Zemlja Sumraka-Prica prva:Poceci mraka- VI glava

[Silvanas]

Zemlja Sumraka: Poceci mraka
Glava VI

-Neizvesnost-

Malik je jahao u tisini. Pritiskala ga je vecita noc, teske misli, crnilo koje je u krvi osecao i predskazanje koje je prosle noci procitao. Pritiskala ga je izdaja. Cesto je od oca slusao kako nikome ne moze verovati, cesto to i sam govorio. Sada pak, po prvi put.. to je i osetio. Kako je teska i crna izdaja. Kako je mucna patnja kroz neizvesnost. Ne znati sta da ocekujes i od koga. Tisina je vladala. Njegov konj nije ni frknuo. Polako je kaskao Svetlica, a njegova dlaka pomalo je izgubila sjaj, kao i njegov moral. Malik ga je pomazio i oslonio se na njegov vrat, kako bi malo odmorio. Postalo je sumorno i nepodnosljivo. Put je bio zakrcen, a okolna suma je pritiskala sa strane. Nije bilo kaldrme koja bi oglasavala zveket kopita, te malo razbila tisinu. Nije bilo svitaca da uguse tamu. Nije bilo nicega. Bio je tu konj, jakog srca kao viteskog. I najhrabriji bi u tom uzasu zavristali, a on nije pustio ni zvuk. Uskoro se put izgubio. Sve je bilo utopljeno u blatu. Malik nije smeo sjahati jer bi se u tami i zbunjenosti mogao ugusiti lepljivim blatom koje je imalo vreli zadah smrti. Svetlica je bio blatnjav do vrata. Srebrni oklop Malikov sada se poceo stapati sa tamom. Svuda tama. Svuda tisina. Malik izvadi mac i poce mahati unezvereno oko sebe, terajuci odvratne Tihe komarce. Ovi nisu pustali zvuke zujanja, jer nisu imali krila. Samo su lebdeli vazduhom kao sto su nekada latice cvetova spokojnom zemljom plovile. Tako su sada odvratna stvorenja iznikla iz dubina zemlje videvsi da se mrak prosirio izvan njihovih jazbina. Poceli su se hraniti svime. Najvise strahom... strahom od tisine. Ugusili su zvuke. Utopili su nadu i poceli se hraniti najtezom hranom.... Ljudskom hrabrosti. Lakomi, plasljivi i slabi ovamo nisu hteli zalaziti. Toliki strah su takvi mali demoni ulivali u kosti, da bi strasljivac ubrzo pao i ugusio se u beskrajnom blatu gubeci nadu i volju za zivot. Oni bi nahranjeni nastavili ploviti vazduhom kao kakvi bestelesni dusi, a to prokleto blato bi progutalo jos neku zrtvu hraneci svoje mracne stanovnike njegovim ostacima. Mogao je i mladi plemic postati novi stanovnik ove tame, izgubi li na jedan trenutak svoju hrabrost i prisebnost. A bio je blizu. Masuci macem i gurajuci napred kroz blato, Malik je izgubio orijentaciju. Zeleo je samo probiti kroz ovu pustos i preziveti monstruozna stvorenja kojima oci nisu imale ikakvu boju osim crne, a ipak pogled im je bio uhvatljiv i nesto se trulo osecalo u njemu. Bilo je to zastrasujuce, a ovakva smrtonosna zamka bila je nesto slicno paukovoj mrezi. Sto bi se zrtva vise opirala, dublje bi i beznadeznije upadala u svoju zamku. Na kraju, u ocaju Malik poce urlati unezvereno i mahati macem koji je gubio svetlost. Kao sto rece njegov otac, ovom macu nije potrebna nikakva magija i on je ne poseduje. Njegova nadprirodna snaga i zvezdana svetlost dolaze iz ljudske hrabrosti, a ova je sada u Maliku bledela, te je i svetlost maca. Urlajuci da razbije tisinu i ocaj, mozda da prizove nekoga u pomoc.... bilo koga. Bilo kako da se izvuce iz te stegnutosti koju ni on ni njegov konj nisu mogli da pobede. Najednom se prope na neki kamen kao sto bi brodolomnik na pusto ostrvo nabasao, a u svom slepilu nista nije video, vec samo osecao olaksanje u pokretima kopita svog konja. Stao je tu. Sisao sa Svetlice, uzeo veliko satorsko platno i sebe i svog konja prekrio njime. Uzasavali su ga mrtvi pogledi u noci i nadao se da ce ih ovako preseci i pomalo vratiti prisebnost i mirno srce. Tako ce mu i mac pokazati put. Smirio se. Plava svetlost i dalje bledunjava, ali primetna mazila je ivice drske i korica njegovog maca. Kada je skupio dovoljno hrabrosti odlucivsi da istrebi svaki koren straha u sebi, otkrio je prekrivac i postavio mac vodoravno, kao kakvu iglu od kompasa u nadi da mu ona pokaze nesto sto bi ga izvuklo. Gledao je napred i tu i tamo hvatao po koji hladan pogled u tami. Odupro se. Savladao je. Nije znao kako crnilo njihovih ociju moze da se primeti u crnilu tog mesta, jer im nije bilo razlike, ali svaki pogled ledio je srce. Ovaj put ne. Ovaj put mac je sijao, a rune na njemu poigravale. Uskoro ce njegova svetlost biti dovoljna da osvetli neki put. Ubrzo bi i bila, da odjednom nije nastala potpuna tama. Nije znao kako. Osetio je kratak, prodoran bol u vratu i pomislio kako je to nesto potpuno nevazno, a onda vise nije video nista. Bio je svestan svega. Cuo je frktanje svog Svetlice, ali nije video... Bio je slep! U takvoj situaciji znao je da je bol prouzrokovalo nesto ili neko, kao i slepilo koje je usledilo. U tom slucaju on vise ne moze nista. Hrabrost nece gubiti, ali svakim opiranjem sanse su mu manje. Opustice se i dozvoliti da onaj koji ga je savladao dobije svoj plen, dok ne dodje u situaciju da se moze boriti za svoj opstanak. Tiho je rekao svom konju da ostane miran po svaku cenu. Bio je u pravu u svojoj proceni. Ubrzo, tanka omca pocela mu se stezati oko nogu, a nesto kasnije nekakva meka prostirka nasla se pod njegovim ledjima. Ko god da je