnulom starcu, pa nastavi šapatom:
- Urdil je bio neznanac u kome su, malo pošto se pojavio, Krilidi prepoznali izgubljenog Paklahovog sina i izabrali ga za ratnog vođa, ukazujući mu time čast i poštovanje koje su mu po rođenju pripadali. Niko nije pouzdano znao odakle je došao, ali njegovo ratničko umeće bilo je veliko. Naučio je krilidske ratnike mnogim nepoznatim udarcima i zahvatima, kombinujući ih vrlo umešno sa onim dotad prenošenim kroz generacije. Rezultati njegovog podučavanja vrlo brzo osetili su se i u sukobima sa demonima, a njegovu hrabrost i lukavost u boju naši ratnici poredili su već sa Paklahovim. Svi su bili oduševljeni mladim vođom, a najviše mala Selda. Devojčica se stalno motala oko ratnika i oružja, a sam Urdil je iz zabave više puta podučavao zajedno sa ostalima. Napredovala je toliko brzo da je uskoro i među mnogo starijim dečacima bilo teško pronaći nekog radog da se oproba sa njom. Još u tim godinama bila je potpuno neukrotiva i nepredvidiva. Morala je da ostvari sve što naumi. Ko je tad mogao i da pretpostavi kakve se misli roje u hirovitom dečjem umu? Kad je Urdil prilikom jednog skupa u selu objavio ljubav prema Oline, Selda je pred svima svojim drvenim mačem nasrnula na nju, a onda je javno obećala da će joj srce čekati Urdila dokle god kuca u grudima. Potom je sva uplakana pobegla u močvaru. Pronašli su je na jedvite jade posle sedam dana, sklupčanu u jednom žbunu polumrtvu od gladi i žeđi. Nedugo zatim, Urdil i Oline iznenada su nestali bez traga. Godine su prolazile i svi su već izgubili svaku nadu da će se ijedno od njih ikad vratiti. Svi sem Selde, u međuvremenu izrasle u prelepu devojku i ratnicu bez premca. Mnogi momci zagledali su se u nju, a najhrabriji i najbolji među njima, naočit momak po imenu Herl, zaprosio je. Nijedna druga devojka ne bi ga odbila, ali Selda je ostala verna zavetu datom još dok je bila devojčica. Ipak, koristeći svu svoju lukavost, a pričalo se i savete nekih starih i mudrih ljudi, Herl je uspeo da iskoristi Seldinu jedinu slabu tačku, gordost, i izazvao je na nadmetanje. I pristala je, ako izgubi - biće njegova.
Pošto je na njoj bilo da odluči u čemu će se ogledati, na opšte zaprepašćenje Selda je izabrala penjanje uz strme litice Mračne planine. To je izazvalo veliko negodovanje, jer ne samo da je takav poduhvat sam po sebi bio izuzetno opasan, već je trebalo i otići do crnih litica na dva dana hoda od sela u močvari i na tom putu rizikovati mogući prepad demona. Herlova mlađa sestra Dojra zaklinjala ga je da odustane, a svi iz sela bili su protiv toga da se takvo nadmetanje uopšte i dozvoli, ali mladić nije hajao ni za sestrine suze ni za upozorenja starijih. Jedne noći on i Selda, praćeni manjom grupom momaka i devojaka, među kojima se teška srca našla i Dojra, iskradoše se iz sela i krenuše ka Mračnoj planini. Sledeće noći, malo iza ponoći stigoše do okomitih crnih litica izgubljenih visoko u mračnom nebu. Duvao je jak vetar i rominjala kiša. Bilo je očigledno da se sprema oluja. Poslednji put Dojra je zagrlila Herla i molila ga da odustane. Suze su joj se zajedno sa kapima kiše slivale niz od plača podbulo lice, ali ovaj nije hteo ni da čuje. Umesto toga upita Seldu kada će početi i dokle će se penjati. Svi se zapanjiše kad devojka kratko objasni da će penjanje početi odmah, a da će pobednik biti onaj ko se pod prvim zracima jutarnjeg sunca bude nalazio više na litici. Bili su potpuno zatečeni. Penjati se do zore po oštrom i od kiše klizavom stenju, šiban žestokim udarima olujnog vetra, bilo je prava ludost. Ali pre nego što se iko snašao, njih dvoje već pohitaše koliko su mogli uz liticu i vrlo brzo nestaše u mraku. Kako je noć odmicala, kiša je padala sve jače, a blistave munje parale su sve češće mračno nebo. Momci i devojke iz pratnje zakloniše se koliko su mogli iza jedne stene. Mokri i promrzli od naleta hladnog vetra piljili su napeto gore u mrak, gde su se prilikom sevanja munja nazirale dve iz časa u čas sve sitnije prilike. Penjali su se gotovo uporedo, možda na svega par lakata jedno od drugog. Jedva su se već i nazirali visoko na stenju, ali nijedno nije uspevalo bar malo da odmakne. Zora se primicala i oluja poče da jenjava. Vetar stade, a kiša je ponovo tek rominjala. Slaba svetlost već se probijala sa istoka kad Herl poslednjom snagom uspe da isprednjači. Prvi jutarnji zraci obasjaše mladića kako visoko sa litice radosno podiže ruku prema suncu. Selda se, tek malo niže ispod njega, umiri na litici i prestade da se trudi da ga sustigne. Pobedio je!
