Kisa

[Tsukuyomi]

Covek sedi na sredini dnevne sobe.Proslo je mnogo vremena od kad je nesto rekao,promrmlja ponesto tu I tamo.Sedi tako pogrbljen sa poluotvorenim ocima,izgleda kao da sanja.Na trenutak nesto mu odvlaci paznju,nekakvo puckanje.Svakim trenutkom je jace.Kroz otvoren prozor ulazi neobican miris.Mirisi,zvukovi u ovom momentu sve postaje jasnije,radi se o kisi.Figura pocinje da stvara kez koji trebao da bude osmeh,ali nije posto je suvise izmucen.Secanja naviru.Ne zna koliko vec sedi tu cini se kao vecnost.Secanja ga sada progone.U rukama drzi knjigu bez korica,seca se da je nekad pisao ljubavne romane,ali se jos uvek ne seca kako se zvao.Prisustvo kise je sve jace I jace sada.Ima osecaj kao da ga priziva da izadje.Polako se dize I odlazi napolje.Stoji na kisi,na svaki deo njegovog tela padaju sitne kapi.Seca se da jednom zapisao da su kapi kise kao delici secanja ali da zajedno postaju ubojiti ili tako nesto.Jedna kap padu mu u oci.Najednom nalazi se u nekakvoj basti.Okruzen je raznim cvecem.Ispred njega je kuca.Sve je blize I blize vratima.Cuje glas neke zene,poznat mu je.Otvara vrata I nailize na nesto slicno silovanju.Iako ne zna zasto,iz njegovih ociju teku suze.Gleda zenino lice cini se kao da uziva.Iako ne zna odakle sve mu je poznato.U njegovoj glavi stvara se snazan bol.Posle nekoliko sekundi,izgovara rec Marija.Secanja se vracaju.Ovaj covek je nekada bio njegov najbolji prijatelj,a ovo je bila njegova zena.Okrece se prema vratima I pokusava da pobegne od svog pakla,svojih secanja.Ponovo je noc.Cini mu se da je u svom dvoristu,ali nije.Gleda oko sebe.Sada se nalazi na ulici.U ruci drzi sladoled.Ispred njega sire snazan miris.Tecnost istog mirisa mu se sliva u usta.Prepoznaje je to je krv.Malo dalje od njega vidi automobile,ispod automobile se nalazi decak iz decaka polako istice krv.Jos jedna glavobolja,jos jedno bolno secanje.Ovo je dan kada mu je preminuo sin.Ispusta snazan vrisak I pocinje da bezi.Saplice se I pada.Ponovo otvara oci.Sada se nalazi ispod nekakvog trulog drveta.Ispod drveta stoje zena I sin.Posmtra zenu,koja nesto sapuce I odlazi.On ustaje nebo iznad njega ima boju kakvu on jos nikad nije video,nesto izmedju crvene I crne.Decak prilazi prema njemu.Sa njega se cedi krv.Na decakovom licu se stvara bolestan osmeh.”Ti si kriv…uvek si bio tako slab.Kada te je mama prevarila,kada mene nisi mogao da zastitis,tacnije nisi zeleo.Odgovara ti da budes slab.Oslobodi ono sto starno gori u tebi,oslobodi svoj gnev”.Decak je sada ispred svog oca I udara ga u stomak toliko snazno da otac pada na kolena.Stavlja svoj dlan na ocevo cello,I krv se sliva iz njega u oceve oci.Otac sada kleci u svom dvoristo.Suze mu teku niz oci.Ipsunjava ga gomila misla I bez koji polako nemoze da kontrolise.Mladic koji je prolazio pored dvorista ulazi dam u pomogne.Nesto mu govori ali ovaj ga ne cuje.Mladic se spusta na kolena da bi mu pomagao.Najednom otac dize glavu I suocava se sa mladicem,polako podize ruku I stavlja je na njegovo levo oko.Ponovo se javlja onaj izlomljeni osmeh,Izvadio je mladicu oko.Mladic vristi,drzi ruke preko glave,njegovi bolovi sada su veliki.Otac ustaje I krece da ga gazi,udara ga veoma siloviti.Mladic sada spusta ruke sa ociju.Lice mu je otkriveno.Niz onu supljinu tece krv,a ono drugo je otvoreno cisto da naglasi da je jos ziv.Otac mu otvara u usta I golim rukama mu cupa zube iz glave.Bol koji oseca sada ga vraca u stvarnost.Sada vidi da sedi na coveku koga je ubio I ucinio da umre u najgorim mukama.Suze mu se ponovo slivaju niz oci.Odlazi u kucu I pretrazuje fioke.Uzima kuhinjski noz I poslednje misli mu prolaze kroz glavu:”Iako pocinje sitnim kapima,kisa secanja nas moze slomiti u svakom trenutku svog padanja.Jedini spas koji jedan covek moze traziti jeste u suncu koje ce doci I doneti bolje sutra”.Covek se ubada nozem nekoliko puta.Njegovi koraci su spori.On pada na pod dnevne.Konacno je pronasao sunce posle kise,nasao je svoj spas.Nasmejan je,zatvara oci I umire.Cini se kao da sanja.

[draganče]

[The Forester]

Jebem ti život™