ovako nesto radio, bio je veoma vest u svom zanatu, a njegova zrtva nije ni u jednom trenutku mogla osetiti dodir ili dah, a vec nikako glas. Omca je bila lagana kao svila i nije mogla povrediti onoga koga vezuje. Malik se nije plasio, niti se opirao, niti je progovarao. Polako, prostirka se izdigla, a Malik je, vezan, kao na nekim nosilima bio nosen. Nije znao koliko dugo, niti koliko daleko. Iznenadjujuce, ovo slepilo mu je prijalo. Po prvi put, nije video nista pred sobom i mogao se odmoriti zivota u ogavnim obrisima i senkama. Sada je bio potpun mrak i nije bilo prividjenja u noci, niti kakvih strahova od jedva vidljivih ili nevidljivih stvari. Mogao se osloniti na svoj sluh i noc ga vise nije mogla povrediti. Nosiljke su u jednom trenutku zastale. Konj je bio smiren i frktao je sa olaksanjem kao da mu drustvo prija. To je Maliku davalo nadu da taj neko nije njegov dusman, mada nije bio siguran da li je samo zatrovan, te mu je vid privremeno nestao ili je osudjen na slepilo do kraja zivota. Plasio se za sigurnost njegove misije. Nasao se sedeci na zemlji i pipajuci mekanu, vlaznu travu. Kako je bila osvezavajuca. Najednom cuo je razgovor. Nije mogao cuti reci, ali glasovi su bili grubi, ostri i strogi, ali u njima se nije osecala zloba. Lezao je tako osluskujuci sve. Svet je sada imao drugacije lice u Malikovim culima. Jednim delom on je i prizeljkivao da ovako ostane. Razgovor se prekide i on ponovo oseti ubod u vrat, sada lagan, skoro neprimetan. Oci su mu pocele brideti i on ih je snazno trljao. Polako, tackica po tackica pocele su se nazirati stvari oko njega. Shvatio je ubrzo da ce se vratiti u svet senki. Kada mu se vid potpuno povratio primetio je da stoji pored vatre cija je svetlost posle toliko vremena u mraku ili u blago srebrnkastoj mesecini sada bila zaslepljujuca za njega i on nije mogao videti u cijem drustvu se nalazi. Mirno je sedeo i privikavao se na na svetlost vatre, pa je posle nekog vremena shvatio da se nalazi negde u unutrasnjosti sume, na blago strmoj cistini prekrivenoj rosnom travom, a pored njega stajala su dva sumorna lica vojnika... Plave Kule. Da li su ovi zaposednuti tamom onako kako nepoznati „brodolomnik“ kaze u svojoj „poruci u boci“...? Malik nije mogao znati. Nista nije zeleo prepustiti slucaju. Polako je krenuo prema drsci maca... „To ti nece trebati momce.“, rekao je jedan od vojnika gledajuci praznim pogledom u vatru i zahvativsi jos jednu kasiku tople supe, nakaslja se lagano i nastavi kao izbezumljen gledati u vatru. Ovi nisu bili obicni vojnici. Nosili su metalne oklope prosarane plavom bojom, nabacanom nasumice kao kod varvarskih ratnika. Njihov oklop bio je okrnjen, a njegova izrada neuredna. Na glavi nisu nosili uredne redovnicke ili kapetanske slemove niti na njima ikakav ukras. Bili su to metalni sesiri trougaonog oblika i veoma siroki. Nekakvim konopcem bili su privezani za brade svojih nosilaca, a njihova oruzja bila su nekakva stara okrnjena koplja. Slavna Plava Garda nije bila ovako zapustena i aljkava... Obojica su bili prasnjavi i blatnjavi. O pasu su nosili po jedan noz i po malu cevcicu sa nekakvim iglicama. Verovatno im je to bilo oruzje za oslepljivanje i omamljivanje neprijatelja. Bili su mrkih lica i pogleda, nosili su brkove i imali su siroke, ostre brade. Celo im je bilo podignuto, a lice u borama i neobrijano. Kosa im je masna i prasnjava padala na naramenice privezane sa po lancem za ostatak oklopa, a obrve cupave padale preko zamisljenih, nekako namracenih ociju. Nos im je bio dugacak, sirok i prljav sve do podocnjaka. Nisu izgledali zaposednuti, zedni krvoprolica i borbe, niti neprijateljski nastrojeni. Oni su nadasve izgledali umorni od svega sto im se desilo, a po njihovim pojavama moglo se zakljuciti da su proziveli strasne stvari. „Ko ste vi?“, upita Malik i preteci zaskrguta zubima, mada nije osecao potrebu za time. „Bolje pitaj ko smo bili. Smatraj nas mrtvima, jer to i sami sebe smatramo.“, odgovori drugi vojnik i nasmeja se sa nekakvom zalosti nagomilanom u sebi. Nije mu bilo do smeha. „Mi smo tvoje sluge gospodaru, kao i svaki drugi pripadnik Plave Garde u ovoj zemlji, koliko god da je ona izgubila svoj sjaj. Ja znam ko si i odakle dolazis. Oprostices mom prijatelju na neljubaznom odgovoru, medjutim on govori istinu. Mi odavno i jesmo mrtvi, a u ovoj zemlji mrtvaca nismo ocekivali da nadjemo nekoga zivog, a jos manje princa Malika licno.“ Malik ustade i iskolaci oci. Kako jedan obican vojnik koji i ne izgleda kao da pripada najnizem redu Plave Kule moze znati njegov identitet? „Nije mi jasno ko ste i odakle dolazite? Kako sve ovo znate o meni? Moja mislija je tajna i ako zelite dobrobit ove zemlje dopusticete mi da nastavim, jer vas ne zelim kao neprijatelje.“
-„Sedi gospodaru, tvoja misija je nama poznata jer je ista misija nama poverena od naseg ucitelja. Imamo dosta toga za ispricati, a za to ce se nasa misija malo odloziti. Mi ti nismo neprijatelji, cak nasuprot ali mudro je to sto nikome ne zelis verovati. Uskoro dolazi povorka. Moramo spremiti sebe i tebe za jednu novu misiju. Sedi gospodaru jer te ceka noc bez sna!“