Munja iznenada sunu iz oblaka i udari u liticu, daleko iznad dvoje suparnika. Začu se žestok prasak kad se pod udarom groma crno stenje razlete na sve strane. Krupno kamenje padalo je pravo prema mladiću i devojci. Herl već napravi pokret ka ispustu na steni ispod koga bi se dosta dobro zaklonio, ali onda se okrete ka Seldi i zastade. Devojka se nije ni pomerila, bila je očigledno potpuno iscrpljena. Sa nekoliko brzih kretnji, Herl kliznu niz liticu i zastade tačno iznad nje. Stenje je već proletalo svud okolo. Nekoliko većih komada promaši ih za dlaku, a onda jedna od poslednjih stenčuga krenu pravo prema njima. Svi su videli kako je Herl, kad je ogromni kamen doleteo, pustio rukama izbočine na litici za koje se držao. Dočekavši grudima stravičan udar, čvrsto je obgrlio padajuću stenu i nogama se koliko je mogao odbacio od litice. Uspeo je da teški kamen skrene taman toliko da ne zakači Seldu i zajedno sa njim odleteo u provaliju.
Momci i devojke u podnožju litice srećom su se, tražeći zaklon od vetra, još tokom olujne noći pomerili malo dalje prema žbunju u močvari. Sa bezbednog odstojanja, skamenjeni i bez daha gledali su kako Herl pada zajedno sa poslednjim stenjem, ne pustivši pritom od sebe ni najmanji zvuk. Mladić je još prilikom udara padajućeg kamena ostao verovatno bez svesti, ako nije i poginuo, tako da je prilikom udara o tlo njegovo telo već bilo potpuno beživotno. Udar tela o zemlju nije se ni čuo od zvučnog pljeskanja i šljapkanja stenja koje se ukopavalo duboko u blato i mekanu zemlju ili padalo prskajući u obližnje jezerce. Očajni krik prolomi se iz Dojrinih grudi čim Herlovo telo pade na tlo i jedva su ostali uspeli da zadrže devojku koja se mahnito otimala da ne pritrči odmah ka svom bratu. Tek kad su bili sigurni da je i poslednji kamen pao sa litice, pustiše je i pođoše za njom. Herlovo telo, sve krvavo i izobličeno od siline udara, predstavljalo je jeziv prizor, pa mnogi od njih požuriše da što pre bar nakratko skrenu pogled ka visinama litice, izgovarajući se pred samim sobom da njemu ionako nema više pomoći i da sad treba videti šta se desilo sa Seldom. Pod navalom jutarnjeg svetla litica se sve bolje videla, ali niko nije mogao da uoči gde se nalazi devojka. Posle nekog vremena uzaludnog osmatranja čak pomisliše da je i ona pala, ali ma koliko da su tumarali okolo po magli, njenog tela nigde nije bilo. Devojka je jednostavno nestala! Vrativši se zbunjeni do Herlovog tela, videše da više nema ni Dojre, već pronađoše samo tragove nesrećnice koji su vodili ka močvari. Dva momka pokušala su da ih prate, ali su se kasnije tog dana bez uspeha vratili. Ostali su svi tu do podneva sledećeg dana, osmatrajući i liticu i močvaru, ali nijedna od devojaka nije se pojavila, pa su konačno nedaleko od jezera pokopali Herla i teška srca vratili se i odneli crne vesti u selo.
Dojru zaista nikada niko više nije video, ali Selda se ipak vratila. Prošlo je od tada skoro godinu dana, kad je iznenada banula u selo donoseći vesti o podzemnom svetu koji je otkrila. U početku joj nisu verovali, mislili su da je još od one večeri skrenula pameću i lutala besciljno ko zna kuda. I zaista, svi su se slagali da to nije ona svojeglava i plahovita devojka od ranije. Postala je smirena i pričala je tihim glasom, ali u jednom je ipak ostala ista - nije odustajala. Svojim pričama uspela je vremenom da ubedi nekoliko mlađih momaka i devojaka da je prate i već sledeće godine počela je izgradnja naselja pod planinom. Ispostavilo se da nas je to i spaslo, jer su nedugo zatim demoni prilikom jednog prepada uspeli konačno da pronađu selo u močvari i spale ga, pobivši pritom nekoliko starijih Krilida koji nisu želeli da uđu u mrak pod planinom. Od tad naš narod, zahvaljujući Seldinom i Herlovom tragičnom nadmetanju, živi u sigurnosti Podzemlja. Litica kojom smo se danas spustili ista je ona po kojoj su se nekad u olujnoj noći peli gorda devojka i mladić spreman da za nju da svoj život, a pećinu kroz koju smo izašli iz Podzemlja otkrila je lično Selda. Ispod jednog oštrog kamena na obali jezera ona sad počiva zajedno sa Herlom.
- Sahranili su je ipak do njega? - upita posle duže tišine Vin.
- Selda nije živela dugo posle njega. Poginula je malo pošto je naš narod prešao u Podzemlje, u jednoj noćnoj bici sa demonima. Svi koji su se tad zatekli tamo kažu da nije ni želela živa da se vrati. Bila je rešena da ode sa ovog sveta što pre. Čelef je uslišio njene molitve i poginula je kao ratnica. Kvilis je bio tek momčić. Sahranio je ispod istog kamena gde se nalaze i Herlove kosti. Mnogi naši izviđači, koji su se tokom olujnih noći zaticali u blizini litica, kunu se da su pri odblescima munja mogli da vide dve prilike kako se pentraju visoko po crnim stenama sve do zore. Niko i ne sumnja da to Herl i Selda nastavljaju svoju trku...

[Storm leader]

Lepa priča, mada ne znam kako nameravaš da je nastaviš u nešto više jer se meni čini da se kraj sam uspostavlja na završetku teksta. Jedna mala zamerka. Ako već priču neko priča, zar ne bi trebalo povremeno da ubaciše koji detalj o osobi koja priča ili onome koji sluša, ne primer neku promenu na licu slušaoca ili neku promenu u glasu onoga koji priča. Čisto radi efekta. Ovako me sve podseća na nekoga ko melje bez daha, sve dok na kraju ne završi i počne da udiše ko nenormalan. Inače, sve drugo mi se sviđa, uspeo si da postigneš efekat legende, koja može a i ne mora da bude istinita, i u svega nekoliko reči si uspeo da daš dubinu svetu koji si stvorio, nešto za šta bi meni trebalo jedno pet strana

[armadillo]

Hvala za "lepa priča". To je inače legenda kojom se opisuje jedan od bitnih delova celokupne priče, pronalaženje Podzemlja. Fragmentarni je deo drugog dela romana, tako da se i ne nastavlja. Ovde joj je kraj, ali radnja naravno teče dalje. Što se tiče dubine sveta za koji bi tebi "trebalo pet strana", pa ja ispred ove legende napisah više od četirsto, tako da nemoj da budeš tako prestrog prema sebi Ako imaš još neku sugestiju, slobodno raspali.