[Iris]

Procitala sam. Nije lose. Zanima me kakva to povorka moze da zadje u sred sume po vecnoj tami?!

[Silvanas]

eee pa sacekaj...

[Storm leader]

cool,oću još jako dobri opisi,meni je to najgore kod pisanja,kad negde treba da ubacim detalj,pa onda razmišljanje od pola sata
jedva čekam da vidim šta će biti dalje,samo mala zamerka da su glave prekratke

[Iris]

Cuti ti, treba mi po 15 minuta - pola sata da procitam tvoje (ne zalim se, samo kazem) - uostalom, ne pisemo svi kao ti! Silvanas hoce da ovo bude prica, bar je tako pre rekao

[Silvanas]

eee pa jeste.. ovo je kratka prica koju delim na glave iz dva razloga... prvi lakse mi da smislim sta ce dalje biti kada se negde zaustavim i zaokruzim kao celinu tj glavu... a drugi i najbitniji... DA VAS DRZIM U NEIZVESNOSTI MUHAHAHAHAH!

[Iris]

PPPPPPP Ti... Uh. Pa, kako hoces Vidim da volis da nas nerviras...

[Silvanas]

[Storm leader]

nisam znao da je to priča my apologies ja pisem tako jer mi lakse da otkucam poglavlje pa da ga okačim nego da ga cepkam u milion delova,ali svako ima svoj stil

[Silvanas]

Hej narode izasla je VII glava pogledajte... Stalo mi da vidite.