Problem sa ovim odlomcima je što teško da mogu da se posmatraju odvojeno od celog teksta. U stvari mogu, al nije to baš to. I da, uvek se plašim da su predugački za net, al sad šta je tu je. Probaću u sledećem postu da okačim i jedan, da tako kažem, "akcioni deo", scenu borbe. Nadam se da će to biti zabavnije od suvoparnih legendi

[armadillo]

Vrlo kratak predgovor: strilijski ratnici u sumrak očekuju napad ognjenih demona na utvrđenje Sigrib.

Zagasitocrveni kotur dodirnu vrh udaljenog brda. Sa grudobrana Sigriba strilijski vojnici smrknuto su posmatrali plameni odblesak koji se u prvi sumrak približavao sa istoka. Vatreni demoni isprednjačili su u divljem trku daleko ispred crnih oblaka i uneli požar rata u kraljevstvo. Radeg je mirno gledao u daljinu, očekujući da se na sve mračnijem horizontu ukažu prvi napadači. Mahinalno kucnu par puta prstima o teški kameni blok na koji se naslanjao. Čvrstina i nesavladivost visokih kamenih zidina bila je njihova jedina nada. Tihi žagor začu se kad se u daljini iz purpurnih boja sutona izdvoji prvo jedan plamičak, a odmah za njim, samo nešto dalje udesno, i drugi. U početku su se jedva nazirali, prigušeni crvenkastom svetlošću zalazećeg sunca koja im je iza leđa branilaca grada sa zapada hrlila u susret, ali uskoro postadoše jasno uočljivi. Mada su bili usamljeni, približavali su se zidinama velikom brzinom, usput se sve više primičući jedan ka drugom.
Radeg je sa svog mesta na zidinama zbunjeno gledao ka njima. Dva demona očigledno su isprednjačila daleko ispred ostalih i jurišala ka utvrđenom gradu potpuno sama, pa nikako nije mogao da se doseti šta smeraju. Nemoguće da će tako usamljeni navaliti na zidine pune strilijskih ratnika?! Onda pomisli: a šta ako im samo odvlače pažnju? Osvrte se iza sebe i pogleda ostala tri zida okrenuta ka jugu, zapadu i severu. Na njihovim grudobranima bilo je mnogo manje vojnika nego ka istoku, odakle se očekivao napad, ali svi su budno motrili na poljanu oko grada i svako iznenađenje izgledalo je isključeno. Šta bi onda moglo da bude? Neki od vojnika sa oštrijim vidom od ostalih povikaše da se nešto kreće ispred nadolazećih plamičaka, i u tom trenu Radegu sinu: Rajgler! Sad mu je bilo jasno zašto je div onako nestao. Celo kraljevstvo znalo je za njegovu ogromnu snagu, ali i ludu hrabrost. Pogledavši na tren zabrinuta lica vojnika oko sebe, u Radegovom sećanju zazvoniše reči koje mu je Rajgler uputio dok su osmatrali napredovanje demona sa vrha kule: „Strilijski ratnici nepobedivi su u boju!“ Div se upravo spremao to i da dokaže!
Nije dugo trebalo pa da se jasno razaznaju oblici jahača kako punim galopom juri ka zidinama. Div je jahao krupnog mrkalja, ne naročito hitrog, ali svakako najsnažnijeg konja koga je mogao da pronađe u Sigribu. Teško je i bilo pronaći životinju koja je bez problema mogla duže vremena da nosi njegovu težinu. Na otprilike četvrt lige iza njega jurio je prvi demon, a na skoro duplo tolikom rastojanju i malo udesno iza prvog i drugi. Tela su im zaista zastrašujuće plamtela, parajući svojim odbleskom prvi sumrak, ali ono što najviše zgranu ljude na zidinama bilo je to što su se kretali četvoronoške! Jurili su za jahačem krećući se brzim i gipkim skokovima kao prave zveri!
Jahač nije više bio daleko od grada i bilo je očigledno da će uspeti da umakne progoniocima. Vojnici na zidinama već su polako pripremali strele za slučaj da demoni ne odustanu od potere, kad div iznenada zaustavi mrkalja i okrete se ka svojim protivnicima. Jedan dugi trenutak posmatrao ih je kako se približavaju velikom brzinom, a onda na zaprepašćenje strilijskih vojnika sjaha i pljesnu po sapima konja koji sav zapenjen odjuri ka gradu. Div se nalazio udaljen dobre četiri stotine koraka od zidina i nije bio u dometu strelaca koji su se zapanjeno zgledali i nemoćno opuštali već dopola zapete tetive lukova. Teška kapija grada otvarala se namotavanjem gvozdenih lanaca na veliki kotur koji je ujedno podizao i gvozdenu rešetku spuštenu pred kapijom. Radeg odmah izdade naređenje da se otvori kapija i klimnu glavom oficiru koji na brzinu okupi dve desetine vojnika i sa njima otrča po konje, ali iskusni kapetan odmah je procenio da pomoć ni izbliza neće stići na vreme. Uostalom, naslućivao je da je Rajgler nije ni želeo. Upravo se onako i iskrao da bi ostao sam i sukobio se bez ičije pomoći sa prvim demonima. Takođe nije slučajno sjahao baš tu. Na mestu gde se sad nalazio bio je dovoljno udaljen od zidina da vojnici na grudobranima nikako ne mogu da mu pomognu, ali dovoljno blizu da svi budu svedoci njegovog sukoba sa napadačima.
Gledajući ka usamljenom ratniku kako sa isukanim mačem očekuje nasrtaj demona u punom trku, Radeg oseti iskreno divljenje prema takvom junaštvu. Div nije sve to uradio zbog tako mu često pripisivane oholosti i prevelike vere u svoju nepobedivost, kao ni zbog puke želje za slavom. Pravi razlog, Radeg je to osećao duboko u sebi, ležao je u smrknutim licima vojnika koji su sa strepnjom očekivali napad na grad. Ako bi div uspeo potpuno sam da savlada dvojicu napadača, pokazao bi svima da su ti vatreni demoni zastrašujućeg izgleda ipak i te kako ranjivi, a u grudi branilaca grada udahnuo bi novu veru u pobedu! Pitanje je samo bilo može li iz otvorenog sukoba sa demonima, koji su samom tom poterom za jahačem na konju dokazali svoju zversku izdržljivost i brzinu, div izaći kao pobednik? Teško da je i sam Rajgler bio potpuno uveren u pobedu, ali opet, ako to ne može da uradi najbolji strilijski ratnik, ko bi drugi? Zato je Radeg sa velikom strepnjom, ali i nadom, očekivao početni nasrtaj prvog demona koji samo što nije stigao. Div ga je sa uperenim mačem čekao bez i najmanjeg pokreta, kao skamenjen. Ishod cele borbe zavisiće umnogome od tog prvog sudara, prvog udarca. Radeg je bio uveren da borba, ma kako se završila, neće trajati dugo. I bio je u pravu.
Bliži demon prilazio je brzim i gipkim skokovima, dok mu se vatrena griva vijorila sva u plamenu. U punom trku osvrte se preko ramena da proveri gde se nalazi njegov saplemenik, kao da se plašio da ga ovaj ne prestigne i prvi se dokopa plena, a onda pojuri još brže. Nekoliko skokova kao da se sliše u jedan i već je bio pred divom. Poslednji skok bio je nešto kraći, jer se demon prilikom njega naglo uspravi i, usporivši time tek neznatno svoj nalet, zabaci hitro ruke nazad preko ramena i dohvati držalju velike dvogube sekire okačene na leđima, a onda nošen silinom zaleta navali besno na Rajglera.
Tako uspravljen bio je visok gotovo kao i div, ali ipak dosta uži u ramenima. Ispod kože gipkog tela, celog prekrivenog jarkim vatrenim tetovažama, titrali su mišići zategnuti kao strune. Oči su mu gorele kao dve velike žeravice, a plamteća griva razlete se na sve strane kad režeći besno razmahnu sekirom. Demon napade bočnim udarcem i sekira sa dvostrukim sečivom opisa munjevit luk otprilike u visini Rajglerovih grudi, ali dotad nepomični div isto tako hitro iskorači napred i sunu ka napadaču. Tako je, umesto da očekivano ustukne, prišao sasvim blizu demona i ujedno uspeo da se udalji od smrtonosnog bleska sečiva koje u širokom luku krenu ka njemu. Blokirajući strahoviti udarac, div postavi mač pred dugačku držalju sekire i ova uz rezak prasak puče. Dvogubo sečivo sa otprilike polovinom polomljene držalje odlete daleko, a div napadača u naletu dočeka ramenom i udari ga posred grudi. Rajglerova snaga bila je očigledno prevelika čak i za nalet demona u punom trku, koji se uz tup zvuk udarca odbi i odlete dobra tri-četiri koraka unazad, isto kao da se zaleteo pravo na kamene zidine. Napadač se prostre po zemlji koliko je dug i jedan trenutak tako ošamućen nije se ni pomerio, a sledećeg mu je sečivo dugog mača već bilo zariveno duboko posred grudi. Demon ne pusti ni glasa već se samo strese, a Rajgler odmah odskoči u stranu i podiže vrh mača ka sledećem napadaču. Cela borba trajala je svega par trenutaka.
Drugi demon, poučen porazom prvog, znatno opreznije priđe divu. Nije ga napao iz trka, već prvo zastade i pripremi oružje, dugačku i tešku okovanu motku na čijim su krajevima bila nasađena dva široka zakrivljena sečiva. Kretao se sitnim koracima, vrteći vešto motku visoko iznad glave, a onda napade prvo sa dva iznenadna boda, pa kružnim udarcem u visini pojasa. Rajgler kratkim pokretima mačem lako blokira prva dva udarca, odskočivši unazad prilikom trećeg, vrebajući priliku da priđe bliže. Dva borca kružila su jedan oko drugog i, dok je demon i dalje vitlao motkom iznad glave, div se pitao kako se bori protiv tako neobičnog oružja. Ličilo mu je najviše na dugo koplje, jedno od omiljenih oružja strilijskih ratnika, pogotovo gardista. Bio je uvežban da se bori protiv napada kopljem, ali koplje nije seklo i nije imalo oštrice na oba kraja. Još nekoliko puta demon je vrlo vešto napadao i baš te iznenadne udarce okretanjem motke i hitrim izbacivanjem unapred one udaljenije oštrice bilo je i najteže izbeći. Jedanput mu čak oštrica zakači i iseče rukav iznad šake kojom je stiskao dršku mača. Da je sečivo prošlo samo pedalj bliže ostao bi bez ruke, a vrlo brzo i bez glave. Da je imao štit mnogo lakše bi se branio, ali on je bio čak i bez verižnjače! Najviše ga je brinulo što nikako ne može da se približi demonu i napadne, već je prinuđen da se samo brani. Ipak, moraće ubrzo da završi to što je započeo. Sunce je već skoro zašlo, a vatreni odblesak na istoku bivao je sve jači. Izvežbanim uhom Rajgler iznenada iza sebe začu udaljeni topot kopita, a demonove oči zažariše se jače. Pomoć iz Sigriba je pristizala. Demon napade sa nekoliko kratkih udaraca, a onda opet munjevitim okretom motke koji div jedva stiže da blokira mačem, ali pritom bi prinuđen da se okrene skoro leđima prema svom protivniku i izgubi ga iz vida. Sečivo koje je upravo izblokirao krenu da se udaljava, a div je znao da se, ako se sečivo ispred njega udaljava, ono sa suprotne strane sigurno približava, ovog puta dolazeći mu s leđa! Mogao je da proba da se baci van dometa dugačkog oružja, ali demon je to sigurno i očekivao. Teško da će stići ponovo da ustane!
I u tom odsudnom trenutku, kada se rešavao ishod dvoboja, pred očima mu se iznenada ukaza slika riđeg momčića kako se hitro kotrlja unazad po spaljenoj zemlji i odmah potom još čučeći munjevito zapinje luk pravo prema njemu. Nije bilo vremena za neodlučnost! Naslućujući da je demon iza njegovih leđa još dok je zamahivao sečivom krenuo ka njemu, div se iznenada hitro baci unazad i skotrlja po tlu najbolje što je mogao. Nije to izveo ni izbliza tako vešto kao Vin na vrhu Hrigerzda, ali bilo je dovoljno dobro da mu mač ostane u ruci, kao i da iznenadi demona koji je u sebi verovatno već slavio. Još dok se kotrljao začu fijuk oštrice kako proleće tik iznad njega, a onda završi pomalo nezgrapni kolut unazad tako što osta da sedi na tlu. Na leđima oseti dodir kolena svog protivnika. Konačno je uspeo da mu se približi! I ne pokušavajući da se okrene, hitro podiže mač iznad glave i obema ga rukama zabi snažno unazad. Začu se promukao urlik i u sledećem trenutku motka sa dva sečiva pade pored diva koji hitro ustade i nađe se oči u oči sa užarenim zenicama. Demon je obema rukama čvrsto držao oštricu mača zabijenu duboko u vrh svog stomaka i proždirao ga pogledom. Rajgler istrgnu mač, a odmah potom začu se brz fijuk i obezglavljeno telo prekriveno vatrenim tetovažama sruči se na tlo, dok se glava sa plamtećom grivom otkotrlja nekoliko koraka dalje.
Kad Rajgler na čelu kolone ujaha kroz kapiju Sigriba, radosno klicanje pretvori se u zaglušujuću graju. Vojnici su iz sveg glasa uzvikivali njegovo ime, a mnogi su pri tom udarali drškama mačeva o štitove praveći nesnosnu buku. Oni na istočnim zidinama bili su svedoci da je plamteći odsjaj dvojice pobeđenih demona vrlo brzo zamirao i već za tako kratko vreme gotovo se potpuno izgubio iz nepomičnih tela. Cilj je bio postignut: svi su se svojim očima uverili da izgledom strašni vatreni demoni, poluljudi-poluzveri, ipak mogu biti pobeđeni! Div podiže visoko uvis svoj veliki mač i larma se stiša.
- Demoni koji upravo sad grabe ka nama od krvi su i mesa! Dvojica njih osetila su već čvrstinu našeg čelika i ostala da leže pred ovim zidinama zauvek, a uskoro će im se pridružiti i oni koji tek nailaze! Strilijski ratnici nikad nisu poraženi i svi napadi zla razbiće se noćas o ove teške zidine i raspršiti sa prvim zracima zore! Zavirite načas u svoja srca i videćete da su ispunjena hrabrošću, ponosom i ljubavlju prema Striliji, u njima nema mesta za neodlučnost i strah! Noćas ćemo se boriti kao jedan i radovati se sopstvenoj krvi jednako kao i krvi demona koju ćemo rasipati na sve strane po ovoj poljani, jer svaka kap krvi koja natopi ovu nama svetu zemlju učiniće našu domovinu samo još jačom i još vrednijom borbe! Sluge zla ustuknuće noćas pred smelošću i čeličnom voljom strilijskih ratnika! Ljudi u kraljevstvu slaviće našu hrabrost i sećaće se večno heroja koji su pred demonima branili zidine Sigriba i slavu Strilije! Za Striliju!!!

[Storm leader]

e da malo ova priča sa demonima me podsetila na knjigu painted man od Pitera Breta, to sam hteo da ti pišem u prvom komerntaru. Inače bilo bi lepo da su na sajt stavili share dugme da mogu da delim sa ljudima ono što pročitam jer je ovo sjajno. Keep it coming

[armadillo]

O, hvala ti Stormi. Nisam doduše čitao Breta...

[Storm leader]

Nema na cemu. Stavio sam na sajt i ja jednu manju pricu isto vezano za demone. Pa ako budes imao vremena pogledaj pa napisi stogod